“ŽIVOT PRIPADA BOGU, NE NAMA” Gosti emisije “Puls Srbije” o slučaju eutanazije Noelije Kastiljo Ramos za Kurir: “Umiranje po svojoj prirodi nije dostojanstveno”

U Španiji je pre nekoliko dana dobio epilog jedan slučaj eutanazije koji je pratila skoro cela Evropa.

Noelija Kastiljo Ramos, 25-godišnjakinja iz Barselone, dobila je pravo da okonča sopstveni život posle dugotrajne borbe u sudnici. Njena borba je podelila porodicu ali i špansko društvo.

Da li u Srbiji treba dozvoliti eutanaziju, za “Puls Srbije”, otkrili su Dragan Vujičić – novinar, Đorđe Kortina – maneken i ugostitelj, Aleksandar Nikolić – teolog i Dragan Marinković Maca – glumac.

– Što se tiče slučaja devojke u Španiji, ne postoji nikakva uzročno-posledična veza između njenog stradanja i drugih događaja. Uzrok njenih problema nije nešto što se može svesti na pojedince ili migrante – to je kompleksna situacija koja se, nažalost, vidi i širom Evrope. Ja sam pratio njen slučaj i objavio informacije na svojim društvenim mrežama. Što se tiče eutanazije, ja lično podržavam pravo na ubistvo iz milosrđa u slučajevima kada ljudi stvarno pate i ne mogu da nastave da žive pod patnjom – rekao je Marinković.

Pravda i prava u senkama psihičke patnje

Situacija devojke otvara pitanje poštovanja lične volje i granica medicinskih odluka u slučajevima psihičke traume, rekao je Marinković.

– U nekim zemljama, poput Amerike i Evrope, postoje zakoni koji regulišu koliko neko može da živi i pod kojim okolnostima. U slučaju ove devojke, ona nije bila teško bolesna ili terminalno obolela. Njena situacija je bila psihička, posledica traumatičnih događaja poput silovanja. Želela je da završi život zbog psihičke patnje, ali njeno pravo i volja nisu u potpunosti poštovani. Grupa lekara je već odredila šta će se desiti s njenim organima, što je dodatno komplikovalo i otežalo njenu situaciju – naveo je.

Kortina ističe da svaki čovek ima pravo da sam odluči o eutanaziji i da se do poslednjeg trenutka može predomisliti.

– Ja se zalažem za eutanaziju iz više razloga. Imam registrovano udruženje za legalizaciju eutanazije pod nazivom “Dostojno.” Smatram da, ako čovek ima pravo da živi dostojanstveno, treba da ima i pravo da dostojanstveno ode sa ovog sveta. Ono što je rekao gospodin Marinković – da su lekari na silu primenili eutanaziju na toj Špankinji – nije tačno i nemoguće je. Do poslednjeg trenutka osoba koja se odluči za eutanaziju po svim važećim zakonima i propisima ima pravo da se predomisli – kaže Kortina.

– Trenutno postoji između 25 i 60 zemalja u svetu koje omogućavaju eutanaziju za pacijente koji trpe velike bolove i ne postoji šansa za izlečenje. Postoje čak i sistemi koji omogućavaju pacijentu da sam sebi ubrizga lek, poput morfijuma, kada odluči da dostojanstveno okonča život. Sve je to regulisano tako da pacijent ima kontrolu nad svojim odlaskom i može da ga sprovede isključivo kada sam odluči – istakao je.

Svetost života i hram tela

Nikolić je objasnio da je život dar Božiji, telo hram Duha Svetoga, i da čovek nije vlasnik svog života.

– Prvo bih želeo da govorimo o teologiji. Peta zapovest Mojsijevog zakona u judeizmu i hrišćanstvu glasi: “Ne ubij.” Ona se odnosi na svaki nevini život, jer osnovno načelo jeste da čovek nije vlasnik svog života – život pripada Bogu i njemu se vraća. Iskustvo koje stičemo na zemlji služi našem ličnom i duhovnom uzrastanju. Bog raspolaže našim dušama, a ne telima, ali i telo je važno, jer je hram Duha Svetoga, što se jasno vidi u poslanicama apostola Pavla i u tekstovima Starog i Novog zaveta – objasnio je Nikolić.

– Kao takvi, dužni smo da svoje telo nosimo dostojanstveno do samog kraja. Iz hrišćanske perspektive, sve patnje života doprinose duhovnom razvoju – mi ih “dopunjavamo” ranama Hristovim. Svako od nas, kao član Crkve, nosi Hristovo telo na svoj način kroz svoj život i iskustva – bilo da je advokat, lekar, vojnik ili policajac – i time doprinosi širem duhovnom iskustvu. S psihološke strane, eutanazija stvara i težinu za one koji učestvuju u procesu. Ne radi se samo o samom činu, već i o psihološkim posledicama za ljude koji učestvuju u njemu, jer niko nije imun na stres i emotivnu težinu takvih odluka – rekao je.

Kako kaže Vujičić, umiranje po svojoj prirodi nije dostojanstveno i da ni država, ni medicina, ni etičari ne mogu sami odlučivati šta je “pravo” u takvim situacijama.

– Ono što mi je zapalo za uho jeste pitanje dostojanstvene smrti. Čuo sam za herojsku, tragičnu, junačku smrt, ali mislim da dostojanstva u procesu umiranja gotovo da nema. Umiranje po svojoj prirodi nije nešto što čovek može doživeti kao potpuno dostojanstveno. Znate, postoje ljudska prava, ali postoje i ljudske obaveze. Ako prava i obaveze stavimo negde na sredinu, može se reći da su neki u pravu, ali ono što znam jeste da država, medicina i lekari, pa i etičari – oni nisu u pravu kad određuju šta je “pravo” u ovim situacijama – kaže Vujičić.

– Ne možemo ih uzeti za vrhunski arbitar koji odlučuje o životu i smrti. Ovih slučajeva je mnogo. Gospodin Marinković je pričao konkretno o devojci, a danas je objavljena vest o belgijskom lekaru koji je operisao bruh još 1942. godine, a stvari su nakon toga krenule po zlu. Eutanazija, da podsetim, je grčka reč, i interesuje me otkad uopšte govorimo o ovom fenomenu u savremenom dobu – rekao je.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Kurir.rs