Kako bismo što bolje razumeli kontekst sadašnjosti potrebno je, makar malo, zaviriti u prošlost. Vratimo se dvadesetak godina unazad, konkretno – u 2004. na Ostrvo. Prisetimo se krunisanja nepobedive šampionske generacije Arsenala koje je prva, a za sada i jedina, sezonu u Premijer ligi završila bez poraza… Profesor – Arsen Venger, okupio je u Londonu tim pred kojim su stradali svi, bez poštede. Nizali su pobede, podigli pehar i stekli kultni status u arhivama najvažnije sporedne stvari. “Tobdžije” su tada stekle enormnu popularnost i armiju navijača, ali se nije radilo o trofeju. Bilo ih je i pre i posle. Suština je bio način na koji su Vengerovi izabranici marširali do titule.
Istina, šampionski gen Arsenala polako se gubio kako su godine odmicale, ali fudbal koji je forsiran u severnom Londonu punio je oči navijača širom meridijana. Kada je 2018. godine Veneger svirao kraj i otišao u zasluženu penziju, “Emirate” je napustio i poslednji deo mašinerije koja je mamila uzdahe i bila omiljena neutralnim gledaocima. Sa razlogom, razume se. Zaslužili su svu ljubav i pažnju, bili su ispred vremena i potpuno opravdano poneli nezvanični nadimak – “omiljeni”.
Ipak, linija između omiljenog i omraženog poprilično je tanka, a Arsenal je uspeo da je pređe. Na veliku žalost – u suprotnom smeru. Ne, nije razlog što već godinama traje suša. Trofeja nema ni na napi, ova sezona bila je projektovana da prekine post. Dugo je velikan iz Londona držao sve u svojim rukama, hitao ka tituli u Premijer ligi, borio se za pehare FA Kupa, Liga Kupa i Lige šampiona, ali se sve rasprsnulo preko noći kada je Mikel Arteta odlučio da se, zarad “isplatljivijeg fudbala” odrekne DNK koda slavnog engleskog kluba.
Arsenal je, ukratko rečeno, postao – negledljiv.
Od generacije fudbalskih mađioničara, a u severnom Londonu ih je uvek bilo mnogo, španski stručnjak je napravio preplašenu grupu hazardera. Čak i oni najokoreliji navijači Arsenala odavno su postali svesni da je njihov voljeni klub izgubio suštinu. Da se Mikel Arteta odrekao lepršavog i atraktivnog fudbala kako bi, pod maskom rezultatskog imperativa, pokušao da sakrije svoje trenerske nedostatke.
Ono što se pune dve decenije živelo na “Emiratima”, ove sezone je napustilo svodove kultnog stadiona. Napadačkog fudbala više nema. Igrati na gol više prestala je da bude filozofija Arsenala. Odrekli su se sebe kako bi postali nešto drugo, ali su se u mimohodu od zanimljive družine do rezultatski efikasne družine negde izgubili… Više nisu ni jedno ni drugo.
Prekidi, koji su bili srce i duša aktuelne generacije, i pravili ogromnu razliku minulih godina, ove su postali tačka sporenja. Previše su se, stiče se utisak, u severnom Londonu oslanjali na genijalni um Artetinog pomoćnika – Nikole Žovera, koji je i ove godine radio odličan posao, ali svi drugi nisu. Makar ne u meri u kojoj je to Arsenalu bilo potrebno.
EPAImages
“Tobdžije” su ove sezone postigle 63 gola u Premijer ligi, a čak 19 stiglo je iz prekida. Kada na to dodamo i četiri penala, te isto toliko autogolova, dolazimo do brojke da je iz otvorene igre tim Mikela Artete tek 36 puta tresao mrežu svog rivala. Eventualni alibi španskog stručnjaka mogao bi da leži u nešto lošijoj formi ofanzivnog dela ekipe. Kapiten – Bukajo Saka, postigao je tek šest golova i podelio tri asistencije, isto toliko dodao je Ebereči Eze. Belgijanac Leonardo Trosar je na učinku od pet pogodaka, a o neučinkovitosti Noni Maduekea, Martina Odegarda, Kai Haverca, Gabrijela Žezusa i Gabrijela Martinelija bilo bi suvišno trošiti reči.
Činjenica da su najboljim strelcima tima defanzivni vezisti – Martin Subimendi, Deklan Rajs i Mikel Merino, te defanzivci Gabrijel i Juren Timber, govori dovoljno.
Pokušao je Mikel Merino da u severni London donese italijanski katanačo, iako mu ni genetski, a ni igrački tako nešto ne pristaje. Nije prošlo, makar ne za sada i po svoj prilici – ni neće. Arsenal je u sredu izgubio prvo mesto na tabeli, Mančester siti ih je preskočio iako su početkom februara “građani” bili prežaljeni, ali… Pep Gvardiola za razliku od svog nekadašnjeg igrača, a kasnije i učenika, nije želeo da odustane od svoje filozofije. Ostao je dosledan i zbog toga, ma koliko ceo svet uz Siti lepio etiketu “plastičnog kluba”, oni neutralni nadaju se da više promena na tabeli neće biti i da će pehar ponovo završiti u plavom deli Mančestera.
Tako nešto je, uz dužno poštovanje svim navijačima Mančester sitija, do letos bilo gotovo nezamislivo. Fudbalski romantici, a takvih je najviše, posebno među starijom gardom, nisu mogli da svare “građane” zbog petro dolara. Verovatno će taj trend biti nastavljen kroz mesec ili dva, ali do tada Gvardiola i njegova četa mogu da uživaju u naklonosti svetske populacije.
Arenal će, sa druge strane, morati da nosi pritisak omražene družine i “antifudbala”. Kako stvari stoje, tek kada se vrate svom identitetu, ponovo će biti omiljeni. Do tada u severnom Londonu neće živeti ni ljubav, ni harmonija, a očigledno ni toliko željeni trofeji.
