“Видимо да претња долази са Истока. Није прикривена. Десет пута су већи од нас и арогантно приказују своје амбиције”, рекао је грчки министар одбране, Никос Дендиас, који је, тог дана, посетио острво Агатониси мање од десет километара удаљеном од турске обале.
Готово истовремено, између острва Кос и Астипалаја, турски ракетни брод престрео је грчку фрегату, која је пратила брод који је полагао оптички кабл, тражећи да бродови под бело-плавом заставом, одмах напусте то подручје.
“Ова зона је под контролом турске ратне морнарице”, порука је коју је, наводно, турски ракетни брод упутио грчкој фрегати “Адријас”, чији је капетан одговорио да се бродови налазе у грчким територијалним водама, те да је турски брод поприлично упловио у део Егејског мора над којим Анкара нема никакве ингеренције.
Полагање подводних каблова је, затим, настављено, а ратни бродови су се, без испаљеног хица, удаљили са места догађаја.
Блиски сусрет ратних бродова ове две морнарице најновији је у већ дугој историји конфронтација борбених авиона, војника и бродова Грчке и Турске око делова Средоземног мора ко којег се Атина и Анкара споре већ више од пола века. У два наврата, 1987. и 1996. године, надгорњавање ове две државе умало је прерасло у отворени сукоб.
“Плава домовина” и “Турски мореуз”
Нови немири у Атини производ су спекулација да би се пред турским парламентом, ускоро, могао наћи предлог закона којим би Анкара преузела права над низом поморских зона, укључујући и оне на које права полажу чланице Европске уније, Грчка и Кипар.
Концепт “Плаве домовине”, који са мањим или већим интензитетом провејава турском политиком већ две деценије, суштински, представља отклон од стања ствари према којем су територијалне воде одређене положајем грчких острва, тражећи да убудуће тај појас буде дефинисан од копнених граница држава.
Званичници владе турског председника Реџепа Тајипа Ердогана тврде да овај предлог не представља претњу Грчкој, јер се њиме, осим у случају рата, и даље признаје појас територијалних вода широк шест наутичких миља.
Турска сматра и да острва не могу да положу право на територијалне воде, док радикалнији међу политичарима у Анкари, повремено, помињу и 25. меридијан као линији разграничења грчких и турских интереса у овом делу Медитерана.
Страхујући од турског експанзионизма, Грчка је, одмах, склопила савезе са Француском и Израелом, што је у Анкари изазвало повратну реакцију, па односи две државе, повремено, ескалирају безмало до отвореног конфликта.
Запаљива реторика из Анкаре, оружје стиже у Грчку
Власти у Грчкој и Турској бациле су, у протеклих неколико година, на астал милијарде долара у новој медитеранској трци у наоружавању, покренутој политичким амбицијама Анкаре да се докопају неколико грчких острва и тежњом Атине да то ни у ком случају не дозволи.
Скоро сваког дана, пар грчких авиона Ф-16 полети је у правцу турских патролних летелица, које се изнад Егејског мора опасно приближе грчком ваздушном простору.
Ускоро, у оваквим дуелима појавиће се сасвим нови авиони јер Грчка очекује испоруку супермодерних Ф-35, док је Турска била принуђена да, уместо у Америци, нове борбене летелице набави у Европи. У Британији, Катару и Оману за око 15 милијарди долара, Анкара купује све расположиве “јурофајтере” и “тајфуне”.
Суботом и недељом авиони не лете. Викенд-пауза у надгорњавању производ је, како се чини, прагматичног приступа обе стране да туристима, који сваког лета затрпају обале две државе, дозволе да ручају без буке коју ствара пробијање звучног зида.
У летњим паузама блиских сусрета авиона две стране, празан простор, скоро по правили, попуњавају политичари, па се из анкаре често чује да је Грчка “безначајна чланица” НАТО-а, те да без “Турске ова Алијанса и не постоји”.
Из Атине се, пак, упозорава да са Истока долази “велика и растућа опасност”, те да способност да се таквој снази супротстави мора бити одмах створена.
Анкара је, претходних година, представила читав арсенал новог оружја – носач дронова, хаубице, тенкове, беспилотне летелице и прототип борбеног авиона пете генерације, што су аналитичари оценили као упозорење потенцијалним противницима.
Умереније снаге на обе стране Егејског мора надају се да ће лидери у Атини и Анкари дипломатију претпоставити оружју, те да ће спорна питања бити решена каквом међународном арбитражом.
Шкембићи раздора у односима Турске и Грчке
Осим острва, територијалних вода, историје и рудних богатстава, сукоб Турске и Грчке, мениновно, прелио се и на трпезе, па су две државе покренуле озбиљне акције како би у тековине сопствених кухиња, ексклузивно, уписале и шкембиће.
Шкембе чорба у Турској или паца у Грчкој, на око делују истоветно и имају прилично сличан укус, све до тренутка док се кувари из две државе не упусте у расправу да ли је ово јело прва, током Хомефровог покоља просаца, прва скувала Одисејева супруга Пенелопа, или потиче из пустахија Анадолије.
Док се Грци позивају на Одисеју, Турци сматрају да је писаније неименованог путописца из 17. века који је описао продају чорбе од шкембића на истамбулским улицама, представља зназно опипљивији доказ.
Грци су, иницијативом власника ресторана у Солуну, већ затражили да им Унеско призна право на регистрацију шкембића као грчког традиционалног производа. Турци, пак, сматрају да грчки покушај нема никакву шансу за успех.
Становници обе државе, пак, надају се да ће сви ови силни спорови моћи да се реше без употребе оружја.
