Uskoro će proći 35 godina od smrti jednog od najomiljenijih pevača na našim prostorima, Tome Zdravkovića. Toma je preminuo nakon teške borbe sa kancerom na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA), a njegova udovica, Gordana Goca Zdravković, dala je za Kurir intiman uvid u njihov život i poslednje dane legendarnog umetnika.
– Mislim da je pravio svoje pesme jer je znao da će ostati iza njega. Nije nikad hteo da bude komercijalan. Svi su tražili pesme: “Što ne napraviš meni jednu pesmu?” On kaže: “Ja najbolje pravim pesme za sebe, da bih napravio pesmu, moram da je proživim. Ne mogu da pišem pesme za vas, a ne znam ko ste vi, šta ste proživeli. Moje pesme će da žive i posle mene.” To je uvek govorio, bio je ubeđen u to. I ja sam verovala jer je svaka pesma bila jedan njegov doživljaj. Zato je nekada pisao pesme na salvetama, na papirićima, skupljao je to. I onda, kad mu dođe, sedne za klavir i uradi pesmu. Svi misle da je on imao tužan život. Jeste. I možda je svu svoju tugu ispoljavao kroz pesme. U stvari, on je tražio sebe. Čitav svoj život jedino je mogao da nađe sebe kroz muziku i zato je njegova poslednja pesma koju je napisao “Šta je to u meni što me tako boli”. Nije bio tužan non-stop. Živeo je normalan život, ali je uvek govorio: “Živim sa svojim pesmama, živim sa svojom tugom i na kraju, kad odem, sve će ostati, a ja ću i dalje biti sam.” Ja pitam “Zašto sam?”, on kaže: “Ti ne razumeš. Ne sam što se tiče bitisanja, nego sam u svojoj duši.” I zato je tražio odgovor u svim svojim pesmama. Da li je našao ili nije, verovatno on to zna. Mislim da jeste.
Po čemu pamtite Tomu?
– Po svemu. Prihvatila sam njegove i mane i vrline i sve što je radio. Meni nije smetalo. Jedino što sam mu zamerala bilo je piće. Ne zbog pića, nego zbog zdravlja. I tu sam pokušala koliko god sam mogla da utičem, ali teško je promeniti nekoga, nisam ni želela da ga menjam. Zašto? Ne bi se on ni promenio, ne samo zbog mene ni zbog koga. On je bio jako svoj.
Baš je bio toliko isključiv u svim svojim stvarima?
– Sve ono što je zamislio u životu proživeo je. E sad, trebalo je shvatiti ga na ovaj ili na onaj način. U početku nisam mogla to da shvatim. Trebalo je jedno pet-šest godina dok nisam shvatila ko je on. I onda sam jednostavno znala da ne mogu s njim da živim kao s nekim običnim, normalnim čovekom. Znala sam da je on nešto više od toga. Pustila sam ga da živi onako kako on misli da treba. I mislim da je bio zadovoljan.
Koliko snage treba za jednu mladu ženu? Vi ste realno bili tada mlada žena. Trebalo je u tom trenutku shvatiti čoveka s tolikim iskustvom.
– Kad sam ga upoznala, bio je jako bolestan i kad sam mu rekla: “Zašto si ti došao ovde ako znaš da si bolestan”, on mi je rekao: “Došao sam da umrem.” Pitam ga: “Što si došao u Kanadu da umreš?” On kaže: “Hteo sam da odem iz Jugoslavije, ne mogu da zamislim svoju majku da plače nad mojim grobom.” Pitam ga: “Kako znaš da ćeš da umreš?” On kaže: “Tako lekari kažu”, pa ja kažem: “Lekari nisu bogovi.” I odatle je krenulo. Kad je ispričao koji problem ima, krenuli smo da se leči. Mada i taj prvi doktor koji ga je operisao u Torontu me je pitao: “Ko je on tebi?” Ja kažem prijatelj. Kaže on: “Vrati ti njega kući”, kao od njega nema ništa, ta vrsta tumora koju on ima može da ide rapidno. Pitam da li misli da će on da umre. On kaže da misli. Pa ja kažem: “Ali ti nisi bog. Ne određuješ ti ko će da umre.” U tom momentu Toma je razumeo, iako nije govorio engleski dobro. Pita: “Šta kaže? Kaže da ću da umrem”, ja kažem: “Nije on bog da određuje kad će ko da umre.” I tako je i bilo. Posle nekoliko godina taj doktor nije mogao da veruje da je on još živ. Kad sam se porodila, došao je u bolnicu da vidi i mene i dete i Tomu. I on kaže: “Ovo je čudo.” I onda sam shvatila koliko je on imao snage da pobegne iz zemlje gde ga svi vole, da dođe tamo negde preko Bare da umre. I on je bio jako srećan posle toga, normalno. Izlečio se na neko vreme, posle toga se sve pogoršalo, pa smo išli za Čikago, pa je tamo imao operaciju. Taj naš susret počeo je s njegovom bolešću. Završilo se kako se završio, jer on nije mogao da ostane tamo ni da se leči. Imao je samo radnu vizu. Venčali smo se, dobili dete.
Zašto ste se vratili u Beograd?
” height=”30″ src=”http://www.republika.rs/layout/img/arrow.svg?v=1″ width=”30″>
– On nije bio zadovoljan u Kanadi, nije voleo Kanadu, ni ljude, ni način života. On kaže: “Ovde je sve hladno, ovde su ljudi nikakvi.” U to vreme emigracija je bila ona stara, koja nije ni shvatala njegove pesme. Tamo je ljudima bilo stalo da imaju kuće, da imaju dobar posao, da voze dobar auto. A on kaže: “Meni je strašno, gde god me ko pozove u kuću, on mi kaže dođi da mi vidiš kuću.” Jednom je malo popio, pa je rekao jednom čoveku: “A bre, šta da ti gledam kuću. Bre, nisam ja rođen na drvetu. Šta me briga za tvoju kuću.” Materijalne stvari su tamo bile važnije nego osećanja. I on kaže: “Ne mogu ja ovde da ostanem.” Došla je Lepa da gostuje u Torontu i onda je rekla: “Bre, Toco, šta radiš ovde? Ti si više popularan sada nego kad si bio. Vrati se nazad.” On kaže: “Ne želim da se vraćam nazad.” Onda malo-pomalo, jer je znao da ja neću da se vraćam. Onda me on pita: “Šta da radim? Hoćeš da se vratiš?” Ja kažem ne. Tamo sam već imala svoju radnju, radila sam, sad treba sve to da ostavim i da se vratim. Kaže on: “Zašto nećeš da se vratiš nazad? Rodila si dete koje viđaš samo ujutru i uveče. Valjda treba da provedeš neko vreme s njim.” Time me je ubedio da se vratim, da bih bila s detetom, i onda smo se 1979. godine vratili za Beograd. I meni je bilo jako teško ovde zato što nisam bila 10 godina u Jugoslaviji. Bilo mi je teško da se snađem, ali vreme je učinilo svoje i onda je ovde počeo da se leči ponovo. Čim je došao, pogoršalo mu se zdravlje. Faktički od 18 godina provedenih s njim, bio je jedno, pa da ne preteram, ali 10 godina u bolnici. Ali ja nikad nisam odustala, i ja sam mislila da će on da preživi. Njemu se sve pogoršalo zato što ga je udario “Jatov” autobus, i tu ga je polomio. Bio je u Kliničkom centru. Bilo je pitanje da li će da preživi ili ne, i od tada je sve krenulo nizbrdo.
To se desilo na aerodromu ili?
– Ne, to se dogodilo na ulici, na raskrsnici Miloša Velikog i ove ulice što ide od Slavije dole, baš na samoj raskrsnici. Noću ga je udario autobus, polomio ga, od tada je sve krenulo nizbrdo. Bio je u bolnici, mislim šest nedelja. Imao je polomljenu ključnu kost, nogu i ruku, i glava mu je bila povređena.
Da li se on u bilo kom trenutku predao ili razmišljao o tome da će biti kraj?
– Ne, bar da ja znam. On je čak, kad je bio na VMA, hteo da izađe da odradi još nekoliko koncerata. Mislio je biće dobro, i jedno vreme je i bilo. Išlo je sve nabolje. E onda, kad je krenuo rat i kad su počeli da dolaze ranjenici, helikopteri svaki dan su leteli i on gleda i kaže: “Bože dragi, šta nam se dogodi sad sa ovom zemljom.” Samo mi je rekao: “Molim te, kad umrem, vodi dete odavde, vodi Sašu odavde da ne doživi ovaj rat.” Ja pitam: “Zašto ćeš ti da umreš?” On kaže: “Samo ti kažem, ako mi se nešto desi, pusti moju majku. Rat je na pomolu, samo ga vodi, idi odavde, nema šta da tražiš ovde ako ja umrem.” I nekoliko meseci posle toga stvarno se i desilo, ali bilo je tu puno grešaka i lekara. Posle 35 godina mogu da kažem slobodno, neki lekari su bili divni, ali ne znam kako da objasnim. Na VMA su bile titule. Ovaj je general, ovaj je major, ovaj je pukovnik. Zato što je general, on mora da odradi ono što treba, iako je možda neki pukovnik bio bolji lekar. Napravljeno je jako mnogo grešaka i o tome nikad nisam htela da pričam zato što mislim da su određeni lekari dali sve od sebe, ali ima i onih koji su jako pogrešili. Mislim, da nije bilo nekih takvih stvari, možda bi on i prebrodio sve to. Bilo je šta je bilo, prošla sam kroz to strašno, i on isto, i shvatio je i on da je greška lekara. Samo je rekao: “Molim te, kad mene ne bude bilo, nemoj da pričaš ništa loše o ovim ljudima, dali su sve od sebe šta su mogli. Nisu pogrešili lekari, pogrešili su rukovodioci.”
O čemu se radi?
– Trebalo je da mu napravi šant za dijalizu, i doktor koji je trebalo to da uradi je došao i rekao: “Goco, ja to ne mogu da uradim. Ja njega toliko volim, svim ljudima koje volim ne mogu ništa da radim. Idi kod načelnika, moli ga nek dovede nekog drugog.” Kad sam tražila da dođe doktor iz Kliničkog centra, on mi kaže da ne može. Ja mu kažem da je doktor rekao da ne može to da uradi. Kaže, mora da uradi. Ja pitam šta će biti ako ne bude. On kaže da on garantuje za to. Imala sam sve privilegije da budem tamo 24 sata. Imala sam propusnice, ali jako sam se na neki način zamerala rukovodicima. Kad je urađen šant, posle tri dana nastupila je sepsa. I to je bilo strašno. Bila sam tu kad je to puklo, nisam znala šta da radim, pritisla sam ranu da ne ide krv. Bilo je pitanje da li da mu se seče noga ili ne, jer je urađen šant u preponi. Otrčala sam kod načelnika i rekla sam mu: “Vi ste naterali doktora da uradi operaciju. Šta sad treba da se vama seče noga ili Tomi? Ne dolazi u obzir, a vi radite šta god znate da mu spasite nogu.” I onda je on doveo nekog doktora, premostili su nešto, šta nisu radili. Glavni krvni sud je bio presečen i nastupila je infekcija. Doveli su ljude koji su ga masirali, kupali ne znam ni ja u čemu sve, da mu sudovi prorade. I to je jedva proradilo. Pošto je on morao da ide na dijalizu, jedan doktor je pogrešio, izvadio mu je bubreg greškom, onda su morali da mu urade šant na ruci i on je u stvari i umro jer mu je taj šant pukao. Zavezali su ga. To veče bila sam do pola tri u bolnici i on kaže: “Idi, molim te, kući, sutra idem na dijalizu.” Svaki drugi dan je išao na dijalizu i onda je mogao da jede i da pije šta god hoće. I kaže mi da idem da mu spremim pogaču, sir, paprike, šta je on voleo. I ja sam otišla, on se probudio. Posle toga je spavao i tražio me. Cimao je ruku. Oni su ga zavezali i on kako je cimao ruku kroz krevet, šant je pukao. Negde oko pola četiri, pola pet, kad je zazvonio telefon… Zvala me je medicinska sestra i kaže: “Dođi, molim te, brzo, Toma je na reanimaciji.” Ja pitam šta je bilo, kaže da mu je pukao šant. Kad sam stigla, on je već bio izdahnuo, samo što je izdahnuo.
To je bio vaš poslednji razgovor kad je naručio šta će da jede?
– Jeste, ali nedelju dana pre toga mu je bilo jako dobro. On nije uopšte ustao iz kreveta, ležao je non-stop. Jednog dana mi je rekao da mu pomognem da dođe do prozora. Tamo je bila aleja onog drveća gde je pisalo Tito. I on je gledao i rekao kako je lepo napolju, samo da izađe jednom da udahne. Rekao je i da je gladan, a pre toga je bio u komi sedam-osam dana. Pitala sam ga šta mu se jede. On kaže jedna ljuta pljeskavica, jedan paradajz, jedna ljuta paprika i pivo da mu donesem. Kaže profesor ni slučajno ne sme. Kaže da će se udaviti. Rekla sam da ću da mu donesem, a on neka proba, ako može, može, ako ne… Prekoputa VMA imao je Rad svoj restoran, onaj fudbalski klub. I tamo sam otišla, napravili su oni sve to i ja sam njemu donela i on je to pojeo. Svi su stajali oko njega. Doktor je rekao da dovedu ljude ako ne bude mogao da jede da se ne zadavi. I popio je. Kaže: “E, ovo mi je zadnje, ovo će mi biti pričest.” Verovatno je on sam osećao da neće dugo. Jednog dana sam otišla Saši na roditeljski sastanak i negde oko pet sati sam došla nazad. On je bio na 11. spratu, a ja čujem još dole u prizemlju neku muziku, peva neko. Kažem: “Bože, u bolnici pevaju”, dođem gore, a on stoji na prozoru i peva. Svi su se skupili oko onog boksa gde je ležao. I kaže doktor meni: “Pusti ga.” I to mu je bilo zadnje.
Šta je pevao, je l’ se sećate?
– Pevao je onu pesmu, ne znam ko peva, mislim Himza Polovina “Pluća su mi bolna”. I posle toga je pevao “Već godinu dana ima kako bolan ležim sada”, tada su svi plakali. Pitam zašto plačete, on kaže zato što je to zadnje. Uvek se smejao. Nije govorio: “E, ovo je zadnje, ja ću da umrem.” On kaže: “Ovo je poslednji put da me čujete da pevam.” I uvek se smejao i tamo je pravio frke sa sestrama i stvarno je bio raspoložen maltene do poslednjeg dana.
A bio je svestan da mu je kraj?
– Jeste, ali nikad nije meni ništa rekao. Samo mi je rekao da vodim dete ako mu se nešto desi.
Kad ste vi postali svesni da je kraj?
– Kad je prvi put pao u duboku komu. Bio je kod kuće, dovodila sam ga svakog vikenda kući. Petkom uveče otpusnu listu, a nedeljom uveče sam ga vraćala. I taj poslednji vikend je došao i izveli smo ga da malo prošeta. Rekao je da ga leđa jako bole. Imao je kanilu u srcu kroz koju se jedno vreme dijalizirao, ja sam bila jako uplašena, nisam smela da ga pustim samog da spava, plašila sam se da mu to ne ispadne, da ne iskrvari. Non-stop je neko morao da dežura pored njega. U nedelju nije mogao da ode, u ponedeljak je došao doktor sa sanitetom da ga vrati nazad. I kad smo stigli u bolnicu, on je toliko vikao da ga bole leđa, nije znao šta će više od sebe. I onda je doktor uleteo unutra i rekao da mu brzo daju da se smiri da ga puste u komu da se ne pati. Sedam dana je spavao. Mislim, bio u komi. I kad je izašao iz kome, rekao je da je gladan i otada više nije mogao da ustaje. Nešto se desilo, doktor mi je posle rekao da se to proširilo na leđa, uz kičmu. I dva-tri dana pred smrt izgubio je vid, ali je svakoga prepoznavao po glasu. Ko god je došao, mislim svekrva moja, bio je Novica, dolazila je rodbina da ga obiđe, i on je svakoga po glasu poznao. Kad god neko progovori, on se okretao, ali nije video. Slučajno sam otkrila da ne vidi. Otvorili su mi terasu da pušim i upalila sam upaljač i videla sam da on ne reaguje. I kad sam mu donela upaljač pred lice, shvatila sam da ne vidi. Rekla sam doktoru da ne vidi. Kaže da je nemoguće. Rekla sam da ga vode dole na skener. I kad su ga vratili, rekao je da se već proširilo kičmom na mozak. To mi je bilo najteže kad sam shvatila da je to toliko otišlo daleko da nema više, samo nisam znala kad.
I dođe taj trenutak, vi saznate da je to i sada treba život nastaviti.
– Do poslednjeg dana sam verovala da će sve da bude kako treba. Međutim, kad se to desilo, odlučila sam da idem. Zbog svekrve nisam mogla da odem odmah posle Tomine smrti. Govorila je ko će spomenik da mu digne ako ja odem. Izdržala sam tu 11 meseci. Stavila sam spomenik. Majka je majka. On jeste bio moj muž, ali njoj je bilo mnogo teže. Posle toga sam spakovala dete i otišla za Toronto.
BONUS VIDEO: