Dragaš: Manipulacija emocijama kao alat za privid istine

U vremenu u kojem percepcija sve češće nadjačava činjenice, knjiga „Moć percepcije – kada stvarnost izgubi bitku” bavi se pitanjem koje određuje politički i društveni život našeg doba: ko danas oblikuje našu sliku stvarnosti i po kojoj ceni. Dr Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost, u ovoj knjizi analizira ulogu algoritama, medija, narativa i digitalnih platformi u svetu u kojem istina više nije podrazumevana prednost.

Knjiga je objavljena u Londonu, u izdanju renomirane kuće „Chiselbury”, u Italiji kod izdavača „Cacucci Editore”, u Srbiji u izdanju „Službenog glasnika”, dok su u toku prevodi na rumunski, turski i kineski jezik.

Vaša knjiga nosi naslov koji donosi i zaključak: da stvarnost više zapravo ne postoji, već da je svako tumači na svoj način. Da li je to dijagnoza našeg vremena ili samo upozorenje?

I jedno i drugo. Živimo u vremenu u kojem činjenice nisu nestale, ali su izgubile prirodnu prednost koju su nekad imale. Nekada je postojalo makar elementarno uverenje da istina kad-tad izbije na površinu. Danas to više nije dovoljno. Istina je spora, često komplikovana i zahteva napor, dok je percepcija brza, emocionalna i prilagođena načinu na koji savremeni medijski i digitalni sistemi funkcionišu. Zato naslov nije preterivanje. On opisuje trenutak u kojem stvarni događaj više nije dovoljan da bi odredio kako će ga društvo razumeti. Presudno postaje ko će prvi ponuditi tumačenje, ko će nametnuti emocionalni okvir i ko će uspeti da svoj narativ predstavi kao jedini razuman. U tom prostoru percepcija ne prati stvarnost – ona počinje da je zamenjuje.

Koji je bio Vaš lični motiv da napišete knjigu?

Dugo se bavim bezbednosnim krizama, međunarodnim odnosima, političkim sukobima i informacijskim operacijama. U gotovo svakom ozbiljnom slučaju video sam isti obrazac: ono što se zaista događa i ono što javnost veruje da se događa postaju dve različite stvari. Taj jaz više nije bio izuzetak, već pravilo. U jednom trenutku postalo mi je jasno da više ne govorimo samo o propagandi, dezinformacijama ili medijskoj pristrasnosti. Govorimo o mnogo dubljoj promeni: o raspadu zajedničkog okvira kroz koji društvo razlikuje činjenicu od interpretacije. To je trenutak u kojem pitanje percepcije prestaje da bude sporedna tema i postaje pitanje političke stabilnosti, društvenog poverenja i elementarne orijentacije u svetu.

Danas se često govori o lažnim vestima. Vi, međutim, idete dublje od toga. Da li zato što je istina potpuno izgubila bitku?

Lažna vest je samo simptom. Mnogo veći problem je to što je čitav informacioni prostor podešen da nagrađuje ono što izaziva reakciju, a ne ono što najvernije opisuje stvarnost. Kada sistem funkcioniše po logici pažnje, tada je prednost unapred data sadržaju koji izaziva strah, bes, oduševljenje ili moralnu paniku. Drugim rečima, problem nije samo u tome što postoje neistine. Problem je u tome što je javni prostor organizovan tako da istina mora da se bori pod težim uslovima od manipulacije. Ona mora da objašnjava, dok manipulacija samo mora da pogodi nerv. To je suštinska promena našeg vremena.

Tvrdite da algoritmi nisu neutralni. Zašto su oni toliko važni, naročito za one koji ne obitavaju u informatičkom prostoru i na društvenim mrežama?

Zato što su postali nevidljivi urednici naših života. Oni ne odlučuju samo šta ćemo videti, već i kojim redom ćemo to videti, koliko dugo će nešto ostati pred našim očima i koju će emocionalnu temperaturu imati naš dan. Njihov kriterijum nije istinitost, već angažovanje. Sistem favorizuje ono na šta ćemo kliknuti, na šta ćemo burno reagovati i što ćemo dalje širiti. To je ogromna promena u samoj strukturi moći. Nekada ste znali gde je redakcija, ko je urednik i ko snosi odgovornost. Danas odluke koje oblikuju javnu percepciju deluju bez vidljivog potpisa. Upravo zato njihova moć izgleda prirodno, spontano i gotovo neupitno, iako je duboko organizovana.

Da li to onda znači da više ne biramo informacije, nego one biraju nas?

U velikoj meri – da. Savremeni digitalni sistemi prikupljaju podatke o našim navikama, strahovima, ukusima i impulsima, a zatim nam serviraju sadržaj koji nas najlakše zadržava u sistemu. Čovek ima utisak da slobodno istražuje svet, a zapravo se veoma često kreće unutar pažljivo suženog prostora koji mu je već prilagođen. Najopasnije je to što je takva kontrola gotovo neprimetna. Kada vam se nešto otvoreno zabrani, vi makar znate da je zabrana na delu. Ali kada vam se svet servira tako da imate osećaj spontanog izbora, kontrola postaje sofisticiranija i efikasnija nego bilo koja klasična cenzura.

U knjizi pišete da ljudi ne žive u svetu činjenica, nego u svetu narativa. Šta to praktično znači za čoveka koji živi zatrpan lavinom vesti?

To znači da ljudi retko pamte događaj kao skup čistih podataka. Pamte priču o događaju. Pamte okvir, ton, emocionalni naboj, podelu na „naše” i „njihove”, na žrtve i krivce. Narativ uređuje činjenice tako da postanu razumljive, ali ih istovremeno može i izmeniti do neprepoznatljivosti. Zato politička i medijska borba danas nije samo borba za informaciju, već borba za okvir u kojem će ta informacija biti doživljena. Onaj ko uspe da ispriča ubedljiviju priču često ne osvaja samo pažnju, već i pravo da unapred odredi šta će drugima izgledati kao razumno, pravedno ili neizbežno.

Koliko je današnja politika postala borba za upravljanje percepcijom, ne stvarnošću?

Više nego ikada. Politika je oduvek imala dimenziju slike, nastupa i simbolike, ali je digitalno doba taj element pretvorilo u centralni teren sukoba. Danas politički akter ne mora najpre da dokaže da je u pravu; mnogo je važnije da prvi oblikuje okvir u kojem će javnost uopšte razumeti neki događaj. Zato savremena politika sve više liči na rat za interpretaciju. Ko prvi definiše krizu, ko prvi odredi ko je žrtva, a ko krivac, ko prvi nametne emocionalni ton – taj stiče ogromnu prednost. Činjenice i dalje postoje, ali često dolaze prekasno, u prostor koji je već emotivno zauzet.

Znači li to da je u toku raspad činjenica oko kojih se većina društva uglavnom nije sporila i smatrala ih je istinom?

Nažalost, u velikoj meri da. Nekada su društva imala makar minimalno zajednički informativni prostor. Ljudi su se sporili, ali su polazili od približno istih činjenica. Danas personalizovani tokovi informacija proizvode situaciju u kojoj različite grupe više ne dele ni osnovni opis sveta u kojem žive. To je opasnije nego što izgleda na prvi pogled. Kada nestane zajednički referentni okvir, javna rasprava se pretvara u sudar zatvorenih univerzuma. Tada sukob više nije samo politički ili ideološki – on postaje sukob samih percepcija, a to je mnogo teže prevazići.

Kako emocije pobeđuju razum? Osim ako, naravno, ne govorimo o ljubavnim odnosima, gde inače pameti nema…

Emocije ne pobeđuju zato što su nužno jače od istine, već zato što deluju brže. Čovek ne donosi odluke samo na osnovu onoga što zna, već i na osnovu toga da li u viđenom prepoznaje svoj strah, nadu, ogorčenje ili osećaj pripadnosti. Kada narativ pogodi tačku identifikacije, racionalna provera često kasni ili potpuno izostaje. Tu se krije veliki problem savremene komunikacije. Sistem ne traži od nas da mislimo, već da reagujemo. Što je poruka kraća, oštrija i emotivno nabijenija, to lakše aktivira mehanizme koji su nekada služili opstanku, a danas služe političkim, medijskim i komercijalnim efektima.

Da li je demokratija najugroženija takvim poretkom?

Jeste, ali ne zato što u demokratiji postoje različita mišljenja. To je normalno i poželjno. Problem nastaje kad više ne postoji zajednička osnova na kojoj različita mišljenja mogu da razgovaraju. Ako svaka grupa ima svoj skup „činjenica”, onda politika prestaje da bude prostor rasprave i postaje prostor mobilizacije sopstvenog tabora. U takvim okolnostima politička moć sve više pripada onima koji umeju da proizvode utisak, a ne onima koji imaju najodrživija rešenja. Demokratija tada formalno ostaje, ali njen racionalni sadržaj slabi. Umesto takmičenja politika, dobijamo takmičenje percepcija.

Može li se tom procesu uopšte suprotstaviti? Ili su savremena društva istakla belu zastavu?

Može, ali ne jednostavno i ne jednom merom. Prvo, platforme više ne smeju da se tretiraju kao neutralni tehnički servisi. Ako odlučuju šta će milijarde ljudi videti, onda njihova logika mora postati predmet ozbiljne javne i političke odgovornosti. Transparentnost algoritama nije luksuz, već demokratski minimum. Drugo, društva moraju da razvijaju ono što u knjizi nazivam perceptivnom pismenošću. To znači da građani ne smeju biti samo korisnici sadržaja, već ljudi koji razumeju kako nastaje okvir, kako se emocija koristi kao alat i kako se jedna interpretacija pretvara u privid samorazumljive istine. Bez toga ćemo stalno kasniti za mehanizmima koji već oblikuju naš sud.

Šta je danas najteže sačuvati – istinu ili sposobnost da je tražimo?

Rekao bih da je danas najteže sačuvati volju da se istina uopšte traži. Najveća opasnost nije samo u tome što laž prolazi kao istina, već u tome što ljudi postepeno odustaju od same potrebe da razlikuju jedno od drugog. Kad nestane volja za proverom, manipulacija više ne mora biti naročito sofisticirana – dovoljno je da bude brza, uporna i emocionalno pogodna. Zato je ovo, na kraju, pitanje unutrašnje discipline i društvene kulture. Bez sposobnosti da zastanemo, proverimo, odložimo reakciju i posumnjamo u sopstveni prvi utisak, postajemo laki za upravljanje. Borba za istinu danas počinje mnogo pre javne rasprave – počinje u načinu na koji gledamo, čitamo i reagujemo.

Da li će čitalac posle ove knjige biti pametniji ili možda podleći Vašem narativu?

To je pravo pitanje – jer svaki čitalac koji posle ove knjige kaže „sad sam pametniji” i ne posumnja u to, već je podlegao nečijem narativu. Možda i mom. Jedini dokaz da je knjiga stvarno uspela jeste ako posle nje postane sumnjičav i prema meni. Jer ideja knjige nije da čitaoca ubedi u moj narativ, već da ga natera da prepozna kako nastaju svi narativi – i moji i tuđi. Ako mu posle čitanja bude teže da poveruje u prvu priču koja mu se ponudi, onda je postao pametniji, čak i ako se sa mnom u mnogo čemu ne slaže. To je jedini „uticaj” koji sam imao nameru da izvršim.

(Politika)