Čedomir Antić piše za “Blic”: Zašto (ne) volim radikale?

Devedesetih godina prošlog veka malo je bilo onih iskreno privrženih demokratiji i reformama koji su mogli da sa ozbiljnošću uzmu u obzir Vojislava Šešelja i radikale. Sećam se kako je nakon Studentskog protesta iz 1996./1997. godine jedan čovek, politički aktivista kome sam zaboravio ime, bio prisutan na svim opozicionim okupljanjima, pa bi prilično autoritativno od organizatora zatražio da se obrati u ime Narodne radikalne stranke. „Ipak smo mi pravi i legitimni…“- rekao bi kroz ironičan i pomalo tužni osmeh. Izgledalo je kao da mu je neko oteo dedinu kuću, pa sada kao od suda i komšiluka priznati vlasnik dolazi da kaže nešto o tome, što se, je li, ne daj Bože može desiti svakome…

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs

Sedam godina ranije bio sam kao učenik prvog razreda gimnazije prisutan na prvom velikom opozicionom zboru nakon uspostave komunističke vlasti u Srbiji. Tog juna 1990. Miloševićev režim nije bio spreman da dozvoli opozicioni miting pa je ovaj zabranjen uprkos tome što su građani u hiljadama zaposeli Trg Republike i prilazne ulice. Osim DS i SPO koje i danas tavore kao parlamentarne stranke zahvaljujući koalicijama, niti jedna od desetak političkih organizacija čije su se vođe gurale na bini čekajući da se obrate narodu, nije opstala do naših dana.

Vođa jedine koja je preživala do danas, koji je nekada sâm privukao bezmalo dva miliona glasova građana Srbije i iz čijeg je krila nastala sadašnja vladajuća stranka, bio je sprečen da učestvuje. Vojislav Šešelj strpljivo je čekao ispod bine okružen sa svojih desetak “četnika” i sa jednim kućnim merdevinama, kako bi, nakon što miting bude završen, mogao da se popne na binu sa koje će organizatori najpre ukloniti pristupne stepenice. Kada se konačno popeo i bez ozvučenja se obratio razilazećem mnoštvu povikao je da se pre njega tu okupila “dvorska opozicija”.

Nesumnjivo ekstreman, on je izazivao režim pa je u predvečerje izbora uhapšen, ali i pušten taman da bi mogao da gostuje na RTS-u kao predsednički kandidat grupe građana, jer je Srpski četnički pokret prethodno bio zabranjen. Bilo je jasno da je u nekakvom sporazumu sa vlastima, na RTS-u je dominirao, gledaoci ga do tada većinom nisu ni videli, tako da je sveže obrijan u istina tesnom odelu sa neobičnom kravatom i kokardom na reveru delovao kao suprotnost predstavi koje je o njemu stvrena. Činilo se da njegove političke zamisli mogu biti zanimljive samo radoznalim i burnim tinejdžerima. Izdvajam onu prema kojoj bi na Kosovu i Metohiji (svetoj srpskoj zemlji, prim Č. A.) valjalo izgraditi najprljaviju industriju kako bi se Albanci što pre iselili.

Ipak, taj inteligentni i talentovani čovek, naizgled poptuno lišen moralnih skrupula i kućnog vaspitanja, uskoro je organizovao stranku. Milošević jeste pred neke izbore izjavio kako mu je on “omiljeni političar”, ali je socijalistički policajac i bivši ministar Radmilo Bogdanović sa iznenađenjem konstatovao da vođe SPS-a nisu stigle ni da se osvrnu, a osamdeset srpskih radikala je napunilo Narodnu skupštinu. Miloševića je 5. oktobra 2000. oborila ujedinjena opozicija, ali prvu socijaističku vladu srušila je 1993. godine SRS Vojsilava Šešelja. Neobično, kada se sukobljavao sa režimom Šešelj je gubio glasače, kada bi sa njime ušao u koaliciju takođe je, u još većoj meri ostajao bez narodne podrške. Birači su mu se vraćali tek kada bi stvorio privid trećeg puta.

Šešelj je uredno i uporno negovao radikalske tradicije, a njegovim protivnicima je ostalo da se žale, podsmevaju i upoređuju vođu srpskih radikala sa Nikolom Pašićem. Ipak, niko od njih nije pružio odgovor zašto stvaraju stranke sa novim imenima, obnavljaju partije koje su u prošlosti bile slabe ili neguju nekakve u Srbiji nepoznate, emigrantske tradicije? Recimo, šta je grupa bivših komunista, anarhista i nacionalističkih disidenata, 1989. godine videla u tradicijama predratne Demokratske stranke? Niz poraza? Davidovićeva stranka je tokom četvrt veka na vlasti bila sve zajedno oko godinu dana. Političku dalekovidost? Pre rata bili u neuspešnoj koaliciji sa Hrvatima – koji su ih izdali i stvorili banovinu i kasnije i NDH; a posle rata – pre nego što su ih zabranili – su figurirali u komunističkoj vladi gde je Milan Grol igrao ulogu Titovog potpredsednika. Naprotiv, nešto je duboko ontološko činilo devedesetih i kasnije da srpski intelektualci beže od radikala i, čak i u vreme kada samo i jedino Pašiću iz te epohe podižu spomenik u sred Beograda, žele da budu sve drugo osim radikali.

Narodna radikalna stranka je početkom osamdesetih godina 19. veka bila neobičan spoj modernih političkih ideja jednog u Švajcarskoj i Francuskoj školovanog pokolenja intelektualaca i prilično nedefinisanih i politički neartikulisan težnji srpskog sela. Čak i Pašić, taj zaumni, lukavi i promišljeni Odisej srpske demokratije i politike, kao mlad je u nekoj ciriškoj kafani držao govor u kome je jedan nemački prijatelj razabrao samo često spominjanje jedine internacionalno poznate reči koje je glasila “revolucija”.

Kada su se vratili u Srbiju ciriški studenti započeli su sa bavljenjem politikom i dugo vremena su nastojali da ostvare jednu švajcarsko-rusku utopiju. U to vreme srpsko selo bilo je bliže neolitu nego srednjovekovnoj slavi. Radikali su mu umesto sumornog izumiranja u brzoj i nečovečnoj industrijalizaciji, nudili vlast nad državom. Naravno da je stranke malobrojnog činovništva, građanstva i još malobrojnije nosioce drugih zanimanja u Srbiji brinula i žestila ideja prema kojoj bi činovništvo bilo ukinuto (jer to mogu da porade pismeniji ljudi u selima, a kamo li u gradovima), stajača vojska takođe (je će svaki Srbin bolje braniti svoju državu sopstvenim oružjem), dok bi kralj bio sveden na nemoćnog starešinu domaćinstva kome će parlament određivati sve (pa čak i šta će saditi u svom vrtu). Kralj Milan se sukobio sa ovim pokretom za koji je u jednom času glasalo 90% birača u Srbiji ! Kasnije je tvrdio da su radikalske vođe neiskrene i nedogovorne. Ukazivao je na propuste njihove nacionalne, državne, ekonomske i svake druge politike. Iako su kralj, vojska, naprednjaci i liberali bar dva puta radikale zbacivali sa vlasti, streljali ih na Glavici iznad Zaječara, zatvarali ih, proterivali… Poslednji Obrenovići su nestali, a oni su se održali.

Danas nije ni retorsko pitanje ko je zaslužan za uspon Srbije početkom 20. veka i trijumf srpske vojske u ratovima koji su potrajali od 1912. do kraja 1918. godine. Svi spominju radikale Pašića, Pačua, Protića, Karađorđeviće i četvoricu srpskih vojvoda… A retko ko se doseti da bez reforme vojske, reforme školstva – posebno Vojne akademije, nepopularnih privrednih promena… Koje je sve sproveo samovlasni „prvi srpski kralj posle Kosova“, ne bi bilo ni tih velikih uspeha. Kralj Milan je, piše o tome profesorka Suzana Rajić u njegovoj novoizašloj biografiji, video i sva ograničenja jugoslovenskog ujedinjenja, sporazuma sa Bugarskom, zahteva sa prisajedinjenje cele Makedonije… U vreme kada se zalagao za jedan sasvim strateški opravdani rat sa Bugarskom (1885), radikali su u izgnanstvu okupljali čete da protiv srpske vojske ratuju. Ipak, vrhunac srpske politike, vojnih uspeha i ekonomije, najveći trijumf srpske novovekovne monarhije, ujedinjenje crkve donela je grupa političara čija je stranačka himna pozivala seljake da ustanu protiv krune i oltara, popa i skiptara, činovnika, bogataša, trgovaca, mantijaša…

Dvadeseti vek doneo je velike promene. Možda je deda onog govornika iz Narodne radikalne stranke 1997. bio uglađeni poslanik ili diplomata Stojadinovićeve partije, ali narod koji je za njega možda glasao u međuvremenu se promenio. Prešao je iz sela u gradove, našao nova zanimanja, obukao se drugačije, počeo da živi nešto bolje, zaboravio mnoge stare navike i običaje, ali nije postao drugi i drugačiji. Šešelj je to prepoznao i uspeo da taj svet okupi. Njegov program nije bio samo šovinistički i populistički, već je bio program čistog kapitalizma, uzorne demokratije i recipročne tolerancije. Uostalom, zar nije Šešelj predao originalne zapisnike o izborima vođama DOS-a 2000. godine. Nisu li predsednici opština i poslanici SRS-a bili Mađari i Muslimani i zar nije prva opština u Srbiji na kojoj je pored srpske zastave zaviorila i zastva druge države (Mađarske) bila radikalska? Verovatno su njegova uloga tokom devdesetih te strani faktor učinili da Šešelj povede srpske radikale u tranziciju veću od one Pašićeve stotinu godina ranije. O modernizacijskim sklonostima milionskog radikalskog biračkog tela te njegovom pragmatizmu najbolje govori činjenica da nije pristao da glasa za „haškog pobednika“ kada je pokušao da glumi treći put između proevropske opozicije i svojih doskorašnjih drugova, te što nije hteo da glasa za suprugu predsednika-sužnja. Naprotiv, ti milioni birača požurili su da glasaju za autentičnu srpsku, populističku i proevropsku agendu pod imenom krvničkih din-dušmana, srpskih naprednjaka, koji su stare radikale streljali, u okovima držali u lagumima Beogradske tvrđave, otimali im poslaničke mandate…

“Narodu je moguće na silu uzeti sve, ali mu ništa na silu nije moguće dati.”- misao je Vuka Karadžića. I najveći neprijatelji radikala početkom 20. veka bili su patrioti i voleli su svoj narod. Tada je još uvek važila misao da će se narod “prosvetiti i osloboditi” – oslobodio se, kvalifikovao, možda i obrazovao, ali ne obavezno i prosvetio. Videli smo da ni modernizacija nije zec, pa da pobegne. Nismo mi Srbi Inke ni Sijuksi da nas voz promena pregazi. Modernizacije će biti i ona će na posletku uspeti koliko je to moguće.

Neobično je da je na tridesetu godišnjicu početka najvećeg izazova srpskom narodu posle osmanskog osvajanja (2020), pod jednom populističkom i delimično autoritarnom vladom SNS-a Srbija doživela da nekada duboko podeljena, oko svih velikih pitanja unutrašnje i spoljne politike bude saglasno između 80 i 90% njenih građana. Nebitno je što je istovremeno za vlast bilo 43% a za opoziciju (šta god to značilo) 40% birača. To je i dobro, pošto bi smena vlasti uz toliku saglasnost oko ključnih pitanja trebalo da bude povoljna i pogodna za interese nacije i države. Tokom narednih godina, greškama obe strane, zahvaljujući radikalizaciji sukoba u državama-uzorima (pre svega u SAD) i društvenim mrežama koje ljude politički eksremizuju, Srbi su se ponovo podelili. Narod koji je nekada bio koliko god podeljen klasno jednobrazan i nedeljiv, podeljen je sada klasno na Ćacije i Piculiće, čini se zauvek. Ipak, SPS 1990., DOS 2000., DS 2008. i SNS. 2012. bili su bez izuzetka inkluzivni i pozivali su na nacionalno jedinstvo. Ukratko ne grdi, nego pregovaraj i pridobijaj.

Svako onaj ko misli da će deo srpskog naroda moći da politički ukine, parališe ili negde protera, nema uprednika u srpskoj ni evropskoj modernoj istoriji i suštinski predstavlja deo nacionalnog pokreta nekog drugog naroda.