SVE glasnije se pominje model po kojem bi pravo na državnu penziju zavisilo od imovine, štednje i dodatnih prihoda. Šta bi to značilo za građane koji poseduju stanove, vikendice ili ulaganja?
Foto: David Burton / Alamy / Profimedia
Da li bi građani koji poseduju više nekretnina, značajnu štednju ili ostvaruju dodatne prihode jednog dana mogli da ostanu bez državne penzije? Ideja koja već postoji u pojedinim razvijenim zemljama sve češće se pominje kao jedno od mogućih rešenja za penzione sisteme pod pritiskom starenja stanovništva i sve većih troškova.
Prema tom modelu, pravo na državnu penziju više ne bi zavisilo samo od godina rada i uplaćenih doprinosa, već i od ukupne imovine i drugih izvora prihoda koje građanin poseduje, piše Kamatica.
Penzija samo onima kojima je zaista potrebna?
Suština ovog koncepta jeste da država finansijsku podršku usmeri prvenstveno ka građanima koji bez nje ne mogu da obezbede pristojan životni standard.
Zagovornici reforme smatraju da sadašnji sistemi postaju sve teže održivi, jer broj penzionera raste, dok broj zaposlenih koji finansiraju penzije ne prati taj tempo.
Po njihovom mišljenju, nije isto kada neko živi isključivo od penzije i kada, pored nje, ostvaruje prihode od izdavanja nekoliko stanova, apartmana ili poslovnih prostora.
Koja imovina bi mogla da bude važna?
Po uzoru na pojedine strane modele, država bi mogla da procenjuje ukupnu finansijsku situaciju građana pre donošenja odluke o visini penzije.
U obzir bi mogli da ulaze:
- stanovi, kuće i vikendice koje nisu mesto stalnog stanovanja,
- štednja i ulaganja,
- prihodi od izdavanja nekretnina,
- poslovni prostori,
- veći broj vozila ili druge vrednije imovine.
Ukoliko bi vrednost imovine prelazila određeni prag, penzija bi mogla da bude umanjena ili čak ukinuta.
Na udaru i najviše penzije?
Jedan od predloga koji se povremeno pojavljuje u stručnim raspravama jeste i ograničavanje najviših penzija.
Pristalice takvog rešenja smatraju da bi deo novca koji se danas izdvaja za veoma visoke penzije mogao da bude preusmeren ka građanima sa najnižim primanjima.
Prema toj logici, sistem bi više ličio na socijalni mehanizam zaštite nego na klasičnu naknadu zasnovanu isključivo na visini ranije uplaćenih doprinosa.
Gde je granica između socijalne pomoći i stečenog prava?
Upravo tu počinje najveća polemika.
Protivnici ovakvog modela upozoravaju da penzija nije socijalna pomoć, već pravo koje su građani stekli decenijama rada i redovnim uplaćivanjem doprinosa.
Mnogi postavljaju pitanje da li bi bilo pravedno da neko ko je tokom života štedio, ulagao ili kupio dodatnu nekretninu zbog toga izgubi pravo na penziju za koju je izdvajao novac tokom čitavog radnog veka.
Sa druge strane, zagovornici reformi tvrde da se penzioni fondovi širom sveta suočavaju sa ozbiljnim finansijskim izazovima i da će države morati da pronađu nove načine da zaštite najugroženije građane.
Šta bi ovo značilo za građane?
Za sada nema najava da bi takav model uskoro mogao da bude uveden u Srbiji, ali rasprave o održivosti penzionih sistema vode se širom sveta.
Zbog toga se sve češće postavlja pitanje kako će izgledati penzije budućih generacija i da li će u budućnosti biti dovoljno samo da ste radili i uplaćivali doprinose ili će država gledati i koliko imovine posedujete.
Jedno je sigurno – tema penzija više nije samo pitanje godina staža, već i pitanje budućeg odnosa između socijalne sigurnosti, lične štednje i odgovornosti države prema starijim građanima.
(BizPortal)
