EVROPA IMA PLAN B ZA NATO: Britanija ima posebnu ulogu u ovoj priči

GODINAMA se evropska bezbednost zasnivala na pretpostavci da će Sjedinjene Države ostati ključni vojni stub NATO-a.

Međutim, nedavni potezi Donalda Trampa ponovo su otvorili pitanje koje se dugo izbegavalo u evropskim bezbednosnim krugovima: šta ako Amerika više ne želi da igra svoju trenutnu ulogu zaštitnika Evrope?

Trampove najave o smanjenju američkog vojnog prisustva u Evropi, uz kritike evropskih saveznika i dovođenje u pitanje Člana 5 NATO-a, izazvale su ozbiljnu zabrinutost među evropskim zemljama.

Posebno je odjeknula odluka o povlačenju dela američkih snaga iz Nemačke i otkazivanje određenih raspoređivanja koja su trebalo da ojačaju istočni bok Alijanse.

Zavisnost od SAD

Iako evropske vlade javno i dalje ističu važnost transatlantskog partnerstva, iza kulisa se sve ozbiljnije razmatra scenario u kojem Evropa mora samostalno da organizuje odbranu kontinenta, barem u početnoj fazi mogućeg sukoba sa Rusijom.

Najveći problem za evropske članice NATO-a nije samo broj vojnika ili količina oružja. Decenijama je čitava komandna arhitektura Alijanse građena oko američkog vođstva. SAD obezbeđuju ključne obaveštajne sisteme, satelitski nadzor, logistiku, protivvazdušnu odbranu i koordinaciju velikih vojnih operacija.

Bez američke podrške, NATO može formalno opstati, ali bi njegova sposobnost brzog i organizovanog reagovanja bila ozbiljno oslabljena.

Zato evropske zemlje danas ne razmišljaju samo o povećanju vojnih budžeta, već i o stvaranju alternativnog sistema komandovanja koji bi mogao da funkcioniše čak i ako Vašington odluči da ostane po strani.

Nordijsko-baltička osa kao jezgro nove odbrane

“Ekonomist” piše da se radi na stvaranju svojevrsne “nordijsko-baltičke ose”, koju bi činile Velika Britanija, skandinavske zemlje, baltičke zemlje i Poljska. Upravo te zemlje danas vide Rusiju kao najveću bezbednosnu pretnju i već ulažu značajna sredstva u odbranu.

Ulazak Finske i Švedske u NATO dodatno je promenio bezbednosni pejzaž severne Evrope. Baltičko more je praktično postalo unutrašnji prostor Alijanse, a saradnja između nordijskih zemalja nikada nije bila intenzivnija.

Poljska postaje ključna vojna sila na istočnom krilu Evrope. Varšava brzo povećava svoj vojni budžet, modernizuje vojsku i nastoji da preuzme vodeću ulogu u odbrani regiona. Ako američko angažovanje oslabi, Poljska, zajedno sa nordijskim zemljama, mogla bi da postane okosnica evropskog odvraćanja od Rusije.

Britanski model za brzi odgovor

Posebna pažnja je usmerena na Zajedničke ekspedicione snage (JEF), vojnu koaliciju koju predvodi Velika Britanija i koja okuplja dvanaest nordijskih i baltičkih država. Iako su JEF formalno zamišljene kao dopuna NATO-u, poslednjih godina se sve više posmatraju kao mogući okvir za evropsku odbranu u kriznim situacijama.

Za razliku od NATO-a, gde svaka članica može da blokira zajedničku odluku, JEF omogućava bržu političku i vojnu akciju među državama koje imaju slične bezbednosne interese. Ova fleksibilnost se danas smatra jednom od njegovih najvećih prednosti.

Britanija ima posebnu ulogu u ovoj priči. Uprkos problemima unutar sopstvenih oružanih snaga i godinama nedovoljnog ulaganja, London i dalje ima jaku vojnu infrastrukturu, nuklearni arsenal i iskustvo u vođenju međunarodnih operacija. Za mnoge evropske zemlje, Britanci bi mogli postati glavni organizator odbrambene saradnje ako američko vođstvo oslabi.

Međutim, evropski Plan B suočava se s problemima. Većina evropskih vojski i dalje nema kapacitet za dugoročni rat visokog intenziteta bez američke logističke i tehnološke podrške.

Problemi i izazovi

Naime, evropskim vojskama nedostaju protivvazdušna odbrana, transportni kapaciteti, zalihe raketa i koordinisan sistem komandovanja. Pored toga, Evropi i dalje nedostaje jedinstvena politička strategija. Dok istočne članice traže snažniji odgovor Rusiji, neke zapadnoevropske zemlje ostaju oprezne zbog prekomerne militarizacije kontinenta.

Iz tog razloga, evropski stručnjaci za bezbednost smatraju da potpuna zamena američke uloge nije realna u kratkom roku. Ali, takođe raste uverenje da Evropa više ne može da zasniva svoju bezbednost isključivo na pretpostavci da će Vašington uvek automatski intervenisati.

Poslednjih nekoliko godina je pokazalo koliko se brzo geopolitičke okolnosti mogu promeniti. Rat u Ukrajini, rastuće tenzije između velikih sila i sve nepredvidljivija američka politika primorali su evropske zemlje da ozbiljnije razmisle o sopstvenoj odbrani.

Zato današnje diskusije o evropskom “Planu B” više nisu teorijska debata već početak stvaranja novog bezbednosnog modela za kontinent. Pitanje više nije da li Evropa treba da razvije veću vojnu autonomiju, već koliko brzo to može da učini.

(index.hr)

BONUS VIDEO: Napad na američke vojne baze u Dohi