Džasper za Sportinjo: Ja sam Englez, crnac iz Afrike, a u srcu Bugarin! Vera mi je pomogla da uspem

Silvester Džasper bio je jedan od najvažnijih fudbalera Železničara u sezoni u kojoj je klub iz Pančeva zauzeo četvrto mesto u Superligi Srbije i prvi put u istoriji izborio plasman u UEFA takmičenje. Engleski krilni fudbaler bugarsko-nigerijskog porekla govorio je za “Sportinjo” o dolasku u Pančevo, ulozi trenera Radomira Kokovića, golovima protiv Crvene zvezde i Partizana, ali interesovanju večitih, veri, reprezentaciji Bugarske, Aleksandru Mitroviću i narednom koraku u karijeri.

Prvo želim da Vam čestitam na osvajanju četvrtog mesta i plasmanu u kvalifikacije za Ligu konferencija. Da li ste svesni da ste deo najvažnije generacije u istoriji ovog kluba?

– Nisam o tome razmišljao na taj način pre nego što ste mi postavili pitanje, ali da, neverovatno je kada se tako kaže. Klub ima dugu istoriju i zaista je lepo, mnogo mi znači, a siguran sam da znači i ostalim igračima, to što smo uspeli da ispišemo istoriju kluba. Sjajno je.

Da li ste, kada ste dolazili ovde, mislili da možete to da ostvarite sa Železničarom?

– Iskreno, ne. To nije bio cilj na početku sezone. Cilj je bio samo da završimo među prvih osam i to je bilo to. Ali kada smo ušli među osam i kada smo shvatili da smo jedan od najboljih timova u ligi, rekli smo: hajde da pokušamo da uradimo najviše što možemo.

Kada je bio prvi trenutak u kojem ste zaista poverovali da ovaj tim može to da uradi? Da li je to bilo u svlačionici, na nekoj utakmici ili treningu?

– Oko Božića smo rekli: u redu, blizu smo četvrtog mesta, ali i dalje nismo znali koliko smo zapravo dobri. Posle Božića smo počeli da pobeđujemo iz utakmice u utakmicu, ali je i Novi Pazar pobeđivao. Kada smo igrali protiv njih i pobedili, mislim da su posle te utakmice svi zaista poverovali da smo definitivno četvrti najbolji tim u ligi i da je minimum koji moramo da ostvarimo upravo četvrto mesto. Posle te utakmice, mislim da su svi znali da moramo da budemo četvrti.

Imali ste odličnu sezonu i verovatno ste bili jedan od najboljih igrača cele Superlige. Postigli ste i tri gola protiv najvećih srpskih klubova, protiv Partizana i Crvene zvezde. Železničar je pobedio Partizan i remizirao sa Zvezdom. Kako gledate na te utakmice?

– Ja uvek volim najveće utakmice. Čak i kada sam bio mlađi, takvi mečevi su mi uvek bili uzbudljiviji. Ne znam, daju mi samopouzdanje kada igram protiv takvih timova, jer želim da dam sve od sebe protiv njih. Zaista sam srećan što sam mogao da pomognem ekipi golovima u tim utakmicama. To su ogromni rezultati za Železničar. Nikada ranije nismo pobedili Partizan, a mislim da nismo ni odigrali nerešeno sa Crvenom zvezdom. Bile su to velike utakmice. Ponosan sam i zahvaljujem Bogu što mi je dozvolio da postignem te golove.

Vratimo se malo na početak sezone. Zašto ste odlučili da dođete baš u Železničar? To je možda neobična odluka, posebno kada se zna da igrači iz Engleske ne dolaze često ovde.

– Ima smisla. Prošla sezona u Poljskoj bila je teška za tim, a posle toga nisam igrao mnogo u poslednjih nekoliko meseci. Zaista sam želeo da odem negde gde ću biti cenjen, gde znam da ću igrati i gde ću, na neki način, moći da oživim karijeru. Razgovarao sam telefonom sa Šaranovim i Kokovićem i oni su mi jasno stavili do znanja da ću ovde doći da igram. Pokazali su mi sistem i delovalo je da mi odgovara. Ja sam krilo kojem je potrebna određena sloboda, ali kada mi date tu slobodu, ja ću Vam vratiti na terenu. To mi je trener dao i srećan sam što sam uspeo da mu vratim.

Da li sada mislite da ste ponovo na pravom putu u karijeri?

– Da, sto odsto. Mislim da sam ove sezone pokazao da i dalje imam kvalitet i da mogu to da pokažem i u najvećim utakmicama. Za klubove koji gledaju, ali i za to da pomognem Železničaru, mislim da je bilo sjajno ono što smo uspeli da uradimo, kao i ono što sam ja mogao da uradim sa ovakvim timom.

Da li biste rekli da je ovo najbolja sezona Vaše seniorske karijere?

– Da, sto odsto. Imao sam najviše golova, najviše asistencija, ali i najbolje partije. Igrao sam protiv velikih timova, naravno protiv Partizana, Zvezde, Vojvodine, Novog Pazara, i bio sam odličan u svim tim utakmicama, hvala Bogu. Dobro je i za mene lično, jer sam pokazao da mogu to da uradim, ali i da poverujem u to.

U jednom intervjuu ste govorili o treneru Kokoviću i rekli da ima neke taktičke detalje koje nemaju ni pojedini treneri u Premijer ligi. Na kakve detalje ste mislili?

– Ne bih previše da otkrivam, ali to su stvari poput rešenja kada nas protivnik pritiska, načina na koje izlazimo iz presinga, ili situacija u srednjoj zoni kada je prostor sužen, kako možemo da rotiramo, kako možemo da se krećemo kao igrači da bismo pronašli male prostore i izneli loptu. Ne samo da bismo loptu doveli do krila, do mene ili na drugu stranu, gde se uključuje Pedro Simao, nego da bismo mogli da radimo ono što znamo. To su mali detalji koji prave veliku razliku i za to su zaslužni on i ceo stručni štab, jer su nam te male stvari pomogle da ostvarimo ovo.

Koliko je trener Koković važan za ovaj tim?

– Sve. Videli ste i Vi prošle sezone kako je bilo. Mislim da su imali tri trenera, a onda je on došao i doneo stabilnost ekipi. Sa svima sa kojima radi, sa celim stručnim štabom, pomoćnicima, video-analitičarima, svima, veoma je važno to što je on osnova, što ima svoju filozofiju i što je prenosi na tim. Zato je ove sezone bio tako uspešan.

Železničar uvek igra svoj stil igre, kako to vidite?

– Da, bez obzira protiv koga igramo. Kao što ste rekli, protiv Partizana, Zvezde, bilo koga, mi igramo na naš način. Ne menjamo se ni zbog koga i to je velika stvar, jer mnogi ljudi ili treneri mogu da popuste, mogu da kažu da je protivnik veliki tim i da moramo da se promenimo. On uvek ostaje pri istom i to je funkcionisalo.

Kako biste danas opisali Superligu Srbije nekome u Engleskoj?

– Rekao bih da su na vrhu veliki timovi, a ispod četiri ili pet najvećih ekipa postoji velika mešavina. Ima timova koji nemaju mnogo poznatih imena, ali mogu zajedno da igraju dobar fudbal. Postoji mnogo različitih stilova fudbala. Neki timovi igraju direktnije, neki više po zemlji. Drugačije je i ne znate šta da očekujete. To bih rekao.

Igrali ste u Fulamu i delili svlačionicu sa Aleksandrom Mitrovićem. Da li sada, kada igrate u Srbiji, razumete koliko je on važan ljudima u Srbiji?

– Sto odsto. Sada razumem koliko je teško otići iz srpske Superlige u Premijer ligu i uraditi ono što je on uradio u Premijer ligi, ali i u Čempionšipu. To je neverovatno. Sada mi je još jasnije zašto je ovde toliko veliki, zbog svega što je uradio u Engleskoj.

Čega se sećate iz perioda sa njim u Engleskoj?

– Ničeg posebno konkretnog, samo toga da se uvek smejao, šalio, da nije bio previše ozbiljan. Verovatno to možete da vidite i iz njegove ličnosti kada gledate intervjue. On je smešan čovek, glasan, ali na dobar način.

Da li mislite da su svi igrači sa Balkana takvi, duhoviti, ili je svako drugačiji?

– Nisu svi. Naravno, svako ima svoju ličnost, ali svi su dobri. I ja sam, u suštini, Balkanac, jer mi je majka Bugarka. Svako ima svoju ličnost i to je sjajno.

Debi za Fulam imali ste protiv Mančester sitija u FA kupu. Kako pamtite tu utakmicu?

– To je bila luda utakmica. Izaći na teren sa igračima kao što su Bernardo Silva, David Silva, Sterling, bilo je neverovatno. Da, imam i dres kod kuće. Bilo je ludo biti na tom terenu, ali i shvatiti da ste dovoljno dobri da budete na tom terenu. To mi je dalo mnogo samopouzdanja.

Da li mislite da sada možete da se vratite na veću scenu, možda u Premijer ligu ili u neku od pet najjačih liga Evrope?

– Sto odsto. Mislim da sam ove sezone definitivno pokazao da, bez obzira protiv koga igram, i protiv najvećih timova kao što su Zvezda i Partizan, a to su timovi kakvi će me čekati u jačim ligama, mogu da igram i da igram dobro protiv takvih ekipa. Imam potpuno samopouzdanje da mogu da odem tamo.

Prošli ste i kroz teške trenutke sa trenerima, poput perioda sa Džoijem Bartonom u Poljskoj. Da li su Vas ta iskustva više promenila kao osobu ili kao igrača?

– Oboje. Lično sam naučio da ne stavljam ceo život i identitet u fudbal, jer je dovoljno da dođe novi trener, da ne igram toliko, i onda počnem da mislim da sam loš. Uđete u neku lošu fazu. Ali to mi je pomoglo da pronađem Boga i zaista izgradim odnos sa Njim. To mi je pomoglo, jer je sada moje poverenje i moja vera u Bogu. To mi pomaže da radim još jače, bez obzira na to šta trener kaže ili bilo ko drugi. To je najvažnija stvar u mom životu.

Da li je vera ključna stvar za Vas u ovim trenucima i u ovom periodu?

– Da, sto odsto. Čak je i dolazak u Srbiju bio veliki skok vere, jer nisam poznavao ligu, a neki ljudi bi to možda videli kao korak unazad u odnosu na Englesku. Ali stavio sam svu veru u Boga. Došao sam u nepoznato, bukvalno. Molitva mi je pomogla. Sada ne igram za druge ljude, igram da donesem slavu Bogu i da još ljudi približim Hristu. To je sjajno.

Vaša majka je Bugarka, otac Nigerijac, a rođeni ste u Londonu. Kako doživljavate taj identitet?

– Prilično lako. Kada razgovarate sa mnom, rekli biste da sam iz Engleske. Kada me pogledate, rekli biste da sam crnac i da sigurno potičem iz Afrike. A odrastao sam sa bugarskom porodicom, mogu da razgovaram sa njima i najbliži sam upravo sa bugarskom porodicom.

Znate bugarski jezik?

– Da. Sa sve tri strane mogu dobro da se povežem. Sjajno je. Pozdrav za moju majku, naravno, jer me je od veoma ranog detinjstva učila bugarski.

Igrali ste za mlađe selekcije Engleske, a onda za Bugarsku do 21 godine. Sve je počelo na veoma neobičan način, preko Football Managera. Kako je došlo do toga?

– Da, igrao sam za Englesku u selekcijama do 15, 16 i 17 godina, a onda nekoliko godina nisam igrao za njih. Jednog dana mi je novinar Ilijan Kočo poslao poruku na Instagramu i rekao: video sam na Football Manageru da pored Vašeg imena stoji bugarska zastava, da li ste zaista Bugarin? Rekao sam da jesam. On je rekao: nema šanse, hajde da uradimo intervju i kažemo ljudima, možda biste mogli da igrate za Bugarsku. Rekao sam: u redu. Uradili smo intervju, a u bugarskoj reprezentaciji nisu znali da sam Bugarin. Posle tog intervjua, zahvaljujući njemu, pozdrav za Ilijana, dobio sam poziv u reprezentaciju. Još jednom mu hvala.

Da li mislite da ćete igrati za seniorsku reprezentaciju Bugarske?

– Da, ako Bog da. Selektor Bugarske bio je ovde na utakmici protiv Zvezde i imali smo dobar razgovor posle meča. Ako Bog da, mogao bih da dobijem poziv. Sada ima nekoliko prijateljskih utakmica za nedelju ili dve, pa se samo molim da dobijem poziv i nadam se da ću igrati.

Pronašao sam podatak da je Vaš pradeda, odnosno rođak iz porodice, igrao za Marek kada su izbacili Aberdin Aleksa Fergusona u Kupu UEFA. Sada Vi sa Železničarom igrate Evropu. Šta Vam to znači?

– To je ludo. Naravno, sjajno je ono što je moj deda uradio, ali za mene lično, igrati Evropu je nešto što sam uvek želeo. Uvek sam želeo da igram Ligu Evrope, Ligu šampiona. Znam da je ovo novo takmičenje, ali za fudbalera je velika stvar kada može da kaže da se kvalifikovao za to takmičenje. Zaista sam srećan i radujem se tome.

Pričali smo o reprezentaciji Bugarske, ali kako biste se osećali ako bi stigao poziv Bugarske, Nigerije ili ponovo Engleske? Da li bi Vaša odluka bila isključivo fudbalska ili i emotivna?

– Mora da bude emotivna. Osećam da sam u srcu najviše Bugarin. Odrastao sam sa tim, cela moja porodica je tamo. Veoma sam blizak sa dedom, pričamo bukvalno svakog dana. Imam tamo ujaka, tetke, rođake, sve. Osećam da sam odatle. Opet, ako Bog da, mogu da dobijem poziv.

Šta je najvažnije za Vaš naredni korak? Da li je to možda transfer u neki veći klub u Srbiji, odlazak u inostranstvo ili igranje Evrope sa Železničarom?

– Iskreno, ne znam. Znam da se mnogo priča oko mog imena, da možda idem u Evropu, možda ostajem ovde, možda idem u Partizan ili nešto drugo. Čuo sam sve to. Ali rekao sam agentu da ne želim da razgovaram o klubovima dok se sezona ne završi. Čak ni sa Vama, ali naravno, on dobija pozive. Ne znam sve detalje. Rekao sam mu samo da mi pusti da završim sezonu, pa ćemo onda razgovarati i videti šta je najbolje. Moramo da razgovaramo i sa klubom, pa ćemo videti.

Kada jednog dana budete gledali unazad na Pančevo, šta će Vam prvo pasti na pamet?

Igranje na veštačkoj travi. To je bilo ludo. To je veoma teško za igrača. Za noge je potpuno drugačije nego prava trava. Tvrđe je.

Ali kada se naviknete na to, možda imate i neku prednost?

– Da, to je tačno. Drugi timovi dođu ovde, možda igraju samo na travi, i onda im bude malo teže. Ali osim toga, pamtiću tim, trenere, dobru atmosferu svakog dana i to što sam konstantno mogao da pobeđujem sa ekipom. Prvi put u karijeri imao sam sezonu u kojoj smo završili četvrti. Zaista sam zahvalan svima ovde koji su mi pomogli na tom putu i srećan sam što sam i ja mogao njima da pomognem.

Šta mislite o navijačima? Pančevo je jedan od gradova koji ima veoma dobru podršku na tribinama.

Zaista je lepo. Naravno, na većim utakmicama stadion bude pun, ali voleo bih da dolazi još više ljudi. Ima utakmica koje nisu protiv najvećih timova i tada nije puno. Naravno, ima navijača, ali voleo bih da bude puno na svakoj utakmici. Nadam se da će poslednje dve utakmice biti pune.

BONUS VIDEO