MILOŠ Vučević, bivši premijer Republike Srbije i aktuelni predsednik Srpske napredne stranke prvi put je govorio o svom životu, odrastanju i političkom angažmanu. Kako je ispričao velika stvar u njegovom životu bio je odlazak u vojsku, koji se dogodio u jednom od najgorih perioda u istoriji naše zemlje – dok je besneo građanski rat između Srba, Hrvata i Bosanaca 1993. godine.
Foto: Tanjug/Vladimir Šporčić
Završetak škole i odlazak u vojsku
Vučević kaže da je već nakon završetka gimnazije 1993. stigao poziv za služenje vojnog roka u tadašnjoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Kao mesto službe određeni su mu Gnjilane i Kosovo i Metohija, što je za njega imalo i ličnu dimenziju, budući da je deo njegove porodice živeo u Kosovskoj Mitrovici.
Prisećajući se detinjstva, rekao je da su mu prvi odlasci na Kosovo ostavili snažan utisak i da je još tada primećivao podele i tenzije u društvu, iako se, kako kaže, o tome javno malo govorilo.
“Otac je sakrio poziv za vojsku, kako bih položio prijemni”
Govoreći o odlasku u vojsku, naveo je da se u isto vreme pripremao za prijemni ispit na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Istakao je da je njegov otac privremeno sakrio poziv za vojsku kako bi mogao da se fokusira na polaganje prijemnog ispita, koji je uspešno završio.
– Srpski jezik i istorija su bili predmeti koji su se polagali na prijemnom ispitu. U tom trenutku mi stiže poziv za odsluženje vojnog roka. Kada je poštar došao, otac je uzeo to pismo i mene spasio, kako se ja ne bih opterećivao vojskom već fokusirao na prijemni ispit. Kako sam položio prijemni i našao sebe na listi, na stolu sam zatekao poziv da se javim – ispričao je Vučević za Kurir televiziju.
Kako je istakao, on je pripadao onoj generaciji koji su jedva čekali služenje vojnog roka.
– Ta naša generacija, ogromna većina je sa nestrpljenjem čekala služenje vojnog roka. Moji drugari, koji su bili stariji su već služili vojni rok. Nažalost, bilo je poginulih, ranjenih, ubijenih u Bosni i Hercegovini. Jedan drug iz kraja je poginuo u Sarajevu, drugi je bio ranjen u Skelanima. Vidimo da počinju da dolaze izbeglice, ranjeni – ispričao je Vučević.
Vučević se prisetio i kako je izgledala njegova poseta ranjenim drugovima.
– Nikada neću zaboraviti kada idem da posetim ranjenog druga na VMA. Tamo je na desetine i stotine ranjenih ljudi sa raznih frontova. Ne daj Bože da se vrati to vreme – kaže predsednik SNS-a.
“Služenje vojske počeo sam u Vranju, a onda je stigla i prekomanda”
Nakon toga odlazi u vojnu kasarnu u Vranju, gde je bio dva meseca. Prvog septembra je dobio prekomandu za Gnjilane, gde je bio 10 meseci, a na taj period kaže da je veoma ponosan:
– Mi smo u kasarnama bili izolovani i nismo osetili šta se dešava, osim po reakcijama porodice. U vojsci smo imali sve obezbeđeno, svi smo zajedno spavali, nosili iste uniforme, isto ručali. Nismo imali dojam o praznim rafovima u prodavnicama i o redovima. Osim ako neko ne ode kući na odsustvo. Bilo nas je mnogo, kasarna je bila puna vojnika. Iako su većina sela srpska oko Gnjilana, Gnjilan je većinom Albanski. Nismo nikada smeli bez uniforme da se krećemo i morali smo ići samo kroz dve ulice – kazao je Vučević i dodao da su nailazi na neprijatnost isključivo kad bi prolazili vojnim kolonama kroz grad:
– Mladi Albanci bi onda gestikulirali i vređali. Ali bili smo usluženi gde god da uđemo. Kretali smo se svuda po gradu. Sećam se da sam otišao po kafu u pržionicu kod Albanca. A na zidu F14 ili F15 avion američki u naletu, ja sam se pitao zašto drže američki avion kao poster. Posle sam shvatio da su oni priželjkivali i prizivali godinama 1999-tu – kaže Vučević.
(Kurir)
BONUS VIDEO: Dosledna politika Vučića!
