Porodici pre smrti poslao mejl, umro na klinici u Novom sadu: Pet godina od smrti Đorđa Balaševića, Olivera otkrila kako je izgledao njihov POSLEDNJI SUSRET

Poznati kantautor Đorđe Balašević preminuo je na današnji dan pre pet godine u 67. godini života, a za sobom je ostavio neutešnu porodicu, suprugu Oliveru, ćerke Jelenu i Jovanu i sina Aleksu.

Balašević je preminuo na Infektivnoj klinici Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu. Lekari su tada preuzeli sve neophodne mere lečenja, ali do poboljšanja nije dolazilo budući da mu se stanje dodatno pogoršalo usled ranijih hroničnih zdravstvenih problema.

Panonski mornar, kako su ga mnogi nazivali, osvajao je brojna srca nežnim stihovima i neponovljivim notama, a njegov odlazak ostavio je ogromnu prazninu.

Supruga Olivera nije slutila da je kraj

Poslednje dane proveo je uz suprugu Oliveru koju je ludo voleo ceo život i posvetio joj neke od najlepših pesama. Ona je jednom prilikom opisala njihov poslednji susret, te istakla da ništa nije ukazivalo na kraj.

– Obilazeći oko zgrade, naišla sam na jednu poznanicu i pitala sam je zna li otprilike gde je njegova soba i gde je njegov prozor. Rekla mi je da je u prizemlju i odvela me iza. Naravno da smo se videli. Samo mi je pružio ruku i pozdravio me na identičan način, kao da ništa tu nema fatalno. Da nema rastanka. I tako je to naša priča s prozorom. Smatram da je zauvek ostavio jedan prozor preko kojeg komuniciramo i danas. Ja sam mu mahala i pokazivala da bude jak i čvrst. Pozivala ga, kao što je on mene zvao da izađem iz studenskog doma. Za njega bi to sigurno bila neka nova pesma kojom bi rasplakao prvo mene, pa onda i generacije i generacije – ispričala je svojevremeno Olivera tokom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji.

Balašević porodici ostavio oproštajno pismo

Panonski mornar je ostavio oproštajno pismo svojoj porodici, isto im je poslao putem mejla, a njegova ćerka Beba jednom prilikom otkrila je kako je ono izgledalo.

– To je naša stvar o kojoj smo izabrali da ne govorimo, ali mislim da je dobar trenutak da ispričam. Pošto je tata na život gledao s tako puno humora, gde te u jednoj rečenici rasplače, a u drugoj te nasmeje isto do suza, on je pretprošlog novembra, koga smo se svi strašno bojali zbog “Drvene pesme” (“snio sam sanduk, crni, srebrom okovan, novembar, izmaglica i kvartet dragih lica, maleni čun nasred luke pokisle da me u večnost otisne…”), napisao jedno pismo, mejl, svima nama. Bez obzira na to što smo se viđali svaki dan, družili i čuli telefonom, mislim da je pretpostavljao da je ovo nešto bolje što treba da nam ostavi zapisano. I strašno me je nerviralo kad je to napisao, jer je zvučalo kao nešto šta bi svi mi trebalo da radimo kad on više ne bude tu. To nije bio spisak zahteva, jer on nije bio čovek koji je bilo šta zahtevao, to je nešto kao Kiplingova pesma “Ako” – objasnila je Đoletova ćerka Beba.

– Nije pisano u stihu, ali je za mene sigurno jedna od najlepših stvari koje je ikad napisao i koja nikada neće biti objavljena, jer je to između njega i nas. On je u tom pismu, pored svih ostalih stvari na koje nas upućuje, rekao kako da se odnosimo prema njegovom autorstvu, prema onom što će nas dočekati kad izmile miševi iz boce, kad se pojave badavani da mudruju, a i prema ovome što se baš ovih dana dešava – plotun bljuvotina na porodicu. I na to nas je pripremio. Neću citirati nijednu njegovu rečenicu, ali i to je rekao. Mi samo sprovodimo ono što je želeo čovek koji je nama u životu ispunio sve želje, mi njemu sad ispunjavamo, kao što smo i dok je bio tu – rekla je ona jednom prilikom.