MNOGI ljudi u Srbiji ne mogu da prođu pored crkve, a da se ne prekrste – bilo da su u autobusu, automobilu ili šetnji. Dok jedni taj čin doživljavaju kao izraz vere i poštovanja, drugi se pitaju da li je reč o istinskoj pobožnosti ili navici koja se vremenom ustalila.
Foto: sensus, Panther Media Global / Alamy / Profimedia
Teolog Nebojša Lazić kaže da ne postoji strogo pravilo kada čovek treba da se prekrsti, jer je, kako ističe, krsni znak pre svega čin slobode i lične vere.
– Autentični izraz naše vere i pobožnosti, umesto da doživimo kao slobodu, mi smo počeli da tumačimo pogrešno i da ga doživljavamo kao prepreku. To što se krstimo kada prolazimo pored crkve jeste, suštinski, čin zahvalnosti. Savremen čovek, koji je stalno u žurbi, jurnjavi i poslu, kada ugleda hram Božiji, zahvali se Bogu, seti se Boga i svega što nam je dao – objašnjava teolog.
On dodaje da zahvalnost ne može da bude nametnuta obaveza.
– Zahvalnost nije pod moranje, jer onda ne bi bila zahvalnost. Tako je i sa ovim činom kada se prekrstimo ispred hrama, crkve ili krsta – navodi Lazić.
Teolog podseća da su mnogi običaji nastali iz praktičnih razloga, a ne zbog mistike ili verovanja u natprirodno.
– Zašto se pokojnik nosi u povorci i zašto se zastaje na tri mesta? U srednjem veku, tokom epidemija, groblja su bila udaljena od naselja, pa je ljudima koji su nosili kovčeg bio potreban predah – objašnjava Lazić.
Kako kaže, slično je i sa pranjem ruku nakon sahrane i uzimanjem ugljevlja.
– To nije nikakav magijski ritual, već higijenska mera radi sprečavanja širenja zaraze – ističe on.
Podsetio je i na nekadašnji običaj „kupovine mlade“, koji je kasnije bio zakonski zabranjen.
– Mladoženja je nekada novcem otkupljivao mladu od njene porodice, a te sume su ponekad bile basnoslovne. Knez Aleksandar Karađorđević je još 1846. godine zabranio taj običaj, smatrajući ga nečim što je protivno ljudskom dostojanstvu – kaže Lazić.
Na kraju naglašava da ljudi ne bi trebalo slepo da se vezuju za običaje.
– Ne treba robovati običajima. Bog je iznad običaja. Rituali i običaji deo su kulturnog nasleđa i nisu verski obredi ukoliko nisu povezani sa Crkvom. Vera oslobađa, a ne porobljava – zaključuje teolog Nebojša Lazić.
(24sedam)
