“Ja sam onaj koga tražite” Ovako je izgledalo hapšenje Ratka Mladića: Na stolu 2 puna pištolja, a on izgovara jedno – u novčaniku imao 3 fotografije

Nenad Jocović, jedini svedok hapšenja Ratka Mladića, ispričao je za “Novosti” te 2011. godine kako su izgledali poslednji njegovi minuti na slobodi.

Kroz prozor sobe u kojoj je proveo svoje poslednje dane na slobodi, Ratko Mladić je mirno gledao dolazak policije. Na stolu su mirovala i dva pištolja. Puna. Jedan kalibra 7,62 i drugi “neke američke proizvodnje”…

Mirno je tog jutra, nešto posle pet sati, u kuću njegovog rođaka Branislava Mladića u Lazarevu, ušao momak u civilu, sa pištoljem ispod letnje košulje. Otvorio je vrata sobe u kojoj je bio Mladić. I, kao da se malo zbunio, upitao je:

“Ko ste vi?”

“Ja sam onaj koga tražite”, odgovorio je Ratko Mladić, vojnički.

Poranio je da pre sunca zalije paprike koje je “zajedno sa Branom zasadio”. Kad su ga već tu zatekli, pre nego što će ući u kuću, policija ga je pozvala da bude prisutan pretresu i proceduri koja je usledila.

“Minulo je pola šest, ujutro, počeo je pretres“, počinje ispovest Nenad Jocović.

Ratko Mladić nije krio identitet. Pokazao je ličnu kartu na ime Ratko Mladić, ali je ovom dokumentu odavno istekla važnost. U novčaniku je još imao fotografiju sina Darka, supruge Bosiljke i pokojne ćerke Ane.

Pogledao je fotografiju, pre nego što ju je predao policiji. Uz to, i 1.500 dinara. I nekoliko novčanica u dolarima. Poželeo je da novac ostavi Branislavu, svom domaćinu.

Nije mu dozvoljeno. Sve navedene stvari su oduzete. On je, potom, iz novčanika izvadio prsten.

I ranije ga viđali

U Lazarevu neki meštani kažu da su Ratka Mladića ovde i ranije viđali, ali, možda pre neku godinu. Imao je pčelinjak kod železničke stanice. Neki su odlazili samo da ga vide i da ga pozdrave: “Zdravo, junače!” Tada ga je, navodno, čuvao jedan iz obezbeđenja, sa “heklerom”. Šalili su se sa obezbeđenjem: “Kakva ti je to puščica za ovakva junaka?”

“Ovo predajte mojoj ženi’, rekao je i pružio prsten jednom od policajaca“, priča Jocović.

Pretres i sve što je procedura nalagala trajali su oko dva sata. Polovinu tog vremena Ratko Mladić je proveo u dvorištu, dok se ispred kuće okupljao narod. Procenjeno je da bi meštani, kada ga vide, možda pokušali da navale na kapiju, pa je Mladić povučen u kuću.

– Razgovarao je sa policijom: pričao o ćerki Ani, o svom detinjstvu sa samohranom majkom Stanom. I nju je više puta pomenuo. Govorio je o školovanju u Vojnoj akademiji koju je završio sa desetkom. O Rusiji u kojoj je, kao oficir JNA, boravio. Rekao je: ‘Bio sam tamo na mestima gde se školuju ruski oficiri. Niko me nije pratio, ni snimao šta ću da vidim i šta da čujem. Rusi znaju kome mogu da pruže ruku, a da ne razmišljaju koliko će prstiju posle da prebroje”, rekao je Jocović i dodao:

– Govorio je tečno, povremeno i oštro: o patriotizmu, o “svemu što je prodato i izdato”, o Kosovu i Metohiji, i, kako on vidi Srbiju. Danas i u budućnosti. U jednom trenutku, obratio se ljudima koji su tu, da bi izvršili naređenje koje im je dato.

“I kćerku ste mi ubili! Onakvo moje dete…”, rekao je. (Ana Mladić bila je izvanredan apsolvent medicine, pronađena je u stanu Mladića, sa prostrelnom ranom na slepoočnici. Zvanična verzija bila je da se ubila, mada Mladić u tu verziju nikada nije poverovao, prim. aut.)

“Nismo mi!”, stigao je, upola presečen odgovor jednog od policajaca.

“Ma, znam da niste vi! A znam ko je i zašto”, nastavio je Mladić.

U neko vreme generalu je ponuđen doručak. Odbio je. Doručak mu je bio važan zbog leka. Nije ga tog jutra uzeo, uprkos ubeđivanju lekara koji je u kuću Branislava Mladića stigao sa policijom. Govorio je:

“Razmišljao sam i mogao sam i da se ubijem... Odlučio sam da to, ipak, ne učinim, a znam i zbog koga”, podsetio je kroz šta je svih ovih godina prolazila njegova porodica, a prema onome što je govorio očigledno je da je pratio sve što se sa Mladićima dešavalo: od pretresa i oduzimanja ušteđevine.

“Kako se primicalo vreme odlaska, razgovor sa policijom bio je sve energičniji. Onda mu je neko preporučio: ‘Obuci nešto toplije. Da imaš. Tamo gde ideš, hladno je.’ Pomogao sam mu da se obuče, jer mu je desna ruka potpuno nesposobna. Uvlačio sam je u rukav. I drhtao sam”, rekao je Jocović.

“Potom je trebalo da se obuje. Bilo mu je teško da to učini. Obratio se, pola u šali, pola u zbilji, mislim, lekaru: ‘Ti da me obuješ!’ Onda se nasmejao: ‘Ipak ću sam.’ Savio se i obuo, ali, videlo se, teško”, dodao je.

Nenad Jocović, dok ovo govori, vidno je potresen. Žali što ovakvu uspomenu, kao teret, mora da nosi dok živi. Ratka Mladića nikad ranije, kod Brane, kako je zvao Ratkovog rođaka, nije video, “za četiri godine koliko su njihove kuće bliske i uzajamno se pomažu oko poljoprivrede”. A, primetio je, kaže, da je Brana povremeno bio zabrinut. Mislio je: “Bez posla je, bez porodice, možda ga to tišti”… Kafu i poneku rakiju popili bi, posle rada, u pomoćnom objektu (letnja kuhinja), za koju se govorilo da je u njoj boravio Mladić. Da je tu nađen.

“Kad su me policajci, pre nego što će ući u kuću, pozvali da budem prisutan pretresu, naravno da sam prihvatio. A, kada sam video generala, skamenio sam se. Ali, ta dva sata s njim… pamtiću dok sam živ… Ovu 2011, kao i onu 1946, kada je naša porodica iz Vojkovića kod Sarajeva stigla ovde u Lazarevo, kao kolonisti. Nijednu drugu godinu više ne pamtim”, kaže Nenad Jocović.

Gde je Amerikanac?

U jednom trenutku, posle ulaska policije, Ratko Mladić se obratio jednom od njih:

“Gde ti je taj Amerikanac, zbog kog morate sve ovo da radite?”, upitao je on.

“Nema ovde Amerikanaca”, stigao je odgovor.

“Ima, ima, bez njih se ovde ništa ne dešava”, rekao mu je Ratko Mladić.

Kurir.rs/ Novosti