Da li je JNA zaista bila četvrta vojna sila Evrope: Istina o “nepobedivoj armiji” koja je u Sloveniji pala za 10 dana

Decenijama se na slavama i u nostalgičnim raspravama, a u poslednje vreme i na društvenim mrežama, ponavlja ista rečenica: “JNA je bila četvrta vojna sila Evrope!” Dobro, oni zagriženiji kažu i treća! A oni najzagriženiji vele ne u Evropi nego u svetu!

Nasuprot ovih što veličaju davno nestalu armadu su oni koji se podsmevaju njenom brzom slomu u Sloveniji 1991. tvrdeći da ju je porazila šačica lokanih teritorijalaca. Kada se ogole propaganda i kafanske priče – istorijske činjenice otkrivaju šta je zaita bila JNA u evropskim i svetskim razmerama, a šta je mit!

Koreni mita: 1945. godina koju niko ne pominje i strah od invazije

Ako vas neko ubeđuje da je Jugoslavija bila četvrta sila Evrope krajem osamdesetih, moramo reći da grubo greši. Ali taj mit ima realno istorijsko utemeljenje, samo ne u tim godinama već znatno ranije – u 1945. godini.

Na samom kraju Drugog svetskog rata, Jugoslovenska armija brojala je oko 800.000 boraca pod oružjem. U tom trenutku, Titove snage su po pukoj brojnosti zaista bile četvrta saveznička sila čija je vojska bila na Starom kontinentu, odmah iza SSSR, SAD i Velike Britanije.

Tu činjenicu je poratna komunistička propaganda s ponosom isticala, a narod ju je kao nepobitnu istinu ponavljao kao mantru, pa se umesto ’45. vezivala za šezdesete, sedamdesete, osamdesete…

Mit je nadograđen nakon sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1968. U strahu od invazije Sovjeta i na SFRJ stvoren je koncept Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ), baziran na tome da celokupno stanovništvo bude uključeno u odbranu zemlje i zaštitu ustavnog poretka od svih unutrašnjih i spoljnih pretnji. Cilj je bio podići moral i poručiti eventualnim agresorima da bi napad bio preskup i da bi ih čekalo, barem na papiru, više od milion naoružanih ljudi iz rezervnog sastava Teritorijalne odbrane. Ne računajući aktivne oružane snage JNA.

Tome je treba dodati i Titovu, moramo priznati, diplomatsku magiju. On je uspeo da pod plaštom Pokreta nesvrstanih stvori Jugoslaviji daleko veći politički uticaj u odnosima i sa Istokom i sa Zapadom negoli što je bila njena realna snaga. Bio je to da ne kažemo lažni, ali poprilično lažiran utisak globalne velesile.

Brojke ne lažu: Gde je JNA zaista bila na evropskoj rang listi

Za objektivnu sliku mora da se uzme presek iz sredine osamdesetih. Znači, pre nego što su kriza i ratovi razorili sistem. Prema podacima Međunarodnog instituta za strateške studije iz 1985. godine, JNA je imala oko 240.000 aktivnih pripadnika i to 191.000 u Kopnenoj vojsci, 36.000 u RV i PVO, 13.000 u Mornarici.

Sa takvim brojkama je zauzimala od 10. do 12. mesta u Evropi, daleko iza SSSR, Turske, Francuske, Zapadne Nemačke, Italije, Velike Britanije, Poljske, Španije, pa čak i Čehoslovačke. A kada se prenese na svet bila je negde između 10. i 20. pozicije, finese su odlučivale o krajnjoj poziciji.

Kada se na tu računicu dodaju i rezervni sastav i TO, Jugoslavija je na papiru mogla da mobiliše između 1,2 i 1,5 miliona ljudi, što je bilo slično ili pak manje od razmera mobilizacije neutralnih zemalja kao što su bile to Finska, Švedska i Švajcarska.

Ni po tehnici nismo bili u eliti. Sa oko 1.850 tenkova (od još uvek nekoliko stotina T-34/85, pa preko T-55, do domaćeg M-84), JNA je bila na petom ili šestom mestu u Evropi. U vazduhoplovstvu smo zauzimali sredinu tabele sa nekih 400 borbenih aviona (MiG-21, kasnije MiG-29, domaći J-22 Orao i G-4 Super Galeb).

Ekonomija koja nije mogla da izdrži sopstveni imidž

Iza fasade paradne armije krila se država na aparatima. Već početkom osamdesetih, sa ogromnim spoljnim dugom, rastućom inflacijom i padom produktivnosti, bilo je jasno da se glomazni vojni sistem ne može održati. Dok su NATO i Varšavski pakt prelazili na visokotehnološko naoružanje i elektroniku, JNA je i dalje počivala na regrutnoj masovnosti, zastareloj komunikaciji i neefikasnom komandnom lancu.

Pitanje je logično, ali odgovor ne leži u nedostatku tenkova ili aviona. Desetodnevni rat u junu 1991. nije bio konvencionalni sukob dve armije. JNA je poslala oklopne jedinice sa limitiranim zadatkom da zauzmu granične prelaze i deblokiraju kasarne. A suočila se sa gerilskom taktikom slovenačke Teritorijalne odbrane, blokadama, masovnim dezerterstvom nesrpskih vojnika i potpunim odsustvom jedinstvene vojne ali i političke komande u Beogradu.

Suština je dublja… JNA je bila koncipirana za partizanski vid ratovanja na sopstvenoj teritoriji protiv spoljnog agresora. Nikada nije pripremana za unutrašnji sukob protiv republičkih TO formacija obučavanih po istoj toj doktrini, a koje su unapred znale svaki potez zajedničke vojske. U oklopnim vozilima sedeli su regruti od 18 ili 19 godina, mnogi ubeđeni da idu na vežbu, dok su ih u zasedama čekali visokomotivisani slovenački rezervisti, rešeni da stvore svoju “deželu”.

Rat u Sloveniji, uprkos svemu, nije pokazao da je JNA bila vojno slaba. On je razotkrio potpuni kolaps države čija je ona vojska bila i potvrdio staru istinu da armija ne može da preživi smrt sistema koji ju je stvorio.

Konačna presuda: Nije sve mit

Jugoslavija nikada u realnom odnosu snaga nije bila treća ni četvrta vojna sila Evrope, a kamoli sveta. Sintagma o “četvrtoj sili” stvorena je kao politička fraza za eventualno zastrašivanje neprijatelja i više za podizanje unutrašnjeg morala u specifičnim okolnostima šezdesetih i sedamdesetih, što se prelilo i na osamdesete.

Ono što je bila istina jeste da je SFRJ posedovala respektabilnu, masovnu i solidno naoružanu vojsku sposobnu da u slučaju konvencionalnog napada spolja veoma jako se suprostavi svakoj supersili. Taj deo priče o JNA nije nikako mit.

Ali ostatak uglavnom jeste. I on se masovno poteže u rapravama između jugonostalgičara i inih. Ta šarena laža bila je preko potrebna u jednom vremenu kako bi se stvorila nerealna, ali veoma važna slika o sopstvenoj veličini.

JNA, četvrta sila Evrope…