Istina o Yugu u Americi! Zašto je kragujevački automobil bio žrtva porekla i holivudskih snova

Ali, vreme je da skinemo tu naslagu američke propagande i pogledamo istinu u oči: Yugo nije bio loš automobil, on je bio žrtva porekla i surovog američkog tržišta koje nije praštalo skromnost. Kada je sredinom osamdesetih Malkolm Briklin odlučio da uveze Yugo u Ameriku, niko nije ni slutio da će mališan iz Šumadije da napraviti takav bum.

Prodato je više 140.000 primeraka, a potražnja je u jednom trenutku bila tolika da su Amerikanci čekali mesecima na isporuku. Bio je to najjeftiniji novi automobil na tržištu, koštao je svega 3.990 dolara, što je bila cena solidnog američkog “polovnjaka”.

Propaganda je počela onog trenutka kada je Yugo postao pretnja, ne po profitu, već po imidžu. Američka industrija, naviknuta na monstruozne motore od pet litara i luksuz koji troši 20 litara benzina, nije mogla da svari auto u kojem se sve radilo ručno i koji je zahtevao da vozač zapravo poznaje svoju mašinu. Jugić je u Americi postao metafora za neuspeh komunizma, iako je on bio čisto kapitalistički projekat plasiran na Zapad.

Mit o “najgorem na svetu”! Međutim, statistike kažu nešto sasvim drugo. U godinama svoje najveće prodaje, Yugo je po broju kvarova bio u rangu sa mnogim japanskim i evropskim modelima te klase, ni bolji, ali ni lošiji. Problem je bio u tome što su ga Amerikanci tretirali kao “potrošnu robu”. Mnogi vlasnici nikada nisu zamenili ulje, nisu radili servise, gazili su ga dok nije stao. Nijedna mašina ne prašta takav nemar, a pogotovo ne mali automobil iz Kragujevca dizajniran za evropske uslove održavanja.

Yugo je propao zato što je počeo da živi američki san. Svaki put kada bi se neki pokvario na auto-putu, to je bila vest. Kada bi “crkli” Ford ili Ševrolet, to je bio samo “loš dan”. Kako primećuju autori filma “Yugo ide u Ameriku”, ovaj automobil je danas podsetnik da u svetu koji juri ka ludilu, ponekad treba usporiti. Jugo vas je terao da zastanete, da popravite sitnicu, da razumete mehaniku. On nije bio samo prevozno sredstvo, bio je karakter.

Danas, kada gledamo te stare snimke iz Zastave, treba da budemo ponosi. Izvezli smo tehnološki proizvod na najzahtevnije tržište sveta. Yugo se pojavljivao u filmovima sa Brusom Vilisom, o njemu su pevali, on je bio “rok zvezda na četiri točka”. Bio je to spoj našeg najboljeg i najgoreg – inata da napravimo nešto svetsko i nemara koji nas je kasnije koštao države i industrije.

Reditelji filma “Yugo ide u Ameriku” Filip Grujić i Aleksa Borković su u svom dokumentarcu pogodili suštinu: Yugo je bio veza između istoka i zapada. On je dokaz da smo nekada sanjali velike snove. Vozeći ga od jedne do druge obale SAD, oni su pokazali da taj automobil i dalje može da izdrži, da i dalje spaja ljude. Amerikanci mu danas prilaze sa osmehom, ne sa podsmehom. Postao je “vintage” klasik, simbol epohe koja je bila jednostavnija i možda iskrenija.

Zvuči kao naučna fantastika, ali Yugo je bio idealan gradski automobil za svoje vreme. Da se Jugoslavija nije raspala u krvi, verovatno bismo danas imali električni Yugo koji bi bio hit. On je bio naš prozor u svet, naša šansa da pokažemo da umemo. Iako su ga proglasili najgorim, Yugo je preživeo sve – i ratove, i sankcije, i ismevanja. Danas je on više od automobila; on je identitet. On je dokaz da ne moramo da živimo samo tuđu istoriju, već da smo nekada znali da ispisujemo sopstvenu, makar i sa motorom od 1100 kubika i menjačem koji ume ponekad da se uzjoguni i zapne.

Yugo nije umro zato što je bio loš. Umro je zato što mu nismo dali priliku da odraste. I, umro je muški! Ali, dok god postoji jedan koji pali “iz prve” negde u garaži u Šumadiji ili na ulicama Detroita, on će biti podsetnik na vreme kada smo bili deo sveta, ravnopravno, na četiri točka. Srpski fudbal je, nažalost, neka druga priča.