INTERVJU – DR SLOBODAN ANTONIĆ: Atlantisti napadaju SPC jer joj narod veruje, a oni je ne kontrolišu

AUTOOKUPACIONA kultura poništavanja neprekidno se ruga “nebeskom narodu”. Oni zapravo preziru običnog, malog čoveka, svaku njegovu potrebu za duhovnošću, tretirajući ga kao kakvo životinjsko biće. A onda taj mali čovek pokaže spremnost da napravi jedan podvig, ne najveći, ali ipak podvig – mali podvig malog čoveka: da satima strpljivo čeka da se pokloni svetinji. To “životinjsko” biće odjednom je pokazalo da ima duhovnu vertikalu, da ima svoj unutrašnji život – i nastane opšte iznenađenje i zaprepašćenje. Ali, za svakoga ko zna koliko su naše crkve pune nedeljom, na liturgiji – u ogromnom kontrastu spram crkava na Zapadu – ovih pola miliona malih ljudi, koji su došli na poklonjenje velikoj svetinji, nije nikakvo iznenađenje. Da vas narod ne bi iznenadio morate ga najpre poznavati. Ali, ne možete ga poznavati ako ga prezirete.

Ovako, u razgovoru za “Novosti” dr Slobodan Antonić, redovni profesor Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i saradnik Instituta za sociološka istraživanja na ovom fakultetu, komentariše fenomen ogromnog interesovanja građana da se poklone časnom pojasu Bogorodice. Politički analitičar i kolumnista uglednih medija, za naš list govori i o položaju Srpske pravoslavne crkve, Kosovu i Metohiji, predstojećim vanrednih parlamentarnim izborima.

* Zašto deo naše javnosti svim snagama nastoji da ovu pojavu prikaže kao “zaostalost i primitivizam”, u najmanju ruku?

– To je onaj deo javnosti koji sve posmatra kroz političke naočare. Tačnije, kroz strančarske naočare – “naša” strana i “njihova” strana. Oni mrze ne samo svakog “njihovog”, već i svakog kog ne mogu da uguraju u kalup “mi angeli” a “oni demoni”. Pola miliona ljudi ispred Hrama Svetog Save zapravo su nadstranačka i nadpolitička pojava. Otuda, posle početnog iznenađenja, takva provala aspidskog siktanja i bljuvanja otrova. Mora se razmagnetisati ta opasna strančarska polarnost u našoj politici i u našoj javnosti. Moramo očuvati pravo institucija da budu nadstranačke – kao što je SPC. Moramo zaštiti pravo ljudi da budu uzdržani prema sukobljenim stranama, pa i kritični prema obe strane. Osvešćivanju te potrebe veliki doprinos dali su, samom svojom pojavom, svi oni ljudi ispred Hrama, kao jedan veliki apel za mir, samosavladavanje i ljubav prema bližnjem.

* Konstatovali ste da se kompromitovanje Crkve odvija godinama i za to koristite i izraz poganooluja. Da li vam se čini da je poganooluja u poslednje vreme dobila na uzletu u delu javnosti i šta je uzrok?

– Nije reč o spontanoj pojavi, već o projektu, preko kog se indukuje određeni tip ponašanja. Kao što sam pokazao u nedavnoj seriji članaka, atlantističke strukture su prepoznale Srpsku pravoslavnu crkvu kao instituciju od ogromnog ugleda u narodu, nad kojom, međutim, nemaju kontrolu. Zato se iz tih krugova u Srbiju decenijama upumpava veliki novac za propagandu, kako za “belu” tako i za onu “crnu”. A golemi deo crne propagande usmeren je upravo protiv SPC. Glavne poluge te propagande su atlantistički mediji, kompradorske NVO i autokolonijalni influenseri. Tako je u delu naše javnosti stvorena osobena kultura poništavanja, u kojoj su glavne lozinke: “vraćaju nas u srednji vek” i “nije moj patrijarh”. Prva je namenjena mladima i obrazovanima, a druga vernicima. Naravno, ti što nas plaše srednjim vekom nemaju ništa da kažu o srljanju evropskih elita u rat sa Rusijom. A to nas direktno vraća u kameno doba. I drugo, vernici znaju: od “nije moj patrijarh”, do “nije moj Hristos”, kratak je put.

* Kako ocenjujete situaciju na Kosovu i Metohiji u svetlu sve ekstremnijih napada Prištine na srpski narod – hapšenja, podizanja optužnica, ukidanja svih srpskih institucija…?

– Kosovo je naša okupirana teritorija. To naša država tako ne sme da kaže, ali tako mora da se postavi. A zajedno s njom i svi mi. Do ovog teškog stanja došlo je kako zbog nepovoljnih međunarodnih okolnosti tako i zbog grešaka naših vlasti. Kosovo je dvesta godina takozvana naseljenička kolonija – nekad pod patronatom Osmanskog carstva, a danas pod zaštitom atlantističkog imperijalizma. I kao kod svake naseljeničke kolonije, cilj je da se uklone starosedeoci, preuzmu zemlja i svi resursi. Pri čemu ovde imamo i aproprijaciju celokupne kulturne baštine starosedelaca. To je ona smešna priča da su Visoki Dečani i Bogorodica Ljeviška albanski spomenici. No, u procesu dekolonizacije, kao i u borbi protiv neokolonijalizma, znaju se modeli otpora naseljeničkim kolonijama. Te modele naša država jednostavno mora da primeni i na slučaj Kosova.

* Slede vanredni izbori na jesen, da li se mogu očekivati i fizički sukobi ukoliko opozicija ne bude zadovoljna rezultatima?

– Mogu, ako je plan da se nasiljem dođe na vlast. Ali, ogromna većina našeg društva želi da se politički sporovi rešavaju glasačkim listićima, odnosno u Skupštini, a ne tučom i jurnjavom po ulici. Opozicija mora da istakne konkretne zahteve u vezi izbornih uslova, ako smatra da preporuke ODIHR nisu dovoljne. Mene čudi zašto se, recimo, ne zahtevaju kamere na svakom biračkom mestu – što je tehnički i finansijski sasvim izvodljivo. Kao da opozicija ne želi potpuno jasne i čiste izbore, kako bi se moglo naknadno protestovati zbog neodgovarajućeg rezultata na izborima. Mislim da bi javnost morala neprestano da pritiska obe strane da se postigne dogovor o izbornim uslovima. Nema važnijeg političkog pitanja, u ovom trenutku, od toga. Izbori moraju da se završe objavljivanjem izbornih rezultata, a ne da to bude povod za novu rundu demonstracija, blokada, pa i građanskog rata.

* Pišete i da u sudaru vlasti i studentskog pokreta najgore prolaze oni koji su kritični prema obe strane. Ima li nade da ti neutralni doprinesu normalnoj, a ne punoj mržnje, atmosferi u Srbiji?

– Tu je od izuzetne važnosti neutralnost institucija. Crkva je dobar primer, ali i druge važne institucije moraju da štite i izgrađuju svoju političku neutralnost – od policije, do sudstva. Pri čemu, neutralnost se ne odnosi samo na vlast i opoziciju, već i na inostrane strukture. Posebno je značajna izgradnja kulture stranačke neutralnosti u medijima. Veliki deo naših glasila toliko je pristrasan da je to nepodnošljivo. Nije rešenje u ravnoteži pristrasnosti, u pravljenju paralelnih kontramedija, već u poštovanju elementarnih standarda objektivnog izveštavanja. Ti standardi su u žaru strančarske borbe jednostavno napušteni, čak i na onlajn portalima velikih štampanih medija. Ako sutra dođe do ozbiljnih građanskih sukoba, moramo biti svesni da oni nisu počeli na ulici, već uređivačkom politikom čitavog niza naših glasila, u kojima se profesionalizam prosto izjednačio sa besomučnim huškanjem.