“Rekli su mi da je moje dete odneto u Novi Sad i SPALJENO!” Jezive ispovesti roditelja iz Srbije i bivše Jugoslavije koji sumnjaju da su im bebe ukradene u porodilištu: Oni ceo život žive sa osećam da im je DETE NEGDE ŽIVO

Neverovatno svedočenje Marka Ivića iz nemačkog gradića Landshuta, kojem je u Beogradu 1988. ponuđeno da kupi bebu, predstavlja slamku nade za stotine majki koje su uverene da su njihova deca žrtve trgovine ljudima. Majke Srbije i majke iz Bosne i Hercegovine imaju mnogo toga zajedničkog, nažalost ne lepog.

Marku Iviću i njegovoj supruzi Ani nešto je govorilo da ne usvoje dete koje im je ponuđeno u porodilištu KBC “Zvezdara” u Beogradu.

Podsetimo, Marku je jedan beogradski doktor, predstavivši se navodno kao Dragan iz Bugojna, ponudio u KBC “Zvezdara” te davne 1988. godine da kupi dete u iznosi od 10.000 nemačkih maraka, dok je za blizance ta cifra iznosila 15.000 maraka, kao i da će sve papire da sredi.

Iz KBC Zvezdara u Beogradu, kako je za DW rekla portparolka Aleksandra Jeličić, menadžment ne želi da se oglašava o događaju od pre tridesetak godina, odnosno na upit da je njen lekar Marku Iviću 1988. godine nudio bebe na prodaju.

Danas, ovaj bračni par su jedini svedoci o mogućoj organizovanoj trgovini decom u bivšoj Jugoslaviji.

Slučaj iz Vrnjačke Banje

Sa sličnom pričom susreo se i Dragan Brđović iz Vrnjačke Banje koji je jedan od nekoliko hiljada građana Srbije koji veruju da je im je dete ukradeno iz porodilišta.

Ovaj Vrnjčanin tvrdi da je “bračni par iz Niša pratio trudnoću njegove supruge Lidije, pa zatim i porođaj“. Ali, posle šest dana provedenih u porodilištu, u trenutku kada je trebalo da ga napuste, Brđovićima su rekli da je njihova kćerka preminula.

U našem odvojenom tekstu pogledajte priču o Draganu koji je našao ćerku posle 17 godina

Majke iz Srbije i BiH veže ista muka

Majke i očevi širom bivše Jugoslavije decenijama traže svoje otete bebe i sve se to pretvorio u potragu za beskrupuloznim trgovcima, ali i kupcima najverovatnije otetih beba. Postavlja se pitanje, na čije račune je išao tako zarađen novac.

Priče o ženama iz Udruženja nestalih beba Srbije zaustave dah svakog ko ih čuje i godinama preklinju za istinu o svojoj nestaloj deci.

“U naše grupe na društvenim mrežama uključile su se i majke iz BiH zbog istog problema. Tražile su pomoć i susret. Njihova deca su ili upućena u Beograd na neke od neonatologija ili im se gubi trag u BiH. Imaju problem s podizanjem dokumentacije u Srbiji. Veže nas ista muka, mi se razumemo”, kaže Ana Pejić za DW.

Njena devojčica, tvrdi, nestala je 1988. godine u Sremskoj Mitrovici, ali je ona tek 2015. smogla snage da zaviri u dokumentaciju.

“Rekli su mi da je moje dete najverovatnije odneto u Novi Sad i spaljeno”

“Krenula sam tek tada da tražim jer sam do tada verovala lekarima. Mislila sam da je zaista umrla. Ali slučajno sam otkrila da mi je u izvod iz knjige rođenih upisano žensko dete koje sam rodila, a u knjige umrlih muško. Žensko ima jedan matični broj, muško drugi. Pitala sam bolnicu gde mi je dete, a oni su me uputili na pogrebno preduzeće. Nakon što su me iz pogrebnog preduzeća Komunalije u Sremskoj Mitrovici pismeno izvestili da dete tu nije sahranjeno, podnela sam krivičnu prijavu tužilaštvu u Sremskoj Mitrovici koje mi je odgovorilo da je moje dete ‘najverovatnije’ odneseno u Novi Sad i spaljeno u krematorijumu u bolnici, iako ta bolnica nije imala krematorijum, niti je smela da ga ima. Imala je samo jednu furunu (peć) u ostavi za reciklažu otpada. Nema nikakvog dokaza da je tu spaljeno”, govori o poslednje četiri godine potrage i agonije Ana Pejić.

Za nju, kao i za mnoge druge majke, mučna potraga za istinom se nastavlja.

“Nikom nisu dali da je vidi ni živu ni mrtvu, a navodno je živela 36 sati. Groba nema. Nije ni izvršena obdukcija, iako je po zakonu obavezna. Ako nije sahranjena, onda je živa. Gde je? Priče svih roditelja su slične i mnogo je dokaza koji ukazuju na trgovinu ljudima“, smatra Ana Pejić.

“Imamo pravo na istinu”

Njihove Fejsbuk-grupe svakim danom sve su brojnije. Javljaju se žene iz čitave bivše Jugoslavije sa sličnim iskustvima i dokazima.

One traže samo jedno: “Želimo istinu. Samo istinu šta se dogodilo s našom decom. Imamo pravo na to. Ne moram da ga vidim, ali želim da znam. Ako je mrtav, ako sam ja pogrešila u sumnji, to se mora dokazati. A ako je živ, samo da znam da negde živi”, kaže Dijana Knežević iz Tuzle, buduća predsednica Udruženja nestalih beba u BiH.

Ona je 1995. godine u Tuzli trebalo da postane majka dečaka, ali joj je zbog lekarske dijagnoze u petom mesecu trudnoće (hidrocefalus – vodena glava) savetovan hitan prekid trudnoće.

“Nasuprot tome, ja sam se porodila čak tri meseca nakon što je dijagnoza postavljena, umesto da se prekid trudnoće uradi što pre. To je više nego veoma neuobičajeno. I nakon svega nisam dobila telo bebe, nalaze. Bila sam veoma mlada i tada nisam shvatala što se događa. Nelogičnosti je previše”, priča Dijana o svom veoma mučnom iskustvu. Ona sumnja i u lekarsku dijagnozu i u ishod porođaja.

“Osećam da mi je dete negde živo”

Mnoge žene iz Srbije i BiH javljale su joj se sa sličnim iskustvom.

S DW-om je svoju priču podelila i Dževida Hasić, takođe iz Tuzle. Ona se 1986. porodila kod kuće, a potom je u tuzlanskom porodilištu tri dana bila sa svojom devojčicom.

“Rekli su mi da u Tuzli tada nije bilo inkubatora za bebe, te da je poslata u Beograd, da bi mi uskoro telegramom javili da je beba preminula, da ne treba da dolazimo i da će sahranu obaviti Zavod za nedonoščad. Nisam dobila obdukcijski nalaz, ništa… Velika je sumnja u meni, osećam da je to dete negde živo i drago mi je što se i druge majke javljaju kako bi se sve rasvetlilo”, zaključuje ona.

Portparolka Univerzitetsko kliničkog centra Tuzla, Ersija Aščerić Mujedinović, za DW je potvrdila da je taj klinički centar 1986. godine imao inkubatore.

“Ipak, deca sa komplikovanijim zdravstvenim stanjem upućivana su na lečenje u Beograd, jer UKC Tuzla tada nije mogao u potpunosti da odgovori potrebama njihovog lečenja“, izjavila je ona.

Ipak, koliki je broj majki i očeva iz BiH koje muči ista sumnja – niko još ne može sa sigurnošću da zna. Majke sumnjaju da su im deca većinom prodata u inostranstvo. U Srbiji često protestuju kako bi javnost upoznale sa svojim sumnjama. No, koliko dece je tako nestalo, pitanje je koje nema odgovor.

Samo jedna majka dobila je presudu Međunarodnog suda iz Strazbura

Sa druge strane, tragajući za svojim poreklom Udruženju se javljaju i deca iz inostranstva.

“Zato nam je potreban DNK registar, ali i otvaranje ‘Udbinih arhiva’, jer takav zločin nije mogao da se događa bez njihovog znanja. Za sada, samo je jedna majka, Zorica Jovanović iz Batočine, 2013. dobila presudu Međunarodnog suda iz Strazbura. Njena presuda je obavezujuća i za sve majke, jer Međunarodni sud nalaže da se svakoj majci kaže gde je nakon rođenja završilo njeno dete. Ako je umrlo – gde je sahranjeno. Ako je živo – gde je. Redovno pišemo Savetu Evrope i izveštavamo ih da se u Srbiji ‘afera beba’ nije pomakla s mrtve tačke. Trgovina bebama bila je sistematski organizovana u lancu lekar – matična služba centara za socijalni rad – policija. Očigledno su te strukture i danas jake”, tvrdi Ana Pejić iz Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine.

Javljaju se i usvojena deca

Neki od brojnih koji traže svoje korene su i Stela Selvić iz Zenice i Igor Slavković iz Skoplja, u Severnoj Makedoniji. Stela je, kako je ispričala za DW, rođena 1975. Godine. Što je više istraživala svoje poreklo, to je nailazila na veći haos.

“Navodno me našao policajac, a kada sam za njim tragala, niko nije znao nešto da mi kaže o tom čoveku. Usvojena sam sa dva i po meseca. Pogledajte ovo: dete rođeno 15. oktobra, prvi put upisano u matične knjige 14. decembra, usvojeno 31. decembra, a 14. decembra bilo upisano na svoje roditelje. Matični broj dodeljen 1989. iako ja imam pasoš SFRJ iz 1987. gde piše moj matični broj.”. To je samo delić je životne priče Stele Selvić.

“Ja ću nastaviti da tražim svoje biološke roditelje”

Za razliku od nje, Igor Slavković zna da je donesen iz Srbije u Makedoniju.

“Ne znam jesam li ja jedna od ukradenih beba, ali znam da je moj pokojni otac koji me usvojio rekao da je ‘nekoj ženi, babici, debelo platio za mene da mu dođem’. Ja ću nastaviti da tražim svoje biološke roditelje“, odlučan je Igor.

U Srbiji oformljena komisija

Iz Kabineta tadašnje ministarke Slavice Đukić Dejanović, zadužene za demografiju i populacionu politiku, DW-u su ranije potvrdili da je Vlada Republike Srbije u martu 2018. godine formirala Komisiju za ispitivanje postupaka državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Srbiji. Rok za to je dve godine.

“Uvereni smo da će Komisija u zadatom roku dati maksimalan doprinos kako bi se ustanovile činjenice i preduzele odgovarajuće mere u cilju rasvetljavanja prijavljenih slučajeva nestale dece u Republici Srbiji”.

Za sada 1.500 prijava

Član te Komisije, koju čine predstavnici države, ali i roditelja, i ujedno predsednik Udruženja za istinu i pravdu o bebama, Radiša Pavlović, za DW govori o šokantnim podacima.

“Za sada u tužilaštvu i MUP-u postoji 1.500 prijava roditelja protiv NN osoba, a nasleđeni kadrovi čine sve kako bi se ta afera zataškala, roditeljima ponudio novac, a počinioci izbegli kazne. Ono što se u prošlosti dogodilo mora se istražiti u nezavisnim istragama u kojima će učestvovati i roditelji. Predloženo je formiranje DNK-baze za otetu decu, gde bi za svaki slučaj sumnje analiza bila besplatna”, ističe Pavlović. On smatra da je neophodno otvaranje arhiva nekadašnje Službe bezbednosti i to ne samo u Srbiji, već i u svim zemljama nekadašnje Jugoslavije, kako bi se rasvetlio taj zločin, a istina i pravda izašli na videlo.

(DW)