PRE VIŠE OD VEKA ANĐA JE SAMA KRENULA ZA AMERIKU, a svi njeni potomci su se sada prvi put okupili: “Da krenu stopama onih koji su bili pre nas” (VIDEO)

Više od jednog veka između njih su stajali okean, hiljade kilometara i generacije koje su odrastale u potpuno različitim zemljama, a mnogi potomci iste porodice jedni za druge su znali samo preko starih fotografija, sećanja svojih roditelja i baka i deka ili porodičnog stabla na kojem su se nizala imena ljudi koje nikada nisu upoznali. Sve do ovog septembra, kada su potomci porodice čija priča počinje krajem 19. veka u Nikšiću prvi put u tolikom broju uspeli da se okupe u Beogradu, upoznaju rođake koji žive preko Atlantika i zajedno krenu putem kojim će ih porodična istorija odvesti do mesta na kojem je sve počelo.

Krajem 19. veka, u Nikšiću, Vidak i Neda podizali su osmoro dece, ne sluteći da će se njihova porodica samo nekoliko decenija kasnije razdvojiti preko dva kontinenta i da će biti potrebno više od jednog veka da se njene grane ponovo približe. Jedna od njihovih ćerki, Anđa, početkom 20. veka sama je krenula brodom preko okeana i otišla u Ameriku, ostavljajući u domovini sedmoro braće i sestara, među kojima je bio i Stevan Nikolić, koji će kasnije ostaviti značajan trag u akademskom životu Srbije.

Anđa je u Americi započela potpuno novi život, daleko od porodice, jezika i kraja iz kojeg je potekla, a njeni potomci nastavili su da odrastaju hiljadama kilometara od Nikšića, noseći sa sobom porodične priče, stare fotografije, uspomene i sećanja koja su se prenosila sa generacije na generaciju. Više od sto godina kasnije, ono što je dugo postojalo samo kroz priče o precima konačno je dobilo svoje novo poglavlje – Anđina ćerka Mili Hil stigla je iz Amerike sa mlađim članovima porodice kako bi ih približila zemlji svoje majke, upoznala ih sa rođacima koje mnogi nikada ranije nisu videli i pokazala im gde su njihovi koreni.

Prvi veliki susret dogodio se u Beogradu, gde su se potomci nekada razdvojenih grana porodice našli za istim stolom, a put će ih odatle odvesti dalje ka Nikšiću, mestu sa kojeg je čitava porodična priča krenula i gde će neki od njih prvi put stati na zemlju na kojoj su rođeni i odrasli njihovi preci.

Za najstarije među njima ovaj dolazak ima posebno značenje, jer nije reč samo o upoznavanju nepoznatih rođaka, već o pokušaju da mlađim generacijama ostave ono što se vremenom najlakše izgubi – svest o tome odakle su potekli, ko su bili ljudi pre njih i kakve su odluke, žrtve i životni putevi doveli do toga da oni danas žive hiljadama kilometara daleko od zemlje svojih predaka.

– U ovim svojim godinama sam osetila da zaista moram da pružim ovim mlađim ljudima u porodici priliku da posete domovinu moje majke, ovu prelepu zemlju, i da na neki način krenu stopama onih koji su bili pre nas. To je, u suštini, razlog zbog kojeg sam ovde. Mene je na neki način privukla i njihova želja – ispričala je Mili Hill, Anđina ćerka, koja je sa porodicom doputovala iz Amerike.

Susreti posle kojih su krenule suze radosnice

Ono što je mesecima postojalo kroz poruke, video-pozive, fotografije i pokušaje da se razumeju komplikovane veze velikog porodičnog stabla, u Beogradu je odjednom dobilo lica, glasove i stvarne ljude. Za neke je to značilo prvi susret sa rođacima za koje su do tada samo znali da postoje, za druge ponovno povezivanje grana porodice koje su se tokom decenija toliko udaljile da čak i oni koji žive u Americi često nemaju priliku da se viđaju.

Jedna od članica porodice, Kerol Zakula, koja je pokušavala da opiše kako izgleda nekoliko dana provedenih među ljudima sa kojima deli krv, a koje je tek sada upoznala, priznala je da je emocija prati gotovo neprekidno.

– Mesecima je tako, ali naročito poslednjih nedelju dana. Svakog dana se ježim. Osećam se veoma ponizno pred svime ovim i veoma počastvovano. Toliko je povezanosti, toliko upoznavanja i toliko prvih susreta ovde – ispričala je Kerol Zakula.

Ništa manje emotivno nije bilo ni na strani rođaka koji žive na Balkanu. Maja Davidović je opisala trenutak kada se prvi put našla licem u lice sa Kerol, rođakom sa kojom je prethodnih meseci delila pripreme za susret koji je do tada postojao samo kao velika porodična ideja.

I upravo se u tim prvim susretima najbolje videlo koliko je neobična situacija u kojoj ljudi koji se nikada ranije nisu videli ipak ne osećaju da su potpuni stranci, jer iza njih stoji ista porodična priča, isti preci i čitav niz događaja koji je njihove živote, makar posredno, spojio mnogo pre nego što su se zaista upoznali.

Sve je počelo jednom porukom koju je Kerol poslala Nikoli

Iako danas izgleda kao da je bilo prirodno da se porodica posle toliko vremena konačno okupi, iza susreta u Beogradu stoji nekoliko meseci ozbiljne organizacije, traženja rođaka, povezivanja ljudi koji se lično nisu poznavali i pokušaja da desetine članova velike porodice, rasute po različitim državama i gradovima, u isto vreme stignu na jedno mesto.

Nikola Šućur, koji se uključio u organizaciju okupljanja sa ove strane Atlantika, kaže da je sve počelo u februaru, kada mu se preko Fejsbuka javila Kerol. Iako je znao ko je ona, njih dvoje se do tada nikada nisu lično upoznali, a početna zamisao o manjem susretu vrlo brzo je prerasla u mnogo veće porodično okupljanje.

– Sve je krenulo u februaru kad me je Kerol kontaktirala preko “Facebooka”. Ja do tada sam samo znao ko je ona. Nismo se lično znali. I rekla mi je da planiraju da dođu, da nas sve okupe. I onda je to neko malo okupljanje preraslo u veliko – ispričao je Nikola Šućur.

Sa druge strane, Kerol je objasnila da želja za okupljanjem nije nastala preko noći. Godinama se bavila porodičnim stablima i razmišljala koliko bi značilo da se porodica jednom zaista nađe na istom mestu, a konkretan povod došao je kada su Meri i Bobi, nakon smrti njihove majke Vide, poželeli da prvi put vide kraj iz kojeg je njihova baka potekla.

– Uvek je to dolazilo iz porodičnih stabala. Mislila sam kako bi bilo lepo da ovo uradimo. A onda su Meri i Bobi, kojima je majka Vida umrla pre godinu dana, rekli: “Voleli bismo da odemo. Nikada nismo bili tamo odakle je baka došla.” I tako je počelo – objasnila je Kerol.

Ona je potom preko Fejsbuka stupila u kontakt sa Nikolom, znajući njegovu porodicu, i iz prvobitne zamisli da nekoliko rođaka dođe i upozna se, razvila se ideja da je mnogo smislenije pokušati da sve okupe na jednom mestu.

– Pre oko šest meseci kontaktirala sam Nikolu ovde. Nikolu sam upoznala preko “Facebooka”, ali smo znali njegovu majku. Kontaktirala sam ga samo da kažem da bismo voleli da dođemo i upoznamo rođake, ovde u Beogradu i malo u Nikšiću, ali nisam znala kako ćemo sve to da uradimo. Razmišljala sam da svi možemo da se okupimo negde, umesto da idemo od jedne kuće do druge, jer ne možete da ostanete negde pet minuta. To tako ne funkcioniše. Nikola je onda imao svoje ideje, i vrlo brzo to više nije bila samo moja ideja. Pitala sam ga: “Da li bi nam pomogao da ovo uradimo?”, a on je rekao da hoće. I evo nas sada, ovde u Beogradu – rekla je Kerol.

Kako je broj ljudi rastao, rasla je i količina posla iza susreta, pa su usledili brojni video-pozivi, dogovori i potraga za članovima porodice koji su tokom decenija završili na različitim krajevima sveta.

Prema onome što su članovi porodice naveli tokom okupljanja, u Beogradu je trebalo da ih bude oko 60, dok je planirano da se u Nikšiću okupi približno stotinu potomaka.

Anđa je sama krenula brodom u Ameriku

Iza današnjeg susreta, međutim, nalazi se mnogo starija i teža priča, ona o mladoj Anđi koja je početkom prošlog veka napustila domovinu i sama krenula brodom ka Americi, gde ju je čekao život kakav nije mogla unapred da zamisli.

Kerol, koja je Anđine uspomene slušala neposredno od nje, objasnila je da je odlazak u Ameriku bio i posledica života koji je kao najstarija ćerka vodila u Crnoj Gori, gde, kako joj je sama Anđa pričala, nijedan dan nije provela u školi iako se ona nalazila svega nekoliko stotina metara od kuće.

– Znate, bila je neverovatna, da sama ode brodom. Ali za nju je to vredelo, zato što je tamo gde je živela bila najstarija ćerka. Iako je škola bila možda 100 ili 200 metara od njene kuće, ona nijedan jedini dan u životu nije išla u školu. To mi je ona rekla. Zato je, kada joj se pružila prilika da ode, pošto je njen otac radio u Sjedinjenim Državama, otišla. Bio je to ugovoreni brak. Želela je da bude doktorka, ali je završila kao domaćica. Nakon što je dobila četvoro dece, bila je oko šest godina u braku kada je on umro. Imala je četvoro dece u kući bez tekuće vode, bez struje i van grada u kojem su živeli. Onda se ponovo udala, tako da smo dobili drugog dedu i još četvoro dece. I bilo je dobro – ispričala je.

Porodična priča, međutim, dobila je još neobičniji tok kada se Anđa kasnije ponovo udala, a jedna od rođaka, Maja Davidović, podsetila je da se u njihovoj porodici i danas prepričava kako je čovek koji je prvobitno trebalo da se oženi njenom prababom Vidosavom na kraju, posle smrti Anđinog prvog supruga, upravo sa Anđom zasnovao novu porodicu.

Posebno je zanimljivo i to što se u gotovo svakoj grani njihove porodice pojavljuje ime Nikola, pa se tako i njen najmlađi sin zove Nikola, iako mu to ime, kako je rekla, nije dala namenski zbog porodične tradicije, već se “nekako sve posložilo”.

Deca u Americi ne govore srpski, ali žele da znaju svoju istoriju

Kako su decenije prolazile, život porodice u Americi postajao je sve udaljeniji od sveta iz kojeg je Anđa krenula, pa je za mlađe generacije veza sa Srbijom i Crnom Gorom ostajala uglavnom u porodičnim pričama, slavama, fotografijama i sećanjima starijih, dok je srpski jezik u pojedinim granama porodice vremenom potpuno izgubljen.

Jedan od potomaka koji je u Srbiju stigao sa svojom porodicom, Bill Beatovich, objasnio je da njegova deca uopšte ne govore srpski, ali da su poslednjih desetak godina počela mnogo ozbiljnije da razumeju i cene istoriju iz koje potiču, zbog čega je ovaj dolazak za njih prilika da ono o čemu su ranije samo slušali sada vide svojim očima.

– Moja deca ne govore srpski. Rekao bih da su tek možda u poslednjih deset godina počela da shvataju svoju prošlost, moju istoriju, mog oca, njihovog dedu, moju baku, njihovu prabaku. Počeli su da cene tu istoriju i sada takođe uče o njoj. Koristimo ovo putovanje kao priliku da ih dodatno upoznamo sa svim tim. Naravno, kada su bili mlađi, mogli su da čuju moju majku kako govori. Uvek smo imali naše slave i slične stvari, tako da su imali neku vezu sa tim, ali nije to bilo nešto dovoljno sadržajno da bi nastavili mnogo više da uče. Učili su i kroz naša putovanja, jer smo uvek imali fotografije i takve stvari – rekao je.

Jedna od mlađih članica porodice priznala je da pre dolaska nije znala mnogo o zemlji svojih predaka, osim onoga što je čula od porodice i prijatelja koji su Crnu Goru pominjali kao mesto koje bi voleli da posete, zbog čega je kod nje pred put bilo više radoznalosti nego jasne predstave o tome šta je čeka.

Za drugog potomka, Lona Bishopa, međutim, veza sa Balkanom godinama je građena i kroz knjige, od Rebeke Vest i njenog dela “Crno jagnje i sivi soko”, preko Ive Andrića i “Na Drini ćuprije”, do literature o raspadu Jugoslavije i događajima s kraja osamdesetih i tokom devedesetih godina.

U porodici se čuva i sećanje na Stevana Nikolića

Dok je jedna grana porodice odlaskom Anđe nastavila život u Americi, njen brat Stevan Nikolić ostavio je trag u akademskom životu ovih prostora, a sećanje na njega, kako kažu rođaci, sačuvano je i među generacijama koje ga nisu lično poznavale.

Nikola Šućur govorio je o onome što porodica zna i prenosi o Stevanu, navodeći njegov rad na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu i učešće u stvaranju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, ali i činjenicu da nije imao svoje potomke zbog čega uspomenu na njega danas čuvaju ostale grane porodice.

– On je jedan od akademaca prvih posleratnih, on je završio fakultet, na Sorboni. Učestvovao je u akademskom stvaranju, u stvaranju akademskih krugova u Srbiji. Bio je dekan Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Učestvovao u osnivanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Tako da, nažalost, on nije imao potomke, ali mi koji smo tu, jako pamtimo njega – rekao je Šućur.

Posle Beograda odlaze na imanje na kojem je baka rođena

Beogradski susret je tek prvi deo putovanja, jer će se porodica nakon njega uputiti u Nikšić, gde bi trebalo da se okupi još veći broj potomaka i gde će neki od Amerikanaca prvi put stati na zemlju na kojoj su rođeni i odrasli njihovi preci.

Jedan od potomaka priznao je da mu je upravo pomisao da će stajati na istom imanju na kojem je njegova baka rođena toliko snažna da još ne ume ni da zamisli kako će izgledati trenutak kada tamo zaista stigne.

Za mlađe članove porodice nastavak puta znači još upoznavanja, otkrivanje predela o kojima su do sada samo slušali, ali i priliku da ono što je u Beogradu počelo kao susret nepoznatih rođaka preraste u stvarnu porodičnu vezu.

Za one koji su odrasli u Americi, daleko od jezika i svakodnevice svojih predaka, taj odlazak neće biti samo još jedna stanica na putovanju, već možda prvi trenutak u kojem će ono što su godinama slušali kao porodičnu istoriju moći zaista da povežu sa mestom, kućom, zemljom i ljudima od kojih je sve počelo.

Istovremeno, ono što se dogodilo ovih dana otvorilo je i sasvim novo poglavlje koje više nema veze samo sa prošlošću. Veze koje su do sada postojale preko porodičnog stabla, Fejsbuka, video-poziva i priča starijih sada su postale stvarni odnosi među ljudima koji već govore o narednim susretima, o tome da ostanu u kontaktu i da okupljanje ne ostane događaj koji će se jednom prepričavati, već nešto što će pokušati da nastave. Već postoje pozivi da Nikola i njegova supruga dođu u Njujork i Sjedinjene Države, postoji želja da se u budućnosti ponovo okupe i da se ono što je započelo ovde ne završi povratkom svake grane porodice u svoj grad i svoj svakodnevni život.

U tome možda i leži najvažniji smisao čitavog susreta. Posle više od jednog veka, potomci nisu uspeli samo da pronađu imena koja nedostaju na porodičnom stablu, već i da tim imenima dodaju nova poznanstva, uspomene i odnose koji tek treba da se grade. Stoga, ovaj povratak neće ostati samo priča o precima i prošlosti, već trenutak u kojem je jedna porodica odlučila da ono što je ponovo pronašla ovoga puta više ne izgubi.