(VIDEO) Jelena je izgubila dom, ali ono što joj je sudbina iskrojila je za FILM! Sa par kesa došla Novi Sad, put je vodi na daleki Island, a onda nazad u Srbiju

Svi mi u životu prolazimo kroz oluje – neke su metaforične, a neke, nažalost, bolno stvarne. Za Jelenu, devojčicu iz Knina, sudbonosna oluja stigla je krajem jula 1995. godine, kada je kao desetogodišnjakinja sa svojom porodicom morala da spakuje ceo život u nekoliko kesa i krene u nepoznato. Danas, skoro tri decenije kasnije, njena priča nije svedočanstvo o ogorčenosti ili gubitku. Naprotiv, Jelenin životni put od izbegličke kolone, preko Novog Sada i dalekog, vetrovitog Islanda, pa sve do povratka u Srbiju, jeste najlepša moguća oda – ljudskoj dobroti.

“Kroz ceo moj život, gde god da sam se našla, pratila me je neverovatna dobrota običnih ljudi”, započinje Jelena svoju ispovest, svesna da je upravo ta ruka podrške neznanaca u ključnim trenucima oblikovala sve ono što je ona danas.

Spas na drumu bez kraja: Vojnici koji su postali porodica

Kada je te 1995. godine krenuo egzodus i kada se preko 200.000 ljudi našlo u nepreglednoj “zmiji” automobila i traktora koja je puzala ka Srbiji, strah i neizvesnost bili su opipljivi. Međutim, sudbina je Jeleninoj porodici poslala prve anđele čuvare još pre nego što su krenuli.

U Kninu su živeli pored kuće jednog generala, gde su na tri prilaza stražarili mladi momci, vršnjaci Jeleninih roditelja. Brzo su se sprijateljili, a jedan od njih je kasnije čak krstio Jeleninu sestru. Kada je počeo ratni vihor i kada je porodica morala da napusti ognjište, ti isti momci i njihove porodice postali su njihovo utočište.

“Na putu ka Srbiji, mesta na kojima smo boravili i spavali da bismo se odmorili bila su kod roditelja i familije tih momaka koji su stražarili u Kninu. Njihove porodice su nas prigrlile, udomile nas, tu smo se najeli, napili, naspavali i nastavili dalje. Mislim da je to ključni razlog zašto smo mi u životu danas“, priseća se Jelena sa suzama u očima.

Novosadski “živi zid”: Komšije koje nisu dale da jedna porodica ostane na ulici

Novi Sad je bio sledeća stanica, a niz dobrote nastavio je da ih prati. Najpre ih je na Detelinari udomila gospođa Jelena, a potom su na Podbari pronašli skromnu garsonjeru kod teta Milene i čika Dimeta. Ti divni ljudi, koji su im stan izdali za simboličan novac, vremenom su postali njihovi kumovi i prijatelji za ceo život.

Ipak, najdirljiviji trenutak novosadskog života desio se kada se porodica uselila u jednu montažnu brvnaricu koja je tu stajala ilegalno. Kada su vlasnici firme saznali da izbeglička porodica sa dvoje male dece i bakom boravi unutra, poslali su policiju i radnike EPS-a da ih isele i isključe im struju.

Ono što je usledilo slama i najtvrđa srca.

“Čovek iz EPS-a koji je došao da nam ugasi struju samo nam je pokazao na dugme i šapnuo: ‘Ja ću ovo sada da ugasim, ali kada ja odem, ja ne mogu da odlučim šta ćete vi da uradite’. Naravno, odmah smo vratili struju”, priča Jelena kroz osmeh.

A kada je došao dan za prinudno iseljenje, dogodilo se čudo solidarnosti. Komšije sa Podbare, obični ljudi koji su ih jedva poznavali, izašli su iz svojih kuća, napravili živi zid ispred brvnare i telima sprečili policiju da izbaci porodicu na ulicu. Zahvaljujući toj novosadskoj solidarnosti, dobili su dragoceno vreme.

Islandski sponzori: Najbolja porodica koju je sever izrodio

Sudbina je ponovo umešala prste kada je Jelenina majka saznala da Crveni krst organizuje odlazak izbeglica u inostranstvo. Iako im je jedna žena pre toga u šoljici kafe prorekla avion i let preko okeana – u šta niko tada nije verovao – poziv za Island je stigao samo dve nedelje kasnije.

U julu 1996. godine, porodica je sletela u mali islandski gradić ušuškan u džinovskom fjordu, sa svega 2.000 stanovnika. Tamo ih je sačekao potpuno opremljen stan, topao i spreman za novu stranicu života. Ali, najvažniji poklon koji im je Island dao bila je njihova “sponzorska porodica” – islandski baka i deda, njihova deca i unučadi.

“Dobili smo najbolju familiju koju je Island izrodio. Prijavili su se dobrovoljno da nas nauče kako sistem funkcioniše, šta se plaća, kako se živi. Kada smo se tri godine kasnije selili u glavni grad, ta islandska porodica nam je potpisala jemstvo za kredit da kupimo stan! Kada je deda umro, ostavio je nasledstvo ne samo svojim biološkim unukama, već i meni i mojoj sestri Jovani. Za njih smo mi i danas njihova deca”, priča Jelena.

Iako islandska baka nije znala ni reč engleskog, Jelena svedoči da je ljubav univerzalni jezik koji ne traži prevodioca.

Uspeh na filmu i šef koji je prepoznao “srpsku dušu”

Jelena je na Islandu odrasla, naučila jezik do savršenstva i počela da gradi karijeru. Radila je u jednom restoranu kako bi finansirala svoje kreativne snove, a njen gazda je bio očaran njenim pristupom poslu.

“Prepoznao je to naše srpsko gostoprimstvo i energiju. Došlo je do toga da su gosti na vratima pitali da li Jelena radi, i ako ne radim, dolazili su u moju smenu. Taj čovek mi je za četiri godine samoinicijativno tri puta povećao platu, govoreći mi u poverenju: ‘Hvala ti što toliko brineš o našim gostima'”, kaže ona.

Zahvaljujući svojoj neverovatnoj energiji i autentičnosti, Jelena je ubrzo uplovila u filmske vode kao scenograf. Radila je za veliku islandsku produkcijsku kuću “Pegasus”, gde su producenti i režiseri brzo zavoleli njen dinamični temperament.

Kada joj je dijagnostikovan ADHD, cela ekipa na setu ju je zagrlila uz smeh: “Pa mi to znamo od prvog dana, zato si ti jedini agent na setu bez voki-tokija, jer najbolje radiš kada te pustimo da letiš slobodno kroz sve departmane!”.

Radila je na ogromnim projektima, reklamama za “Louis Vuitton” i “Saint Laurent”, pa sve do četvrte sezone planetarno popularne serije “True Detective” sa Džodi Foster, gde je po ciči zimi sa lopatom u rukama održavala kontinuitet snega na setu.

Krug se zatvara: Povratak kući i rađanje “Plemena”

Nakon 27 godina uspešnog života na severu, sivilo, hladnoća i naporan rad doveli su do burnout-a. Telo i duša su tražili promenu, a srce je vuklo nazad ka toplini sopstvenog naroda. Spakovala je kofere, prodala i poklonila stvari na Islandu i vratila se u Srbiju. Sa sobom je donela ušteđevinu i ogromnu veru u ljude.

Danas, na Banstolu, ta njena vera je materijalizovana u vidu “Plemena” – jedinstvenog održivog prostora u prirodi koji raste iz dana u dan. Kada je njen otac u neverici odmahivao glavom, govoreći da niko danas neće doći besplatno da kopa zemlju, Jelena je verovala.

Putem Instagrama i stranice @mojepleme je pozvala ljude, i oni su došli. Od starih paleta, doniranih prozora, poklonjenih WC šolja od novosadskih kumova i recikliranih materijala sa njiva, stvorena je oaza za druženje, jogu, radionice i povezivanje.

Krug dobrote se tako, na najlepši način, zatvorio: devojčica kojoj su nekada stranci spasavali život, danas stvara prostor u kojem želi da vrati svetu svu ljubav i podršku koju je tokom svog neverovatnog putovanja nesebično dobijala.