Бивши кошаркаш Црвене звезде Марко Симоновић открио је колико вечити дерби значи играчима и какав је осећај у победи и поразу.
“Није био један после ког нисам могао да спавам. Једноставно после сваког дербија не можете, мислим и кад победите и кад изгубите, не можете да спавате. Али чињеница да тај неки осећај после утакмице када победите и то неко задовољство вам више прија него ово разочарење јер дерби је посебна утакмица и нешто што да кажем заиста има неку посебну, посебну драж и стварно јесте тако.”
Све више страних играча у домаћим клубовима
У многим клубовима све је мање играча који су одрасли у истом граду, прошли омладинску школу и од детињства навијали за клуб чији ће дрес једног дана носити.
Бивши ас црвено-белих рекао је шта би он волео да види на паркету у будућим сусретима вечитих.
“Волео бих да видим домаће играче и ту припадност и приврженост клубу, тај осећај где ви знате за кога играте и шта играте. Мислим, не могу да кажем да је нема, али некако факат чини ми се да је доста другачије кад су ту домаћи играчи”, рекао је освајач сребра са репрезентацијом Србије на Олимпијским играма 2016. године.
Симоновић истиче да домаћи играчи ти који имају важну улогу у екипама.
“Ја се опет враћам на то да је улога тих домаћих играча много више давала на самој тежини дербија и на значају и на осећају. Мислим да је ово сад сасвим другачије. Знате, ви када гледате десет страних кошаркаша другачије је него када гледате, рецимо, седам домаћих на терену. Једноставно није исто. Ја нисам против странаца, далеко од тога, али мислим да је то нешто што прави разлику и код нас навијача, а и самом осећају дербија”, рекао је Симоновић.
Освајач сребрне медаље са Србијом на Светском првенству 2014. испричао је какви играчи су неопходни у саставу обе екипе.
“Мислим да је то много битно ко је део те манифестације, те утакмице, те свечаности на крају крајева. Знате, кад су домаћи играчи ту, када знају шта је то, када они пренесу то на стране играче, мислим да је другачије. Не може нико боље да осети шта је дерби од рецимо једног Новице Величковића који је одиграо ко зна колико таквих утакмица и који је икона Партизана. Или као што је Бранко Лазић био у Црвеној звезди”, казао је Симоновић.
Страни спортисти могу да заволе клуб, прихвате његову традицију и постану миљеници навијача. Ипак, приврженост се не ствара аутоматски потписивањем уговора. За некога ко је одрастао на трибинама и годинама сањао да заигра за клуб свог града, дрес може да представља део идентитета.
Спасовски: У мањку домаћих играча тражимо лидере међу странцима
Посебан проблем представља недостатак играча који могу да постану дугорочни симболи клубова и лидери на терену. Иако квалитетних странаца има много, није реално очекивати да сваки од њих за кратко време развије снажну емотивну везу са средином у којој игра рекао је Лука Спасовски који води подкаст “Са Луком и Кузмом”.
“У мањку домаћих играча бесконачно тражимо лидере међу странцима који једноставно нису настројени да буду лидери на овом поднебљу. Није праведно очекивати од њих да одмах осете клуб и навијаче и покажу ту неку величину”, објаснио је саговорник.
Као позитиван пример издвојио је Карлика Џонса, који се наметнуо као један од лидера Партизана. Истовремено, кроз Црвену звезду и Партизан током претходних година прошао је велики број квалитетних страних кошаркаша, али је њихово кратко задржавање често спречавало стварање трајније везе са клубом.
Када се томе додају високе плате и чињеница да су многи играчи навикли на честе промене средине, добија се другачија слика професионалног спорта. Дерби и даље има огромну тежину за навијаче, али се поставља питање да ли га сваки играч доживљава на исти начин.
Новац и огромни уговори један од главних разлога
Плате и уговори у најбогатијим спортским такмичењима достигли су незамисливе размере. Највеће звезде могу да обезбеде себе и своје породице за неколико година професионалне каријере, док приходи више не зависе искључиво од резултата на терену. Све већу улогу имају спонзорства, рекламе и лични брендови.
Када млади кошаркаши већ на почетку каријере потпишу уговоре који им обезбеђују финансијску стабилност за читав живот, изазов постаје пронаћи нови разлог за свакодневно доказивање објаснио је Спасовски.
“Не треба осуђивати младе кошаркаше који желе да обезбеде себе и породицу, али то се сада дешава у веома раном периоду њихових каријера. Када нешто што сте мислили да ћете остварити током целе каријере остварите са 18, 21 или 23 године, онда на неки начин прелазите у режим у којем желите да сачувате себе и своје тело”, оценио је Спасовски.
Водитељ подкаста ” Са Луком и Кузмом” сматра да је реч о ширем друштвеном проблему, јер новац све више постаје један од главних покретача професионалног спорта. Очекује и да ће уговори наставити да расту, што ће додатно ставити на пробу мотивацију играча и њихову способност да задрже такмичарски приступ.
“Успех Звезде или Партизана у Евролиги могао би да промени све”
Промене у кошарци одражавају се и на трибине. Иако су Црвена звезда и Партизан и даље много више од спортских колектива за велики број навијача, променио се начин на који се прати спорт и исказује припадност клубу.
“Раније се стопостотно навијало за свој клуб, док се данас у неким случајевима иде из интереса. Постали смо и жртве друштвених мрежа, где је важан статусни моменат, да се неко слика, каже да је био на утакмици и то објави на Инстаграму и другим платформама. Раније је то била најчистија љубав према клубовима”, навео је Лука Спасовски.
Ипак, сматра да традиционално ривалство између Црвене звезде и Партизана неће лако нестати. Љубав према клубовима преноси се генерацијама, кроз породицу, пријатеље и окружење, због чега је тешко очекивати да ће промене у савременом спорту у потпуности нарушити ту везу.
Међутим, за очување поверења навијача важни су и резултати. Партизан је у сезони 2022/23 био надомак пласмана на завршни турнир Евролиге, док је Црвена звезда у претходним сезонама успела да избори место у доигравању. Такви успеси показују да београдски клубови могу да буду конкурентни, али се очекивања навијача непрестано повећавају.
“Мислим да би успех једног или оба домаћа клуба у Евролиги могао да промени однос према свему о чему смо причали. У супротном, могли бисмо да упаднемо у веома лош период неповерења у потенцијалне успехе домаћих клубова”, упозорио је Спасовски.
Ни “Ел Класико” и Премијер лига нису оно што су били
Слична промена може се посматрати и у шпанском фудбалу. Реал Мадрид и Барселона играју у недељу 25. октобра нови меч, а деценијама су градили једно од највећих ривалстава на свету.
У ранијим епохама шпански фудбалери имали су значајну улогу у оба тима, а дуели су били обележени и снажним регионалним и политичким контекстом. За многе навијаче Ел Класико није био само сусрет два тима, већ сукоб различитих идентитета.
Данашњи састави су много интернационалнији, а највеће звезде долазе из различитих делова света. То није умањило спортски значај дуела, али је променило његову структуру. Некадашњи играчи често су годинама остајали у истом клубу и постајали симболи његовог идентитета. Данас је већа вероватноћа да ће се током каријере сусрести са више клубова и саиграча, па и да ће после неколико сезона променити страну.
Ни енглеска Премијер лига није остала имуна на те промене. Сукоби Манчестер јунајтеда и Арсенала током деведесетих и почетком двехиљадитих година обележили су једну од најжешћих епоха енглеског фудбала. Рој Кин и Патрик Вијера били су капитени који су представљали карактер својих екипа. Њихови дуели били су физички захтевни, често на ивици инцидента, а напетост је понекад почињала и пре изласка на терен.
Кин је у својој књизи “Друго полувреме”, употребио термин “електричан” да дефинише ту борбу између Манчестер јунајтеда и Арсенала.
“Нисмо видели слично од тада, то огорчено ривалство. Сада нема толико физичког контакта у игри. Клубови купују другачију врсту играча, технички надарене, али не и борце. Нисмо били само Патрик и ја. Било је толико ривалстава по целом терену. Данас видим играче у тунелу, како се грле пре утакмице. Не мислим да би се било који од момака из Јунајтеда сложио са мном. Мрзели смо Арсенал и момци из Арсенала су мрзели Јунајтед.”
Велика већина фудбалера који су наступали у енглеским екипама тада потицали су управо из академија клубова за који су навијали што је у појединим срединама доприносило снажнијој вези између играча, клуба и навијача.
Данашња Премијер лига постала је глобални производ, са фудбалерима из целог света и навијачима на свим континентима. Ривалства нису нестала, али је све теже пронаћи играче који годинама представљају исти клуб и постају симбол његовог сукоба са највећим противником.
Утицај друштвених мрежа и спонзора на понашање спортиста
Данас се готово сваки њихов корак прати, снима и анализира. Од изјава после утакмице, преко понашања у тунелу и свлачионици, до објава на Инстаграму и другим платформама, готово ништа не остаје непримећено. Свађа са противником, оштар коментар или непримерена реакција могу за неколико минута да постану вирални и обиђу свет.
У таквом окружењу спортисти више не представљају само себе и клубове за које наступају, већ и брендове са којима сарађују. Спонзори улажу огроман новац у њихов имиџ, па сваки скандал може да угрози рекламне уговоре и наруши пажљиво грађену репутацију. Због тога се од спортиста све чешће очекује да контролишу емоције, избегавају јавне сукобе и воде рачуна о сваком свом потезу.
Некада су провокације, оштре речи и сукоби били део прича које су градиле велика ривалства. Данас би исти ти моменти могли да изазову кризу за клуб или спонзора. У спорту у којем је сваки детаљ потенцијални садржај за друштвене мреже, све је теже раздвојити приватни сукоб од јавног имиџа. Можда зато данас чешће гледамо загрљаје и размене дресова, док се права нетрпељивост ређе показује пред камерама.
Тачно 50 година од једног од највећих ривалстава у Формули 1
Управо 24. октобра навршава се 50 година од једне од најдраматичнијих завршница у историји Формуле 1. На Великој награди Јапана 1976. године Џејмс Хант и Ники Лауда водили су борбу за светску титулу која је обележила читаву епоху.
Лауда се само неколико недеља раније вратио тркама после тешке несреће на Нирбургрингу, у којој је задобио озбиљне опекотине и замало изгубио живот. Упркос томе, стигао је до последње трке сезоне са шансом да освоји шампионат.
Услови на стази Фуџи били су изузетно тешки због јаке кише. Лауда је после два круга одустао, проценивши да је ризик превелик, док је Хант наставио трку. Британац је на крају завршио као трећи, што му је било довољно да освоји титулу са само једним бодом предности испред Аустријанца.
После драматичне трке у Јапану 1976. године, Џејмс Хант је освојио титулу испред Лауде за само један бод. Ипак, није славио на рачун ривала који је одустао због опасних услова на стази.
Хант је поручио да му је жао због Лауде и да је и Аустријанац заслужио титулу, а потом додао: “Само бих волео да смо могли да је поделимо.”
Лауда је четири деценије касније открио колико су му те речи значиле: “То је био најлепши коментар који сам икада чуо.”
Њихово ривалство било је једно од највећих у историји Формуле 1, али и пример да велики спортски противници не морају да буду лични непријатељи. Хант и Лауда били су различити по темпераменту и приступу тркању, али су се међусобно поштовали. Управо је њихова борба показала колико спортско надметање може да буде драматично када се споје различити карактери, велики улог и неизвесност до последњег тренутка.
Данас је све више таквих прича које тражимо у архивама. Не зато што више нема врхунских спортиста, већ зато што се чини да је теже изградити ривалство које ће трајати годинама и постати део историје спорта.
Аргентина – место где победа и даље значи више од три бода
Ипак, постоје средине у којима велика ривалства и даље имају посебну тежину. Аргентински дуел Боке јуниорс и Ривер Плејта један је од најбољих примера.
Аргентински клубови не располажу финансијском моћи најбогатијих европских гиганата, а домаће такмичење често представља важну степеницу на путу играча ка највећој светској сцени.
Чувени аргентски фудбалер Ернан Креспо у једном интервјуу описао је свој први Суперкласик у дресу Ривера, 1994. године, када је имао 18 година.
“Био сам нервозан пред утакмицу, осећао сам како ми се ноге померају и нисам разумео зашто. Онда сам схватио да се стадион помера од свих људи који су скакали на трибинама изнад нас”, рекао је Креспо.
Занимљив је податак да је на последњем окршају ова два велика ривала на терену било чак 19 Аргентинаца од укупно 22 играча на терену.
Што се тиче плата фудбалера у аргентинској лиги најплаћенији су играчи Ривер Плејта, а према доступним информацијама њихове плате се крећу од три до пет милиона евра. Самим тим то су износи који су далеко испод оних које зарађују фудбалери у лигама “петице”, а мало више у односу на најплаћенијег фудбалера у Суперлиги Србије који на годишњем нивоу приходује 2,5 милиона евра.
Нису потребни сукоби, већ приче које ће се памтити
Није нужно да је данашњи спорт изгубио страст. Можда су се променили начини на које се она испољава. Загрљај после утакмице може да буде знак поштовања, а не недостатка жеље за победом. Ипак, у времену великих плата, честих трансфера и непрекидног присуства камера, све је теже створити ривалство које ће трајати деценијама.
Пола века после драматичне трке Ханта и Лауде, њихова борба и даље се препричава. Деценијама после најжешћих окршаја Кина и Вијере, њихови дуели и даље служе као симбол једне епохе енглеског фудбала.
Дербији између Звезде и Партизана у време док су саставе чинили претежно домаћи играчи сматрају се врхунцем овог ривалства, а окршаје Реала и Барселоне са нестрпљењем очекивао је цео свет, како због квалитета, Лионела Месија и Кристијана Роналда, тако и “варница” између две потпуно различите филозофије.
Можда је то оно што данашњем спорту највише недостаје, не сукоби сами по себи, већ приче које трају довољно дуго да постану део историје. Јер када се угасе рефлектори и последњи навијач напусти стадион, резултат ће остати у статистици. Али оно због чега је једна победа била важнија од свих других – то је оно што спорт чини незаборавним.
