NEĆE MOĆI: Metafora za pravdu

Najopasnije u govoru mržnje nisu uvrede, već trenutak kada politički protivnik prestane da se posmatra kao čovek, a pravosuđe to proglasi stilskom figurom

Pre nešto više od godinu dana, na stranicama “Večernjih novosti” upozoravao sam na opasnost koju po narod i državu predstavlja uzurpacija pravosudnog sistema, podsećajući na metodologiju koju je u SAD primenio čuveni milijarder i “filantrop” Džordž Soroš. Shvativši u jednom trenutku da mu je za promene koje želi da sprovede u američkom društvu mnogo praktičnije da novac ulaže u izbor tužilaca i sudija nego u kongresmene, senatore pa čak i predsednike, Soroš se gotovo u potpunosti preorijentisao na stvaranje uticaja u ovoj grani vlasti.

Ukratko, kako na to ukazuje bivši federalni tužilac i profesor prava Tomas Hogan, ulažući značajne svote novca u izbore za pravosudne funkcije, pre svega tužioce, “fundamentalno je promenio lice američkog krivičnog pravosudnog sistema” tako što je uticao na to koja će krivična dela biti procesuirana i koje će kategorije građana biti na meti pravosuđa, a koje neće.

Iako smo već duže vreme svesni da je ovaj “princip” prisutan i kod nas i to ne samo uticajem koji je sprovodio Soroš nego i zvanične američke agencije poput USAID, retko koji slučaj do sada je ovo izneo na svetlost dana kao slučaj političke aktivistkinje Ljiljane Bralović. Sud je njen govor mržnje ocenio kao “upotrebu tradicionalnih, istorijskih i narodnih metafora” i istakao da je “valjanje u katran i perje istorijski idiom za javnu osudu i sramotu, a ne za stvarna dela, a izrazi da ih jašemo ili da ih šutiramo izrečene su u figurativnom, a ne u doslovnom smislu”. U medijima nisam video objašnjenje za Bralovićkinu ocenu da njeni politički protivnici “nisu ljudi”.

Bilo je i ranije poziva da jednu grupu ljudi (koji i nisu ljudi) treba jahati, šutirati, valjati u katran i perje. Istorija nas tome uči bolje nego što bismo želeli. Nijedan veliki progon nije počeo logorima. Počeo je rečima. Nijedan pogrom nije počeo batinama. Počeo je ubeđivanjem ljudi da žrtve više nisu baš sasvim ljudi. Nacistička propaganda nije prvog dana pozvala na gasne komore. Godinama pre toga Jevreji su opisivani kao paraziti, bacili, štetočine i bolest. To nije bilo slučajno. Nije bio cilj da se neko uvredi, već da se kod publike promeni moralno osećanje. Jer, ako neko više nije čovek, onda ni odnos prema njemu ne mora biti ljudski. To je suština svake dehumanizacije.

Zato nije najvažnije da li je neko rekao “jahaćemo ih” ili “šutiraćemo ih”, “katran i perje” ili nešto drugo. Važno je šta se tim rečima postiže. A postiže se upravo ono što je oduvek bio cilj takvog govora – da se kod publike izbriše granica između političkog protivnika i bića koje više ne zaslužuje dostojanstvo. Upravo zato su reči “oni nisu ljudi” najopasniji deo čitavog nastupa. Sve ostalo je samo logična posledica te pretpostavke.

Naravno, ne znači da je svako ko upotrebi ovakvu retoriku nacista. Takva poređenja su istorijski neozbiljna i najčešće služe da se rasprava ugasi, a ne otvori. Ali mehanizam jeste isti. Isti je bio kod nacista, isti je bio kod boljševika, isti u Ruandi.

Zato bi odbrana da je sve to “samo metafora” bila smešna da nije opasna. I Gebelsovo nazivanje Jevreja “parazitima” bi, onda, mogla biti samo “tradicionalna metafora”. Ali su upravo takve metafore pripremale ljude da prihvate ono što bi im inače bilo nezamislivo. A i samim Jevrejima u Nemačkoj jeste bilo nezamislivo ono što ih je zadesilo. Istraživanja i istoričari su jednoglasni u oceni da čak ni kada su bili u stočnim vagonima na putu za fabrike smrti, nisu verovali kakvo će im biti ishodište.

I tu se vraćamo do onoga što je Soroš uspeo da izvede u dobrom delu SAD, a vidimo i u, dobroj meri, u Srbiji. Prvo je pitanje tužilaštva koje je izabralo da Bralovićku optuži za “remećenje javnog reda i mira”, a ne za “izazivanje mržnje” (član 317 Krivičnog zakonika), što je jedno od najtežih krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti države koje se ne odnosi samo na trenutni mir na ulici već na duboko urušavanje ravnopravnosti i bezbednosti čitavih društvenih grupa. Drugi stepen je sud koji očigledan govor mržnje i dehumanizaciju, pa makar i uvijene u “remećenje javnog reda i mira”, tretira kao “metaforu” i podvodi pod “slobodu govora”.

Ali svaki put kada je neko ozbiljno počeo da objašnjava da njegovi protivnici nisu ljudi, drugi su počeli da se ponašaju kao da oni zaista to i nisu. To nikada nije bila metafora. To je uvek bio prvi korak.