Афроамериканци су по први пут усмерили поглед на Јапан након његове победе у рату са Русијом – то је био први тријумф неке незападне државе и “жутог” народа над једном европском силом и белим народом.
Он је стога међу поробљеним расама и народима био схваћен као доказ да је могућа победа оних који су сматрани биолошки инфериорним и неспособним да се добро организују или напредују у науци и привреди над наводно цивилизацијски и културно супериорним Европљанима.
Амерички интелектуалци црне пути тада су извукли закључак да би, како је то демонстрирао Јапан, са одговарајућом мудром стратегијом, и Кариби и Африка могли да буду ослобођени од белих колонијалних господара.
Јапан као инспирација
Интелектуалци црне пути, попут утицајног радикалног историчара и социолога Вилијема Б. Д. Дубое, у Јапану су сада видели симбол борбе против западњачког колонијализма и доминације беле расе. Бескропомисни борац за права Афроамериканаца из прве половине 20. века, Дубоа је узбуђено прокоментарисао (неочекивану) победу Јапана у рату с Русијом рекавши: “Магија речи ‘белац’ је уништена….Буђења жуте расе је извесно – временом ће се пробудити и смеђа и црна раса”.
Када је почео Први светски рат, Дубоа је оштрицу критике усмерио на регрутацију у европским колонијама – “зашто би Африканци, Индијци и други обојени поданици западних империја, који ни не знају због чега се води тај рат, требало да се жртвују за интересе европских сила чији је циљ експлоатација богатства неевропских народа”, питао је он и при том поробљеним народима препоручио да се угледају на “пробуђене Јапанце” (који су се оружјем супротставили Западу).
Пред, током и непосредно након Великог рата у јапанској штампи у самом Јапану и суседној Кореји, коју је Токио анектирао и економски екплоатисао, појавили су се текстови о злостављању црне мањине, расним нередима и масакрима над обојеним становништвом у САД.
Млади Јапанци на студијама у тој земљи, као и поједини јапански хришћани, заинтересовали су се за тамошње међурасне односе, суосећајући са Афроамериканцима.
Јапански политичари, припадници различитих партија, осуђивали су расну дискриминацију у САД. Отуд, поједини историчари тврде да се у том периоду развило “прекоокеанско другарство” између Јапанаца и америчких црнаца, упркос чињеници да је далекоисточна царевина у то време већ била колонијална сила која је под својом чизмом држала Тајван и цело Корејско полуострво.
Но то, чини се, није сметало радикалним афроамеричким интелектуалцима – они су настојали да оправдају поступке Токија. Дубоа, који је 1936. године посетио Јапан и Манчурију, пространу територију на североистоку Кине коју је Јапан у целини приграбио почетком тридесетих како би експлоатисао њен угаљ, дрво и плодно земљиште, тврдио је да је Јапан у 19. веку спасио Азију од европског јарма и да је морао да заузме Манчурију како она не би пала у руке европских освајача.
Јапан као перјаница борбе за расну једнакост
Јапан, који је и сам већ неколико деценија, од изнуђеног отварања својих лука за бродове западних сила те постписивања неповољнихтрговинских уговора са њима, водио тешку битку са увраженим предрасудама и расном теоријом Западног порекла која му није ласкала, свој успех у сукобу са Русијом је искористио да се позиционира као предводник борбе против колонијализма и расизма, нарочито у Азији.
Мада је захваљујући својој изузетној уметности и занатима, као и неколико врсних интелектуалаца који су крајем 19. и почетком 20. сјајно овладали енглеским језиком и успели да западној публици детаљно пренесу квалитете јапанске културе Токио успео себи да избори репутацију сложене и развијене цивилизације, он је и даље био потцењиван када су у питању научна достигнућа, инжењерство или способност политичког организовања.
Када је, као једна од земаља победница Првог светског рата која је преузела немачке територије у Пацифику, Јапан Лиги народа током њене оснивачке конференције 1919. године поднео предлог да се донесе резолуција о једнакости раса која би прокламовала да су све нације равноправне, он је био одбијен.
Тај предлог владе у Токију, међутим, био је дочекан са одушевљењем међу вођама покрета за расну једнакост у САД и доста је допринео идеализацији Јапана, који ће потом дискурс о борби за једнакост раса злоупотребити да своја брутална освајања у Азији оправда као ослобођење од западних сила (Велике Британије, Француске, САД и Холандије).
Када се узме у обзир чињеница да је познати црни интелектуалац и активиста тог доба Вилијам Монро Тротер отпутовао у Европу у намери да покуша да на Париској мировној конверенцији издејствује усвајање принципа расне једнакости, постаје јасно да је тај гест јапанске владе у афричкоамеричкој заједници у САД наишао на велико одобравање.
Друштво Црног змаја
Почетком 20. века западне силе вршиле су велики притисак на источну Азију, нарочито Кину, која је већ прошла кроз неколико оружаних сукоба са њима: Први и други опијумски рат, те Боксерски устанак.
Јапан је, иако жртва расних предрасуда, иронично, због сопствених колонијалних апетита према Кини, учествовао у војним операцијама за ломљење отпора тамошњих патриота на страни западних сила током Боксерског устанка.
Током трајања те крупне побуне у Кини у јапанској престоници је основано ултранационалистичко Друштво црног змаја, чији је је један од прокламованих циљева био да ради у сврху еманципације и ослобођења обојених раса од колонијалног јарма белаца.
Та организација, коју је основао мајстор борилачких вештина Рјохеи Ућида, представљала је својеврсну имитацију кинеских тајних друштава која су била дубоко умешана у устанак религијско-националистичког покрета чија су осовина били борци који су су прижељкивали протеривање белих мисионара и трговаца, повратак достојанства Кини и њеном народу, те предано вежбали домаће борилачке вештине, због чега су међу странцима били познати као “боксери”.
Друштво црног змаја, међутим, за разлику од кинеских боксера, није било скуп анонимних и сриомашних људи из унтрашњости, већ релативно добростојећих пословних људи, академика и новинара. Слоган којим су се руководили његови чланови био је “Азија Азијатима” – оно је издавало и своје гласило у којем је објављивало радове и отворена писма интелектуалаца поробљених народа.
Њихов конкретан и вероватно највиши политички циљ, међутим, био је радити на томе да се Русија држи ван Кине и Корејског полуострва – само име организације “црни змај” састоји се од кинеског назива за реку Амур, која раздваја руски далеки исток од Манчурије. То је подразумевало и заговарање рата против Русије, до којег је и дошло 1904. године.
Јапанска агитација у САД
Ово друштво ће касније, крајем двадесетих и током тридесетих година, паралелно с погоршањем односа Токија и Вашингтона, одиграти улогу у агитацији међу црначким становништвом у САД, пре свега у градовима Чикаго и Детроит.
У томе се нарочито истакао његов члан Нака Накане, који на средњем западу САД, кроз говоре и новинске чланке, те каналисање новца Друштва црног змаја, међу тамошњим црнцима ширио идеју да је Јапан природни савезник потлачених тамопутих народа.
Он је 1933. у Денверу основао подземну организацију “Наш сопствени развој”, која је за циљ имала окупљање кивних Афроамериканаца и која је сарађивала са јапанским обавештајним службама.
Оне су од позних двадесетих година, када је постало јасно да су експанзионистички интереси Јапана и САД у Азији и Пацифику међусобно супротстављени, почеле да раде на формирању мреже која би могла да буде искоришћена да изнутра дестабилизује САД потпиривањем незадовољства дискриминисаних Афроамериканаца.
Заправо, у јапанском пропагандном дискурсу током рата измешаност различитих народа и раса у САД била је виђена као највећа мана Сједињених Држава – у том наративу јапанска раса је описивана као чистокрвна, посебна и стога јединствена и супериорног духа, док су Американци, као “мешанци”, били окарактерисани као ментално слаби и кукавице.
Јапанске обавештајне службе управо су настојале да унутрашњу разједињеност и друштвене противречности које је генерисала расна дискриминација искористе да изазову нереде или устанак црначког становништва у САД и тиме олакшају посао својој војсци у пацифичком војишту.
Нови велики рат
Почетак рата, односно, јапански удар на Перл харбор у децембру 1941, поделио је афроамеричке интелектуалце и грађане када је у питању виђење далекоисточне царевине на оне који су осетили отпор и гнушање према том чину и оне које су у њему видели пркос белом естаблишменту у Вашингтону и доминацији беле расе у свету.
Због забринутости да би јапански усељеници могли да делују као шпијуни, почине терористичке нападе или агитују међу црном популацијом која је масовно позивана на служење у армији, Американци јапанског порекла, њих око 120.000, масовно су одвођени из својих домова и затварани у логоре.
Ухапшено је и више десетина црнаца који су се противили регрутацији и ватрено тврдили да би им победа Јапана у рату са САД донела бољи третман с обзиром на линчовања и друге злочине и дискриминацију којима су били изложени у сопственој земљи.
Међу њима је био и Илајџа Мухамед, дугогодишњи вођа радикалног америчког црначког култа “Исламска нација”.
Познат је и случај у којем је током рата Филипинац који је носио алијас Мимо де Гузман и сарађивао са јапанским службама и Друштвом црног змаја, у Канзасу, говорећи о неправдама и суровостима које се чине црним и другим обојеним народима, успео да на својим говорима окупи више стотина тамошњих црнаца, све док га једна госпођа, верујући да је Јапанац, није пријавила Федералном истражном бироу (ФБИ), који га је лишио слободе као шпијуна.
Ипак, црни симпатизери Јапана остали су на маргинама америчког друштва јер је током рата међу афроамеричким интелектуалцима превладала свест да је и сам Јапан империјалистичка сила која има за циљ да подјарми и експлоатише друге народе.
Преко милион црних војника стало је у редове америчке војске и мада су они унутар ње, када су смештај, оброци и друго у питању, били подвајани од белих сабораца – физичка сегрегација која се наставила све до шездесетих година двадесетог века – они су ипак тим својим доприносом борби против немачког фашизма и јапанског империјализма учинили доста у смислу сазревања свести америчког друштва да је неопходно побољшање положаја црначке популације.
Рат је окончан поразом Јапана и америчком окупацијом те острвске државе, те њеном апсорпцијом у западни војнополитички блок. Тиме је окончан и афроамерички сан о Јапану као инспирацији обесправљених и предводнику особођења подјармљених раса.
