Америчка војна аналитичарка Џенифер Кавано последњих недеља изазива велико комешање у престоницама источноазијских држава и региона који су савезници САД.
Она је својим предлогом објављеним у раду под насловом “Стратегија другог ланца острва за Азију” 10. септембра да САД окончају војне савезе са Републиком Корејом, Јапаном, Филипинима (па и Аустралијом), затворе своје базе на њиховим територијама и своје трупе повуку даље од кинеске обале протеклих недеља проузроковала пометњу међу политичким аналитичарима поменутих земаља, који страхују да би њен глас могао да буде најава онога што следи – затварања САД у себе или западну хемисферу, које би три азијске земље оставило да се саме суоче са нуклеарним силама у свом непосредном суседству: Русијом, Кином и Северном Корејом.
Кавано тај свој предлог правда схватањем да су прави и основни интереси САД да заштите своју територију и поморске трговачке руте (а не да владају Источном Азијом или стежу обруч око Кине).
Кавано је у наведеном раду разрадила и систематски изложила мишљење које заступа од почетка рата у Персијском заливу – да Сједињене Државе у савременим условима ратовања које карактерише дејство мноштва јефтиних али ефикасних дронова и балистичких ракета више не могу и не треба да одржавају присуство уз границе потенцијалних противника, поготово стога што је јасно да немају капацитет да произведу довољно антиракетних пројектила за ситеме “патриот” и “THAAD”
Она, наиме, сматра да је сукоб са Техераном показао рањивост истурених америчких база, те наглашава да је кинеска армија знатно моћнија од Иранске, што гарантује уништење америчких касарни у Јужној Кореји, Јапану и на Филипинима и бродовља у околини Тајвана, те високе губитке у људству и техници. Она стога заступа тезу да америчка војска треба се повуче са тзв. “првог ланца острва” (Јапан-Тајван-Филипини) на тзв. “други ланац острва”, који чине Гуам, Сајпан, Каролиншка острва и Папуа нова Гвинеја.
Глас за немешање САД у евентуални војни сукоб матице Кине и Тајвана
Тај програматски рад о америчкој војнополитичкој стратегији објављен 10. септембра на сајту тинк-тенка “Дифенс прајоритиз” којем она припада практично негира читаву идеју пребацивања тежишта америчких одбрамбених и спољнополитичких активности са Блиског на Далеки исток (формулисану за време администрације председника Барака Обаме), као и огроман досадашњи напор више америчких влада да технолошки, економски и војно спутају НР Кину. У том смислу он је револуционаран.
Но, интересантно, то није све – Кавано се након сусрета председника Доналда Трампа и Си Ђинпинга крајем прошлог месеца огласила још једним трактатом и то у угледном јапанском часопису “Азија Никеи”, који се бави политичким, економским и војним питањима у целом азијско-пацифичком региону. У њему, на згражавање политичара и стратега у Тајпеју и Токију, она се залаже за то да Вашингтон коренито промени своју политику према Тајвану и јасно стави до знања да неће војно интервенисати ако матица Кина покуша да га силом стави под своју контролу.
Њен основни аргумент је да досадашња америчка политика, коју је деценијама карактерисала тзв. “стратешка амбивалентност”, више није одржива и мудра.
Реч је о политици намерне двосмислености или нејасности у којој Вашингтон не открива своје карте у вези тога шта би учинио ако би де факто независност Тајвана била угрожена – да ли би војно интервенисао или не.
Корист од таквог става за Вашингтон је била двојака – стратешка амбивалентност је имала ефекат одвраћања на Пекинг, односно, држала тамошње планере у неизвесности и тако их присиљавала да ипак рачунају с тим да ће се САД умешати у евентуални конфликт на страни Тајвана, док је са друге стране Тајпеј држала у стању напетости, онемогућавајући тамошњој влади да се опусти и своју одбрану препусти Вашингтону. Или другим речима, присиљавала је матицу Кину да троши новац, труд и време за изналажење начина да порази америчку војску у Пацифику и истовремено спречавала Тајван да занемари улагање у одбрану и попусти у припремама за евентуални рат са матицом Кином.
Но, Кавано, која је последњих година осим у часописима који се баве дипломатијом и спољном политиком објављивала и у “Њујорк тајмсу”, сматра да Сједињене Државе просто немају довољно војног и производног капацитета или финансијске моћи да би могле себи да дозволе да уђу у велики оружани сукоб са Кином.
Она каже да сада, након пола године окршаја у Персијском заливу, америчка војска, иако у целини гледано и даље најмоћнија на кугли земаљској, “изненада делује крхко” и неспособна да на себе директно узме јаког и фокусираног противника као што је Кина.
По њеном мишљењу, Вашингтон стога треба да коренито измени начин на који се односи према Тајвану.
Могуће последице промене америчке политике према Тајвану
Кавано сматра да би уједињење матице и Тајвана имало значајне стратешке последице по САД, али да би оне делимично могле да буду ублажене и да се не би одразиле на, по њој, суштинске интересе Вашингтона, а то су безбедност америчке територије и поморских рута које САД користе за трговину с иностранством.
Када је реч о последицама, ту су најпре измена у односу снага у региону Источне Азије и забринутост тамошњих савезника САД да би коренита промена америчке политике према Тајвану могла да значи да Вашингтон у потпуности диже руке од тог региона. Конкретно, одустајање САД од икакве војне подршке Тајвану учинило би да се Јапан осећа угроженим у територијалном и економском погледу, јер би базирање на Тајвану кинеској армији омогућило знатно лакши приступ ланцу сићушних острва Сенкаку (кинески Диоају), око којих се Токио и Пекинг споре, и лакше пресецање поморских линија дуж којих се Јапан снабдева енергентима и сировинама, те врши извоз на азијски континент, у Европу и Африку.
И у Јужној Кореји би били забринути за сопствене трговачке руте, па можда и за то да би решавање тајванског питања Пекингу омогућило да се у војном погледу више сконцентрише на Корејско полуострво.
Упркос томе, Кавано верује да зебње у Јапану и Јужној Кореји могле бити ублажене ако би се САД постепено дистанцирале од Тајвана и повлачиле из региона Источне Азије, дајући им времена да се прилагоде и ојачају сопствене војне потенцијале.
Кина не прижељкује хегемонију у Источној Азији
Посебно је битно напоменути да она верује да нема доказа да је теорија, која се често може чути у САД и уопште на Западу о томе да би заузимање Тајвана матици Кини омогућило да оствари војнополитичку хегемонију у Источној Азији и даље настави војну експанзију у Тихом океану, тачна.
Кавано, наиме, сматра да нема основа за тврдњу да Кина прижељкује доминацију над другим државама и да, ако би се суседне земље попут Јапана даље наоружале одговарајућим наоружањем као што противбродски и противваздушни пројектили, ваздушни и морски дронови, те морске мине и подморнице, однос војне моћи у региону након реинтеграције Тајвана не био био одсудно промењен у корист Кине. Посебно ако би те земље наставиле да међусобно војно сарађују.
По њеном мишљењу, последице по околне земље и САД биле би веће у економском домену, него војно-политичком, нарочито ако би Пекинг успео да дође у посед тајванских фабрика чипова у очуваном стању.
Међутим, и у том сегменту, истиче она, могуће је стварање већи отпорности кроз изградњу сопствених фабрика полупроводника (уз инвестиције и трансфере технологија са Тајвана, који је светски лидер у изради најнапреднијих чипова).
Ти напори, заправо, већ трају неколико година – тајвански индустријски гигант “ТСМЦ” већ је изградио три постројења у САД и једно у Јапану, те планира још неколико фабрика у тим земљама
Зато евентуални пад Тајвана под власт владе у Пекингу, чак и када би она из неког разлога забранила продају чипова Вашингтону и Токију, не би америчкој и јапанској привреди нанео тако крупну штету као до пре само пар година.
Ризици који нису поменути
Треба, међутим, приметити да у чланку који доноси “Азија Никеи”, можда због ограничења у броју знакова, Кавано не помиње случај Филипина – земље која је удаљена само нешто више од стотину километара од Тајвана, има дугогодишњи спор са Пекингом око територија и ресурса у Јужном кинеском мору, али се више од других ослања на присуство америчких снага и њихов одбрамбени штит.
Ово стога што Манила нема довољну економску и организациону снагу да сама изгради снажну армију која би могла да се супротстави изазову који би представљао долазак Народноослободилачке армије Кине на оближњи Тајван.
Амерички политиколог такође не говори о великој компликацији у безбедносном погледу која се чини врло реалном, а то је могућност да Јапан и Република Кореја сместа посегну за нуклеарним оружјем.
Обе земље већ деценијама се налазе под америчким нуклеарним кишобраном, који им даје релативни паритет са НР Кином и другим нуклеарним силама региона (Русијом и НР Кином).
Одустајање САД од одбране Тајвана и повлачење америчких ваздухоплова и других војних ефектива из Јапана и Републике Кореје значило би да те две државе више немају ту привилегију, или да, ако је и даље задржавају захваљујући америчким бомбардерима и подморницама са Гуама, тај нуклеарни штит више није поуздан или квалитетан као пре.
Такође, и Токио и Сеул имају пуно нуклеарних реактора и горива, те одлично познају релевантне технологије, па би у врло кратком року могли да израде нуклеарне бомбе ако би то било неопходно и оправдано. А пад Тајвана или потпуно повлачење армије САД с њихових територија сигурно би за Јапан и Јужну Кореју представљали кризу и добро оправдање да ступе у ред нуклеарних сила.
Коначно, треба и рећи да, мада стратешка амбивалентност јесте дуго година била осовина америчке политике према Тајвану, да је након почетка рата у Украјини, управо на инсистирање америчких савезника Тајвана и Јапана, влада претходног председника Џозефа Бајдена од ње одступила. И то у смеру супротном од оног који заговара Кавано..
Наиме, због (релативно наивне) забринутости у Тајпеју и Токију да би матица Кина осокољена руском интервенцијом у Украјини могла да пожели да учини исто на Тајвану, Бајден је у неколико наврата јавно саопштио да ће САД војно интервенисати на страни Тајвана уколико би дошло до ратног сукоба између њега и матице Кине.
Немешање у тајванско питање значило би поштовање суверенитета Кине и међународног права
Истина, како Кавано указује, од 2022. године наовамо начин ратовања се драстично променио, материјална снабдевеност америчке војске, судећи по догађајима у Украјини и Персијском заливу, знатно је опала, а и јавни дуг америчке државе доста је порастао. Зато, не само отворени дискурс из Бајденове ере о томе да ће се армија САД оружано супротставити Кини зарад Тајвана, већ и амбивалентност по том питању сада се чине ризичним за Вашингтон.
Отуд, њено мишљење да би напуштање задатка одбране де факто независности Тајвана било разуман потез за САД како случајно не би претрпеле велике људске и материјалне губитке чини се аргументованим и оправданим.
Наравно, мада Кавано то не помиње, евентуално будуће немешање САД у тајванско питање има још једну предност: такав став био би у складу са данас, чини се, обезвређеним и заборављеним међународним правом и повељом Уједињених нација, јер је НР Кина суверена држава, а Тајван њена међународно призната територија.
