Silovanje, premlaćivanja, izgladnjivanja: Jezivi detalji života “čuda od deteta”, a njeno savršenstvo je zbunilo i NASA /FOTO/

Kada je 19. jula 1976. godine na Igrama u Montrealu, sićušna, visoka samo 149 centimetara i teška 38,5 kilograma, skočila do dvovisinskog razboja, niko na svetu nije mogao da sanja da je će ova mala 14-godišnja devojčica za manje od minuta ispisati istoriju sporta.

Svaki zamah, svaki skok i svaki okret su izvedeni do savršenstva. Svaki njen pokret pratio je osmeh. Nađa Komaneči je bila u transu i ništa osim vežbe nije postojalo. Čak ni uzdisaji zaprepaštene publike nisu mogli da dekoncentrišu ovog sićušnu tinejdžerku koja je prkosila fizici i napravila gimnastički presedan.

Nađa Komaneči je vežbu odradila tako savršeno, da je uspela da „zbuni“ čak i besprekorni švajcarski Omega (Omega je u to vreme bila toliko precizna da je NASA koristila za svoja istraživanja) semafor koji nije bio programiran za čisto savršenstvo. Ona je zaradila prvu desetku u istoriji gimnastike, a pošto kompjuter nije bio spreman za nešto slično, jedini način na koji su sudije mogle da daju maksimalan rezultat bio je da na semaforu prikažu najlošiju ocenu – jedinicu.

Kada je Nađa videla da je dobila ocenu 1.00, počela je da plače. Mislila je da je propala, razočarala sebe i svoje kolege, otadžbinu i velikog vođu Nikolaja, i partiju. Međutim, nesporazum je vrlo brzo rešen.

Bila je to prva od pet medalja (tri zlatne, jedna srebrna i jedna bronzana) koje je Nađa Komaneči osvojila u Montrealu. Preko noći je izašla iz sportskih razmera i postala pop ikona, toliko da je njena savršena vežba na gredi (za koju je dobila i desetku) bila izložena na ulazu u čuveni “Medison Skver Garden”.

U istoriji gimnastike bilo je mnogo devojaka koje su bile uspešnije od Nađe, koja je osvojila mnogo više medalja i titula. Po broju medalja i titula, Simon Bajls, Svetlana Horkina ili Larisa Latinjina su daleko uspešnije od Comaneci, ali je samo Nađa Komaneči bila i ostala simbol gimnastike i čistog savršenstva u izvođenju. Drugim rečima, Nađa Komaneči je sama gimnastika.

Svetska gimnastička federacija je zbog nje promenila pravila odmah posle Montreala. Danas gimnastičarke moraju da napune najmanje 16 godina u kalendarskoj godini kada se održavaju Olimpijske igre. U Montrealu su mogel da se takmiče i sa 14, pa Nađin rekord kao najmlađe zlatne olimpijke u gimnastici nikada neće biti oboren.

Godine 1976. “BBC” ju je proglasio za sportsku ličnost godine, a “Asošiejted pres” za najbolju sportistkinju na svetu. Kod kuće u Rumuniji dobila je najviše moguće priznanje, zlatnu medalju sa srpom i čekićem i zvanje Heroja socijalističkog rada. Nikada u istoriji režima Nikole Čaušeskua neko tako mlad nije dobio ovu nagradu.

Nađa Komaneči uzeta je pod okrilje čuvenog trenera Bele Karolija, koji je u Nađi video neverovatan talenat i prihvatio je u njegovu školu eksperimentalne gimnastike. Karolji se svakodnevno motao po lokalnim školama tražeći talenat koji mu je bio potreban. Jednog dana mu je pažnju privukla devojka koja je tokom školskog raspusta izvela nekoliko savršenih vežbi. Međutim, pre nego što joj je prišao, zazvonilo je školsko zvono i svi đaci su morali da se vrate u svoje učionice.

Slavnog trenera uhvatila panika jer se plašio da ne izgubi nešto što je godinama tražio. Išao je od učionice do učionice i pitao svakog učenika da li voli gimnastiku. Javile su se dve devojke. Jedna od njih je bila Nađa. Našao ju je.

Nađa Komaneči je posle Montreala postala svetska zvezda, dobila je i sopstvenu poštansku marku u Rumuniji, ali njen privatni život je bio sve samo ne glamurozan. Bila je to patnja, mučno preživljavanje u strašnim uslovima sa jezivim detaljima koji su se pojavili godinama kasnije, a posledica svega su bila dva pokušaja samoubistva.

Samo godinu dana nakon olimpijskog trijumfa u Montrealu, Nađa je završila u bolnici nakon što je pokušala da izvrši samoubistvo pijući izbeljivač. Slava i pritisak koji sa njom dolazi bili su preveliki za tinejdžerku, a užasne metode koje koriste ljudi u reprezentaciji Rumunije doveli su do toga da je Komaneči doživjela nervni slom i pokušala sebi da oduzme život.

Oporavak je bio dug i nije bez posledica. Tokom lečenja dobila je višak kilograma i jedno vreme joj je zabranjeno da se takmiči. Iako je bila ikona i rumunska heroina, bila je samo potrošni materijal za zabavu. Ipak, uspela je da se vrati na sledećim Olimpijskim igrama u Moskvi, gde je briljirala sa dva zlata i dva srebra, ali pravi problemi tek dolaze.

Bela Karolji je napravio skandal tvrdnjom da su sudije Nađi namerno dale niže ocene, favorizujući sovjetske gimnastičarke. Karoljijeva svađa sa sudijama uhvaćena je kamerom i skandal je poremetio ionako zategnute odnose između stranke i trenera (Karolji je bio rumunsko-mađarski, a zbog višedecenijske tenzije između dve etničke grupe, vlasti u Bukureštu nikada nisu u potpunosti verovao Karolji).

Na toj turneji dogodilo se nešto što će zauvek promeniti život slavne gimnastičarke. Njeni treneri Bela i Marta Karoli, zajedno sa koreografom tima Gezom Pozarom, ostali su u Americi, odnosno, hladnoratovskom terminologijom, prebegli. Tada je to bio smrtni greh u zemljama iza Gvozdene zavese i ceh je skupo platila Nađu. Karoli ju je pozvao da ostane sa njima, ali je odbila, rekavši mu da želi da se vrati kući u Rumuniju. To je bila najveća greška koju je napravila u svom životu.

Strahujući da i ona ne prebegne, stranka je stavila u kućni pritvor. Kako je Komaneči u to vreme bila nacionalno blago Rumunije, odnosno režima porodice Čaušesku, zabranjeno joj je putovanje van zemlje, svaki njen korak je strogo praćen i karijera joj je uništena. Još nije napunila ni 20 godina. Zvanično je imenovana za trenera u nacionalnom savezu, ali osim nekoliko putovanja u Moskvu i Havanu i jednom u Los Anđeles (na Olimpijskim igrama 1984.), nije smela da napusti Rumuniju. Danonoćno ju je pratila zloglasna tajna služba sekuritate i stalno je prisluškivana.

Bukvalno, Nađa je bila zatočenica partije, a kasnije, kada je već prebegla na Zapad, njena majka je otkrila da ju je diktatorov sin Niku Čaušesku silovao kada je imala 17 godina. Nađa nikada nije potvrdila tu priču, ali nije ni demantovala. U skladu sa statusom svoje porodice, Niku se ponašao bahato i nije stao ni pred čim da dobije ono što je želeo. Nađa je bila njegova slabost i odlučio je da je ima po svaku cenu.

Komaneči je tada bila zaljubljena u pevača i glumca Stefana Banicu, a nakon što je Niko Čaušesku saznao za tu vezu, te da je Nađa trudna sa glumcem, poslao je tajnu službu da „ubedi” glumca da napusti trudnu devojku. Sledećeg dana, kada je saznala šta se dogodilo, Nađa je pobacila i ponovo pokušala da sebi oduzme život.

Shvativši da je njen život u Rumuniji nestao, odlučila je da uradi ono što je trebalo da uradi osam godina ranije. U noći 27. novembra 1989. godine, nekoliko nedelja pre Rumunske revolucije, Nađa Komaneči je prebegla sa grupom drugih Rumuna, prelazeći mađarsko-rumunsku granicu oko Čenada.

Predvodio ih je Konstantin Panait, Rumun koji je kasnije postao američki državljanin nakon što je prebegao. Putovanje im je bilo uglavnom pešice i noću. Putovali su kroz Mađarsku i Austriju i na kraju uspeli da nađu avion za Sjedinjene Države.

Kada je Nađa Komaneči stigla u SAD, očekivala je da će joj se život promeniti, da će sve biti nabolje, da će i ona doživeti američki san, ali ju je čekao novi horor. Konstantin Panait, čovek koji je Nađa Komaneči izvukao iz Rumunije, započeo je vezu sa slavnom gimnastičarkom. Problem je bio što je bio oženjen. Za Puritansku Ameriku ta veza je bila skandalozna, a ulje na vatru je dolila i sama Nađa.

Novinari su je pitali kako komentariše to što je Panait oženjen. Samo je rekla: „Da, pa šta?“ Dovoljno da prestane da bude čudo od deteta koje je sa 14 godina osvojilo prvih deset u istoriji i da postane preljubnica i meta tabloida. Bes američke javnosti prema Nađi dodatno je podstakla izjava Panaitove supruge.

Aleksandru Stefu je bio rumunski patriota koji je živeo u Montrealu. Bio je uključen u tamošnju sportsku zajednicu i bio je bivši trener rumunskog ragbi tima. Bio je prijatelj i sa Belom Karoljijem. Karolji, koji je dugo osećao da se nešto loše dešava sa Nađom, zamolio je Stefua da se obrati Panaitu. To je bila zamka. Stefu i Karolji su smatrali da je Panaitu stalo samo do novca i ponudili su mu posao za njega i Nađu u Montrealu. Pohlepan kakav je bio i želeći da nastavi da zarađuje preko nje, Panait je prihvatio ponudu i odveo gimnastičarku u Montreal.

Upoznavši Nađu, Stefu je odmah shvatio da nešto nije u redu. Nađa mu ništa nije rekla, nije smela, ali njen govor tela je bio dovoljan. Sledećeg jutra, Panait je pobegao iz Montreala sa 150.000 dolara od Nađinog teško zarađenog novca. Nađa Komaneči je konačno bila slobodna i uz Stefuovu podršku uspostavila je novi život u Montrealu. Ali opet, sreća je bila kratkog veka. Preselila se  sa Stefuom i njegovom porodicom u njihov stan u Montrealu. Ostala je u kontaktu sa Bartom Konerom i nastupala sa njim u gimnastičkim all-star timovima. Ali jedan telefonski poziv ju je nokautirao. Policija ju je obavestila da je Stefu tragično poginuo u ronilačkoj nesreći u 47. godini.

Kada je Nađa došla u Ameriku na svoju turneju 1981. godine, Koner se ponovo sastao sa njom, međutim, održavanje veze bilo je nemoguće s obzirom na okolnosti u kojima je živela. Saznavši saznao da je prebegla u Ameriku, pokušao je da dođe do nje, ali pošto je Nađa bila u pritvoru Konstantina Panaita, Koner nije imao pojma gde se ona nalazi.

Kada ga je Nađa pozvala nakon smrti Aleksandra Stefua, Koner je bio presrećan. Naravno, odmah joj je ponudio smeštaj u Oklahomi. Upravo je otvarao sopstveni gimnastički klub i osećao je da bi Nadina pomoć bila neprocenjiva. Punih godinu dana živeli su zajedno samo kao prijatelji, a onda se dogodila romansa.