Нафта брент поново је прешла границу од 110 долара по барелу. Сваки нови напад на енергетску инфраструктуру и страх од поремећаја пловидбе кроз Ормуски мореуз додатно узнемиравају тржиште.
Главна и одговорна уредница портала “Енергија Балкана” Јелица Путниковић рекла је у Јутарњем програму РТС-а да најављени увоз руског дизела у Сједињене Америчке Државе не представља потпуни заокрет у енергетским односима Вашингтона и Москве, јер сарадња две земље у том сектору никада није у потпуности прекинута.
Подсећа да су Сједињене Државе и претходних година увозиле руски уранијум, а да је садашњи договор повезан са настојањем америчког председника Доналда Трампа да снизи цене горива уочи избора за Конгрес.
Према њеним речима, дизел је у САД поскупео на више од шест долара по галону, што је приближно двоструко више него пре 28. фебруара. Посебно је значајан за пољопривреду, због чега раст његове цене представља озбиљан економски и политички проблем.
Руски дизел као покушај обуздавања цена горива
Путниковићева указује да се раст цена горива не може посматрати одвојено од дешавања на Блиском истоку и поремећаја у снабдевању нафтом.
Наводи да се цена нафте на лондонској берзи креће око 114 долара по барелу, док је америчка нафта око 100 долара.
Сматра да америчка политика према Ирану и ситуација у Ормуском мореузу доприносе задржавању високих цена, због чега Вашингтон покушава да пронађе додатне изворе снабдевања.
Руски званичници најавили су, према њеним речима, испоруке дизела америчком тржишту, али остаје питање колико ће те количине утицати на цене.
Путниковићева напомиње да поједини аналитичари прву испоруку оцењују као симболичну, јер би могла да покрије тек око десет сати америчке потрошње. Ипак, сматра да је важна политичка и економска порука коју такав договор шаље.
Указује да америчке рафинерије, упркос великим домаћим резервама нафте, не морају имати довољно капацитета да задовоље целокупну потражњу за дизелом.
Додатни проблем представљају поремећаји у испорукама сирове нафте и готових деривата са Блиског истока, као и оштећења руских рафинерија и смањена производња деривата у другим земљама.
“Иза свега је профит, а не љубав Трампа и Путина”
Говорећи о могућности ширег енергетског приближавања Вашингтона и Москве, Путниковићева оцењује да се америчка политика пре свега руководи пословним интересима.
Као један од примера наводи разговоре о могућем уласку америчког капитала у гасовод “Северни ток”, којим је руски гас транспортован ка Европи.
Сматра да би таква инвестиција имала економског смисла само уколико би постојали купци руског гаса на европском тржишту.
Због тога поставља питање да ли ће Европска унија истрајати у намери да до краја 2027. године прекине увоз руског гаса.
Подсећа да се Мађарска и Словачка противе ограничењима која би угрозила њихово снабдевање преко Турског тока, јер би прелазак на друге изворе за те земље био знатно скупљи.
Према њеној оцени, Вашингтон би могао да буде заинтересован и за ширу економску сарадњу са Русијом, укључујући ретке минерале и друге ресурсе.
“Тако да није то нека љубав Трампа и Путина, ради се заправо о интересима”, истиче Путниковићева.
Колико Европу кошта одрицање од руског гаса
Путниковићева сматра да је европско одрицање од руског гаса један од значајних узрока економских проблема са којима се суочавају привреда и грађани Европске уније.
Подсећа да је пре рата у Украјини Русија обезбеђивала око 40 одсто гаса који је увозила Европска унија, док је данас тај удео знатно мањи.
Наводи да је цена природног гаса на холандској берзи ТТФ достигла 91 евро по мегават-сату, што је, према њеној оцени, два до три пута више него пре енергетске кризе.
Последице не осећају само индустријски потрошачи гаса већ и топлане, домаћинства и произвођачи електричне енергије.
Указује да скупљи енергенти повећавају трошкове производње, а самим тим и цене производа и услуга.
Путниковићева оцењује да су раст трошкова живота и незадовољство економском ситуацијом међу разлозима за протесте у појединим европским земљама.
Истиче и да Европа предстојећу зиму дочекује са складиштима гаса која су, према подацима које наводи, попуњена око 70 одсто, уз разлике између држава.
Амерички течни гас није јефтина замена
Европска унија је последњих година повећала увоз течног природног гаса, пре свега из Сједињених Америчких Држава, али Путниковићева указује да такав начин снабдевања подразумева додатне трошкове.
Гас мора да буде охлађен и претворен у течно стање ради транспорта танкерима, а потом поново враћен у гасовито стање.
Осим америчког течног гаса, Европа се снабдева и из Норвешке, Алжира, Катара, Аустралије и других земаља.
Међутим, поремећаји у снабдевању са Блиског истока додатно отежавају ситуацију. Објашњава да се европски купци за расположиве количине течног гаса надмећу са великим азијским тржиштима, што додатно утиче на цену.
Путниковићева не искључује могућност да се у појединим европским земљама поново отвори питање увоза руских енергената.
