Почетком 1986. године, судбина рата, бар како се чинило, лежала је чврсто у рукама иранских лидера, на чијем се челу у то време налазио ајатолах Рухолах Хомеини. Иранске трупе су у жестоким контраофанзивама повратиле територије које су Ирачани претходно заузели и освојили полуострво Фав и једину ирачку луку са директним излазом на Персијски залив.
Иран, на који је већи део света после Исламске револуције 1979. године гледао са озбиљном дозом подозрења, по први пут је имао дипломатску предност и очигледну иницијативу на бојном пољу. Уједињене нације су 1897. године позвале две стране на прекид ватре, што су власти у Техерану упорно одбијале, тражећи да међународна заједница смени тадашњег ирачког лидера Садама Хусеина.
Иран је полуострво Фав контролисао пуних 28 месеци, али није успео да напредак на бојном пољу преточу у било какав дипломатски успех, што је у годинама које су следиле, жестоко прогонило лидере власти у Техрану.
Хиљаде гробова на путу за Ел Фав
Током више од две године борби за ово полуострво, погинуло је више од 12.000 Иранаца, пре него што су снаге ајатолаха Хомеинија, под притиском ирачких снага, биле присиљене на повлачење, док је Техеран, брже боље, прихватио прекид ватре.
“Било је то горе него да сам попио отров”, говорио је касније Хомеини.
Овај дипломатски превид, данас, у великој мери оптерећује ставове иранских преговарача, који страхују да би, уколико испусте предност политичког престижа проистеклог из отпора нападима Израела и САД, могли направити пропусте сличне онима од пре безмало четири деценије.
Кључ иранског опреза лежи у чињеници да би се предност, постигнута у асиметричном сукобу против САД и Израела, могла истопити под притиском трајног сукоба и војних, дипломатских и економских проблема који би настали продужењем сукоба.
Опрез иранске дипломатије
Чини се, сматрају дипломате са Блиског истока, да Иран не жели да понови дилеме које је имао у време битке за Фав, те да ће радије покушати да искористи стратешку иницијативу предности радије него да се преговора прихвати у тренутку када та предност буде истрошена.
Сличности између рата са Ираком и сукоба са САД и Израелом, суштински, своде се на чињеницу да су Иранци у оба случаја, имали контролу кад тачкама стратешки важним са противничку страну – осамдесетих су контролисали једини излаз Багдада на Персијски залив, док су данас у могућности да потпуно затворе један од кључних поморских путева у трговини енергентима – Ормуски теснац.
Страх од понављања историје, сматрају дипломате, спречио је Техеран да жешће реагује када су Израелци, упркос примирју, наставили да бомбардују југ Либана. Ирански медији су, недуго затим, објавили да су представници Ирана напустили преговоре, али је потпредседник САД Џеј Ди Венс, дан касније, оценио да је постигнут завидан напредак.
Његове речи је, убрзо, поновио и шеф иранске дипломатије Абас Арагчи.
Уступци и контрауслуге
За такав напредак обе стране су “награђене” уступцима противника, па је Иран поновио да никада није имао намеру да нуклеарни програм усмерава у правцу производње нуклеарног наоружања, док су Американци обзнанили да ће “олабавити” санкције на извоз иранске нафте.
Неразјашњено је остало да ли ће, убудуће, ирански нуклеарни програм остати под контролом Међународне агенције за атомску енергију, као и шта ће се десити са око 460 килограма обогаћеног уранијума, што је био и један од главних разлога због којих је Америка напала Иран.
Иран ће, свакако, инсистирати на “одмрзавању” око 100 милијарди долара, које су током безбројних пакета међународних санкција, још од почетка Исламске револуције 1979. године, заробљене у банкама широм света.
Тај новац, сматрају заливске дипломате, од огромног је значаја за иранске власти, јер би њиме могли покрити празнине које су, крајем прошле године, експлодирале у економску кризу и резултирале таласом протеста трговаца и студената.
Успех иранске дипломатије, истовремено, представљаће и показатељ односа снага унутар те државе, односно да ли ће, током преговарачког процеса, одлучујућу снагу имати глас тврде струје и Револуционарне гарде, или умеренијих реформиста председника Махмуда Пезешкијана.
