Grob ruskog diplomate na Novom groblju krije neverovatnu priču: Bio je omiljen u Srbiji, a smrt mu i danas obavijena misterijom – umro na kožnoj sofi kolege!

U delu Novog groblja gde su sahranjeni Petar Kočić, Jovan Cvijić, Milunka Savić, Radomir Putnik, Živojin Mišić, Branislav Nušić… jedan spomenik se izdvaja svojim jarkim bojama, zlatnim detaljima i nebeskoplavim kupolama koje imitiraju krov ruskog manastira. To je grob Nikolaja Henrikoviča Hartviga, ruskog poslanika na dvoru Kraljevine Srbije koji je u Beogradu preminuo 1914. godine.

Dve brade

Ruski diplomata Nikolaj Hartvig 1909. godine došao je je na čelo ruske diplomatske misije u Srbiji i za vrlo kratko vreme postao vrlo popularan kod Srba, koji su u njemu prepoznali iskrenog prijatelja. Sprijateljio se i s Nikolom Pašićem, premijerom i vođom najveće stranke, Radikalne. Ostalo je zapisano da je Pašić bio Hartvigov stalni gost i da su Srbi govorili Rusima: “Naša brada se savetuje s vašom bradom”, jer su obojica imali upadljive brade. Srbi su ga zvali Nikola Hartvić.

Vest o da je Gavrilo Princip na Vidovdan 1914. u Sarajevu ubio nadvojvodu Franca Ferdinada i njegovu suprugu Sofiju Hotek stigla je u Beograd po podne i odjeknula kao bomba. Odmah su prekinute sve vidovdanske proslave, pozorišta su zatvorena, narodna veselja otkazana… Kralj Petar i regent Aleksandar su iste večeri poslali telegrame sa izrazima dubokog saučešća caru Francu Jozefu, to isto su uradili srpska vlada i Skupština austrijskoj vladi i parlamentu. Vasilij Štrandman, Hartvigov pomoćnik, u svojim “Balkanskim uspomenama” piše da je njegov šef u Petrograd javio o “iskrenom negodovanju bukvalno u svim slojevima društva” u Srbiji…

– Cela Srbija je strogo osudila zločinački čin obojice bezumnika“, ocenio je, misleći na Gavrila Principa i Nedeljka Čabrinovića.

Zvanični Beograd se, naime, bojao da ga Beč ne optuži da je umešan u Principov atentat i da to ne iskoristi za objavu rata koji Srbija nikako nije želela.

Austrougarska propaganda, međutim, pripremala je teren za rat. Bečke novine su pisale da iza ubistva Franca Ferdinanda stoje srpske vlasti i Hartvig, odnosno Rusija. Navodilo se, između ostalog, da Hartvig nije hteo da na zgradi ruskog poslanstva (na tom je mestu danas Spomenik caru Nikolaju Drugom) spusti zastavu na pola koplja i da je uveče na dan atentata priredio slavlje, da su se kroz otvorene prozore čule pesme i muzika.

Kako bi ovo demantovao, 10. jula po podne Hartvig se telefonom najavio austrougarskom poslaniku baronu Gizlu, i u devet sati uveče i otišao u austrougarsko poslanstvo, na uglu današnjih ulica Svetozara Markovića i Krunske. U zgradi su se nalazili samo Gizl i njegova supruga Julija.

Narednog dana novine su objavile iscrpne izveštaje o dramatičnom toku i finalu ove posete. Prema onome što je Gizl ispričao novinarima, Hartvig mu je objašnjavao da je zastava bila spuštna na pola koplja, da nikakvog slavlja uveče na dan atentata nije bilo nego ranije zakazana partija bridža s trojicom gostiju, među kojima je bio i austrougarski konzul grof Ponkrac…

„Pošto se Hartvig sve više uzbuđivao, ja sam pokušao da ga umirim, izjavivši da će njegova uveravanja biti prihvaćena u Beču s velikim zadovoljstvom. Na tome se naš zvanični razgovor završio i mi smo seli na kožnu sofu. Hartvig se u međuvremenu umirio; ja sam se zainteresovao da li da mu dam čaj, još nešto drugo ili, možda, on želi cigaretu. Odbivši sve, on je zapalio svoju cigaretu, usput se izvinivši što ne podnosi nikakve druge. U poslednje vreme on se ne oseća potpuno zdravo, rekao je Hartvig… Tog momenta Hartvig se uhvatio desnom rukom za srce, kratko je kriknuo: ‘Ah!’ i spustio glavu.“

Mirno sklopljenih očiju

Gizl je u 21.30 telefonom pozvao dr Slobodana Ribnikara, opštinskog lekara za vračarski rejon, koji je živeo u neposrednoj blizini.

Politika je sutradan prenela svedočenje dr Ribnikara: „Sedeo sam po večeri još u trpezariji kad me oko devet i po sati devojka viknu na telefon.

– Dođite čim pre ovamo, u austrougarsko poslanstvo, g. doktore. Ovamo je velika opasnost!

Glas koji mi je to kazao bi je toliko prestravljen da nisam ništa dalje pitao, nego odmah pojurio tamo.

Kad sam zazvonio na poslanstvu, vrata mi je otvorio neki čovek u crnom odelu, pored kojeg sam ja hteo odmah da pođem uz stepenice. Ali on me zaustavi:

– Ja sam baron Gizl. Molim vas. g. doktore, brzo! Ruskom je poslaniku zlo!

Ustrčao sam brzo s njim uz ono nekoliko basamaka i ušao u jedan omanji kabinet. Na jednom malom divanu ležao je Hartvig. Glava mu je bila visoko na jastuku uzdignuta, okovratnik i odelo raskopčani, a na čelu je imao hladnu oblogu, gđa Gizl trljala mu je slepe oči i i žile na rukama. Ali Hartvig je ležao mirno sklopljenih očiju i nije disao. I kad sam ga opipao i oslušnuo, video sam da mu puls ne udara, da mu srce ne kuca.“

Tridesetak minuta kasnije, u poslanstvo su stigli i lični lekar kralja Petra Prvog dr Svetislav Simonović i dr Svetislav Nikolajević, koji su stanovali nešto dalje. Oni su u 22.15 konstatovali smrt. Žena austrougarskog poslanika Julija ih je upitala da li da donese “sveću i našu (pravoslavnu) ikonu Bogorodice koja joj je od majke ostala”. Ona je, naime, po majci bila Srpkinja, praunuka karlovačkog patrijarha Save Maširevića. U međuvremenu je stigla i Hartvigova ćerka, ali nije zatekla oca živog.

Telo je oko 11 sati uveče preneto u Centralnu sanitetsku upravu, gde su izvršeni autopsija i balzamovanje, nakon čega je telo izloženo u improvizovanoj kapeli ruskog poslanstva. Ali Beograd je već brujao da je Gizl otrovao Hartviga… i ta će se legenda u nekim nacionalističkim krugovima održati do dana današnjeg.

Na sahrani i kralj Petar

Na molbu srpske vlade, ruski car Nikolaj II, kao znak posebne naklonosti prema Srbiji, dozvolio je da Hartviga sahrane u Beogradu. Pogrebna ceremonija obavljena je 14. jula jer se čekao povratak Hartvigove supruge iz Grčke, a prisustvovali su joj kralj Petar, njegovi sinovi Đorđe i Aleksandar, knez Pavle, Nikola Pašić… U povorci je bio i Gizl, ali su svi članovi njegovog poslanstva, sa svojim porodicama, za svaki slučaj prešli u Zemun, u Austrougarsku, da se sklone od besa onih Srba koji su smatrali da su Austrougari otrovali prijatelja Srbije.

U Beogradu su jakim policijskim snagama sprečene demonstracije protiv Austrougarske. Verovalo se da je rat još moguće izbeći…

Odmah posle sahrane odlučeno je da Beogradska ulica, ona koja ide od Slavije do Pravnog fakulteta, ponese Hartvigovo ime. Ali izbio je rat i Hartviga su zaboravili, da ga se sete tek 1930. godine. U februaru te godine je, naime, u Beogradu od prskanja slepog creva neočekivano umro nemački ambasador Adolf Kester. Samo pet dana kasnije beogradska opština odlučila je da Beogradskoj ulici da njegovo ime. Jedan stariji član gradske uprave setio se Hartviga, pa su ulicu “podelili” – do pola je bila Kesterova, od pola Hartvigova. Saznavši za to, kralj Aleksandar je naredio da se cela ulica nazove po Hartvigu.

Posle 1941. Nemci su joj vratili naziv Beogradska, a komunisti nazvali po Borisu Kidriču. Danas je opet Beogradska.

Vremeplov

Te 1914. godine

U Holivudu je snimljen prvi dugometražni film, u Srbiji je prvi put proslavljen Dan žena – 8. mart, kralj Petar Prvi Karađorđević preneo vršenje vlasti na sina Aleksandra… a u Slavoniji je rođen Gojko Stojčević, potonji patrijarh Pavle.

Kurir.rs