Čedomir Antić piše za “Blic”: Srpski problem je što je, za razliku od Hrvata, razvoj naše nacionalne države bio protivan interesima velikih sila

Ljudi postojanje i istoriju obično zamišljaju jednodimenzionalno i linearno. Neke pouke i razvoj neophodni su da bi čovečanstvo napredovalo. Napredak je neminovan i odraz je zrelosti “društva”. Jednoga dana, veruju mnogi, doći ćemo do “velikog cilja”, ka kome su se kretale “neznane milijarde“ naših predaka, često “slepih kod očiju“ (što bi naši stari rekli za one među njima koji su bili nepismeni). Postignuće tog cilja učiniće, kažu, kraj potrazi za smislom, mudrošću i iskustvom… I opravdaće sve ove godine i decenije naših nevolja, te stoleća muka naših predaka. Njegoš je pisao “pokolenju za pijesmu stvorenom“. Danas mnogi među nama govore o “propuštenim šansama“. Sve to je međutim, mada sasvim ljudski, tek među posledicama jednog od najvećih strahova čovečanstva – straha od prolaznosti. To da ćemo istorijski negde zakasniti ili propustiti nešto da naučimo, samo je jedna od zabluda Prosvetiteljstva – možda najlepše i najkreativnije epohe u istoriji ljudskog roda. Razume se da je oduševljenje pokolenja za jedan cilj prirodno i neophodno, ali njega je nemoguće trajno suzbiti ili veštački stvoriti, ono je urođeno čovekovo svojstvo, jedna od karakteristika svake mladosti. Jednako tako, pouke u istoriji dolaze iz mnogih i često savim nezavisnih izvora, a svakako ne od staračkog iskustva i dobu urođenog pesimizma i malodušnosti.

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs

Vuk Karadžić, reformator srpskog jezika i kulture zapisao je i sledeću misao: “Narodu je na silu moguće uzeti sve, ali mu ništa na silu nije moguće dati.“ Dakle sve velike zamisli i koncepti svakako dolaze od pojedinaca, ali nije najvažnije da većini budu nametnuti ili da ih ista prihvati, najznačajnije je naprotiv da se novi koncepti uklope, da zažive. To je na kraju, obzirom na zatečeno stanje – kulturni obrazac, ekonomske snage, razne osobine naroda… uvek neka vrsta kompromisa. U toj raznolikosti kultura i primene rešenja leži i snaga Čovečanstva, jer kada bi celokupan ljudski rod bio jednoobrazan, onda bi i svaka kriza bila globalna.

Često slušamo o nedostacima naše države i naroda. Naravno da je u svakom narodu neophodna kritika, posebno kada je introspektivna i polazi od samog pojedinca-kritičara. na međutim mora da nudi rešenja. Ako zaključimo da je naš narod “nepopravljiv“, da “može da se modernizuje samo pod stranom vlašću“, “da je naša kultura kontaminirana“… Onda je možda bolje da se odselimo u neku državu koja je nekada u prošlosti osvajala ove krajeve i sistematski ubijala naše pretke, pa da se tamo zalažemo za nekakvo ponavljanje istorije. Iako crna šala, prethodna misao se nažalost može primeniti na važan deo naša današnje elite.

Iskustvo iz proteklih više od dva stoleća srpske istorije, po mom uverenju, prikazuje veliki uspeh naših predaka u modernizaciji i razvoju. Dovoljno je napomenuti da je Beč 1804. godine imao oko 200.000 stanovnika, Beograd (zaboravljena tvrđava na periferiji rapidno opadajućeg Osmanskog carstva) svega 8.000. Među tim malobrojnim stanovništvom Srbi su bili manjina. Danas Beč broji oko 1,9 miliona stanovnika, dok u Beogradu živi malo više od 1,7 miliona stanovnika. U Beogradu srpski narod čini 90% stanovništva, u Beču Srbi čine oko 7% a ostali Južni Sloveni daljih 5% građana. Od nekadašnje razlike u standardu življenja između ranog industrijskog i neolitskog društva; danas su dve države i privrede znatno manje različite i postajala su razdoblja, a jedno od njih je u toku, tokom kojih se razlika smanjivala.

Srpski problem je u tome što je u prošlosti za razliku od Hrvata i, mada ne uvek, Bugara, razvoj naše nacionalne države bio protivan interesima velikih sila. Ta činjenica najčešće nije bila posledica oduke srpskog naroda. Čak i kao podanici prosvećenog Habzburškog carstva Srbi su se teškom mukom borili za slobodu vere i zaštitu svog jezika. Bez obzira na pripadnost kulturi i Hrvati bi, da nije bio Prvog svetskog rata bili, o tome govore svi predratni trendovi, sve više asimilovani. Naravno, većina u Hrvatskoj i dalje veruje da bi Franc Ferdinand po dolasku na tron stvorio federativnu austrijsku državu a u njoj Veliku Hrvatsku. No tu dolazimo na teren verovanja, koja su kad je reč o svakako slabo naslutivoj budućnosti, ipak manje verodostojna od neporecivih trendova.

Daleko od toga da srpsko društvo u 19. veku nisu privlačili noviteti. Nove tekovine – struja, vodovod, kanalizacija, telegraf, železnica… Stigli su u Srbiju željeni od njenih elita i po cenu velikih odricanja. Teza da je Srbija modernizacijski kasnila u odnosu na ostatak Balkana i Istočne Evrope sama po sebi nije tačna. Uzmimo za primer železnicu: od kada je u Austriji postavljena prva železnička pruga srpske vlasti žele da izgrade železnicu Moravskom dolinom. To želi knez Miloš krajem tridesetih godina 19. veka, rektor Velike škole general Lešjanin pedesetih godina 19. veka prilikom Svetosavske besede govore o vremenu kada će se od Beograda do Aleksinca stići za “četiri sahata” (u to vreme je obično putovanje na toj relaciji trajalo dva dana), a knez Mihailo se trideset godina kasnije ljuti zato što “švajcarski republikanci” imaju železnicu a Srbija je nema… Ipak, da li je bilo moguće izgraditi prugu kroz Srbiju bez dozvole Velikih sila? Srbija je bila autonomna kneževina, svako uzimanje kredita Velike sile su uslovljavale predajom izgradnje železnice osmanskoj vladi, značilo je to da Srbija odustane od svoje autonomije pa da prugu na njenoj teritoriji, kao u nekim krajevima Afrike, poseduje i njome upravlja tuđin. Čak i kada je posle sticanja nezavisnosti za svega pet godina izgrađena pruga od Beograda do Pirota i Vranja, uporedo je takla izgradnja austrijske železnice od Novog Sada do Beograda i bugarske od Sofije do granice sa Srbijom. Dakle, da je izgradila prugu ranije, recimo 1856. godine, Srbija bi mogla da se njome služi samo u sopstvene svrhe – ništa od “povezivanja sa svetom” i međunarodne trgovine.

Stvari se nisu ni kasnije promenile. Velike ekonomske krize pogađale su Balkan mimo volje, učešća i odgovornosti njegovih privreda. Kada bi ka spasu Jugoslavija 1938. Ili Srbija dve hiljade desetih, pošle tako što bi se vezale za neku privredu u usponu (Nemačku ili Kinu), oni koji sa istima u to vreme svesrdno sarađuju dosetili bi se da Jugoslaviji ili Srbiji zamere što se privredno vezuju za njihove buduće neprijatelje!

To je sudbina malih naroda.

Ako sagledamo prethodnih trideset godina, možemo mnogo i oštro kritikovati u to vreme aktuelne vlasti zbog nekog poteza. O korupciji – još bolnijoj zato što danas o svemu imamo neverovatno veliki broj tačnih i netačnih saznanja. Kako su izgledale tranzicije u velikim i razvijenim državama Zapada? Istovetno pa i gore – pošto u tim privredama nije bilo uzora ni uticaja Velikih sila (koji je uvek u nekom smislu i dobar). U Istočnoj Evropi najbolji uspeh imale su države koje su održale kontinuitet sa starim ustanovama i činovništvom, te koje nisu u svemu sledile naloge zapadnih ekonomija jednovremeno uzora i konkurenata. Odluke poljskih vlada, koje su bile na svaki način kritikovane, a sa Velikim silama su se sporile pre svega oko odluke da prihode javnih preduzeća i države uopšte ulažu u sopstvenu privredu, pokazale su se kao ispravne. Danas je Poljska ekonomska sila, koja je prošlog leta po BDP-u prestigla japansku privredu.

Tačno je, Srbija je nespremna ušla u devedesete godine prošlog veka. Nema mnogo sumnje ni je da je naš model socijalizma bio ekonomski neuspešan, a da je stanovništvo, baš kao i elita, velikom većinom njime bilo zadovoljno. Međutim, teško da neko razuman može da očekuje da bi sa otvorenim neprijateljstvom Velikih sila, ekonomskom egzekucijom SFR Jugoslavije od strane MMF-a pre početka rata, te ratom i međunarodnim sankcijama tokom devedesetih godina Srbija i srpski narod mogli da se mirno i skladno razvijaju. Sankcije su od dela naše elite bile viđene kao zaslužene, ali ako o Zapadu govorimo kao o uzoru i zajednici vrednosti, postavlja se pitanje: 1. Kako je moguće da su sankcionisali Srbiju, a iz nacrta rezolucije izbacili Hrvatsku čija je vojska prva ušla na teritoriju SR BiH? 2. Sankcionisali su srpski narod i njegovu privredu, a kada je Izrael deset godina ranije upao u suverenu državu Liban, pa je izraelska vojska, protivno odluci svoje vlade, tokom dvadeset i dva (22) puta kraće opsade Bejruta izazvala smrt polovine broja civila u odnosu na stradale za vreme troipogodišnjeg ratovanja u Sarajevu, SB OUN nije nije ništa preduzeo. 3. Kada je osamdesetih godina 20. veka austrijski narod nakon otkrića da je Kurt Valdhajm kao oficir učestvovao u Holokaustu istog izabrao za predsednika, usledile su personalne sankcije. Zašto? Konačno, kako je moguće da je Bugarska, koja nije imala ni rat i sankcije, 2000. godinu dočekala u gorem stanju od Srbije, pa je prema popisu iz 2021. Bugara po prvi put od kad je popisa manje od Srba (koji i sami proživljavaju demografski sunovrat)?

Naravno da mi nismo u prilici da propitujemo Velike sile. Ipak, možda posle bezmalo četrdeset godina razvoja i reformi naše Druge republike treba da se manemo opštih mesta, uokviravanja neistomišljenika i uverenja da smo mi nešto posebno, da nam preti potpuna propast, ali su spas i panakeja za sve bolesti, negde tu odmah iza ugla. Političari će naravno stvari predstavljati crno-belo, a narod će i dalje sumnjičav verovati u sve što se na ispravan način medijski “spakuje“. Mladi, koliko god ih nažalost bilo sve manje i manje, će uvek biti idealisti i tražiće nemoguće, ali tu nisu bitni ni vizija ni program, već snaga. Snaga koja dugoročno znači čitavom društvu. Ako sudbina učini da bude usmerena kako valja, ona donosi promenu, ako ne donosi žal i gorivo za ikarovske pokušaje novih pokolenja.

U svemu tome potrebno je manje razmišljati o velikim idejama a mnogo više o njihovoj održivosti. Nema kraja istorije (osim ukoliko ljudi nestanu kao vrsta), nema večitih rešenja… Umesto prevrata, poslednjih bojeva i rajskog vremena koje će doći, treba razmišljati o koracima, skromnim ali nepovratnim, kao i razumnim promenama koliko god malim ali održivim i trajnim.