Krsto u ratu izgubio dva brata, na braniku otadžbine ostao sa tri sina: “Miladina su spalili, prepoznao sam ga po šari na džemperu”

Ratne rane u Srednjem Podrinju i Birču ne zaceljuju ni posle više od tri decenije, a svaka porodica iz ovog kraja nosi svoj krst i pretešku sudbinu. Povodom obeležavanja 34 godine od stradanja srpskog naroda na ovom prostoru, Memorijalni centar Republike Srpske objavio je serijal potresnih svedočanstava. Među njima je i priča Krste Dolijanovića, čoveka koji je u Odbrambeno-otadžbinskom ratu izgubio dvojicu braće – Vujadina i Miladina. Iako su imali poslove i bezbedne živote daleko od ratnih dejstava, braća su ostavila sve i vratila se u rodne Bratince da brane porodicu i zavičaj.

Braća Dolijanović su rano otišla iz rodnog mesta u potrazi za poslom. Miladin je radio u Sremu kao grupovođa na sistemu za navodnjavanje, dok je Vujadin hleb zarađivao u rudniku Zajača, a potom i na Kosovu. Međutim, kada je buknuo rat, miran život u tuđini za njih više nije bio opcija.

– Došli su da brane svoju zemlju, svoju opštinu, svoje selo. Nisu mogli ostati daleko dok se ovde ratovalo – započinje svoju priču Krsto Dolijanović.

Prva tragedija: Vujadinovo telo izvukli u ćebetu pod okriljem noći

Prvi udarac porodica je primila 24. maja 1992. godine. Tokom prvog napada muslimanskih snaga na selo Bratinci, na mestu koje meštani zovu Bašća Đorđina, poginuo je Vujadin.

Njegovo telo je ostalo na liniji fronta, a najmlađi brat Duško je sa meštaninom Draganom Radovićem pod okriljem noći uspeo da pronađe posmrtne ostatke. Umotali su ga u ćebe i na rukama izneli iz sela. Zbog konstantne opasnosti od novih napada, Vujadin je sahranjen već sutradan na seoskom groblju, uz obezbeđenje Vojske Republike Srpske. Godinu dana kasnije, porodica je njegovo telo prenela na bratunačko groblje.

Užas na Božić: Miladin ubijen kroz hrast

Svega sedam meseci kasnije, usledila je nova, još jezivija tragedija za porodicu Dolijanović. Na sam Božić, 7. januara 1993. godine, snage iz Srebrenice izvele su žestok napad na selo Marići. Miladin je u tom trenutku bio na straži. Uspeo je da probudi i podigne svoje saborce, a onda je krenuo nazad ka svom položaju, pretrčavajući od drveta do drveta kako bi izbegao neprijateljsku vatru.

– Ubijen je kroz hrast – svedoči Krsto.

Miladinovo telo je preneseno u ambulantu u Kravici zajedno sa telima drugih poginulih boraca. Kada su muslimanske snage ušle u Kravicu, tela su izvučena iz ambulante, vezana sajlama za struju i vučena konjima, a potom spaljena.

Kada su nakon izvesnog vremena pronađeni ostaci, porodica je doživela novi šok – gotovo da nisu imali šta da sahrane.

– Od brata sam prepoznao samo jednu šaru na džemperu koja nije izgorela i traku od rudarske čizme. Sahranio sam dve kosti i jednu lobanju – sa bolom se priseća Krsto.

“Sina rođena majka nije poznala!”

Uprkos nezamislivom gubitku dvojice braće, Krsto Dolijanović nijednog trenutka nije napustio svoj položaj. Ceo rat je proveo na ratištu kao borac Vojske Republike Srpske. Istovremeno, na frontu su bila i trojica njegovih sinova.

Krsto se kroz suze priseća rata i trenutka kada najmlađeg sina nije video čak šest meseci:

– Kada je došao kući, rođena majka ga nije prepoznala. Bio je toliko mršav, neobrijan i potpuno iscrpljen od rata.

Danas Krsto živi u Bratuncu. Svaki slobodan dan koristi da ode na groblje, zapali sveće i održi živom uspomenu na svoju stradalu braću, duboko uveren da njihova herojska žrtva nikada ne sme pasti u zaborav.

(Srpska info)