Производња челика у Србији за сада не бележи пад, али нове заштитне мере Европске уније представљају озбиљан изазов за домаћу индустрију, пре свега за смедеревску Железару, која је највећи произвођач сировог челика и један од највећих извозника у земљи.
Железара, у власништву кинеске компаније ХБИС, има капацитет од око два милиона тона челика годишње, а највећи део производње пласира управо на тржиште Европске уније.
Помоћник директора Сектора за стратешке анализе, услуге и интернационализацију Привредне коморе Србије Бојан Станић каже да је прерано говорити о последицама нових царина, јер су на снази тек неколико дана, али да су ефекти европских квота већ видљиви.
“Производња у првих пет месеци ове године остала је приближно на нивоу прошлогодишње, чак је и благо повећана, што показује да и даље налазимо простор за пласман. Међутим, квоте имају негативан ефекат и угрожавају рад Железаре”, истиче Станић.
Подсећа да је Влада Србије продужила мере ограничења увоза појединих врста челика до краја године, како би заштитила домаће тржиште и омогућила већу заступљеност челика произведеног у Србији.
Мере у колизији са ССП-ом
Станић указује да су заштитне мере према челику први пут уведене након америчких царина 2019. године, а да је Европска унија задржала систем квота и након што су поједине мере у међувремену ублажене.
На питање да ли су нове мере у супротности са Споразумом о стабилизацији и придруживању, који предвиђа слободан приступ индустријских производа Србије тржишту ЕУ, Станић сматра да јесу са економског становишта.
“Ово представља нарушавање односа слободне трговине. Са једне стране, говори се о интеграцији српске привреде у јединствено европско тржиште, а са друге се уводе квоте и ограничења. Разумљив је интерес да се заштити европска производња челика, али се поставља питање конкурентности читаве металске индустрије која челик користи као основну сировину”, наводи Станић.
Како Немачка правда квоте на челик
Дописник РТС-а из Немачке Ненад Радичевић каже да Брисел мере оправдава глобалним вишком производње челика и потребом да се заштите европски произвођачи, који су због зелене транзиције приморани на велика улагања у еколошки прихватљивију производњу.
“Европске челичане имају далеко строже еколошке стандарде, што повећава њихове трошкове и смањује конкурентност у односу на јефтинији челик који стиже из трећих земаља. Челик је и стратешки производ, па Европска унија настоји да заштити сопствену индустрију, пре свега од кинеског челика. Србија је у том процесу на известан начин колатерална штета, јер њен извоз није толико велики да би сам по себи био разлог за увођење оваквих мера”, објашњава Радичевић.
Истиче и да у Европској унији тренутно нема озбиљних најава да би мере могле бити ублажене.
“Напротив, све су гласнији захтеви да се додатно пооштри контрола порекла челика, како би се спречило да производи из трећих земаља преко европских челичана улазе на тржиште ЕУ”, рекао је Радичевић.
Према његовим речима, мере имају снажну подршку немачких произвођача челика, који се суочавају са високим ценама енергената, падом производње и великим трошковима увођења нових, еколошки прихватљивих технологија.
Ипак, део немачке индустрије упозорава да би строжа заштита домаће производње могла да повећа цену челика, што би додатно угрозило конкурентност европске аутомобилске и металопрерађивачке индустрије.
Географска ограниченост
Говорећи о могућностима преусмеравања извоза, Станић истиче да Србија у кратком року нема адекватну алтернативу европском тржишту.
“Европска унија нам је најважније извозно тржиште. Географски смо ограничени и није реално да велике количине челика преусмеримо на удаљена тржишта. Ако се не пронађу нови исплативи канали продаје, производња у Железари могла би да буде смањена“, упозорава Станић.
Као један од начина за ублажавање последица наводи повећање домаће потрошње кроз велике инфраструктурне пројекте, попут Експа 2027, који би могли да обезбеде додатну тражњу за челиком произведеним у Србији.