Fenomen uspeha porodice Prevc, slovenačkih letača na skijama

Njihovo prezime bi u rečnike slovenačkog jezika bez problema moglo da uđe kao sinonim za uspeh.

Porodica Prevc u vitrinama čuva osam olimpijskih medalja i nebrojeno odličja sa svetskih šampionata u skijaškim skokovima koje su kući doneli Peter, Cene, Domen i Nika.

Jedina su porodica gde četvoro članova – tri brata i sestra – ima olimpijsko znamenje.

Cene Prevc danas ima 30 godina, a skakačku karijeru okončao je posle osvajanja srebra na Olimpijskim igrama u Pekingu 2022. kao deo tima u kome je skakao i njegov brat Peter.

Iako je sišao sa sportske, popeo se na sasvim drugu pozornicu.

Srećem ga u Trbovlju, slovenačkom gradiću sa dugačkom tradicijom rudarenja, gde se sprema za nastup kao stend ap komičar na bini rasprodate sale lokalnog Doma kulture.

U zdanju socijalističke arhitekture, koja podseća na godine jugoslovenske istorije Slovenije, publika oduševljeno tapše njegovim šalama koje su često na sopstveni račun.

„Ponekad bih želeo da budem neko koga niko ne zna i uvek se radujem kad odem u drugi deo sveta i osetim kako je to”, kaže mi sa osmehom dok nam razgovor prekida mališan koji bi želeo fotografiju sa jednim od članova najpoznatije slovenačke sportske porodice.

Ipak, članovi porodice Prevc su navikli na pažnju još od prvih uspeha Petera, najstarijeg sina.

Za Ceneta, sledeće dete po starini, komedija i javnost bili su važni još dok se takmičio.

„Uvek možete da objašnjavate dosadne tehničke stvari zašto je skok bio loš i svi će zaspati tokom objašnjenja, ali možete da kažete i da ste sa skakaonice pali kao da ste izbačeni iz kafane.”

Vredni, poslušni, razgibaniji i disciplinovani

Na vrh skakaonice prvi se popeo najstariji brat Peter, rođen 1992, kome će neverovatni talenat i uporan rad doneti četiri olimpijske medalje.

Četiri godine mlađi Cene kaže da nikad nije imao jasnu ideju da se bavi ovim sportom, već se na skijama našao sasvim spontano.

„Kad sam imao šest godina, Peter je već godinu dana trenirao, a pošto nije bilo bezbedno da ostajem sam kod kuće, otac je i mene stavio u kola i poveo na stazu.

„Kada sam video sva ta bela brda, mnoštvo dece koja se skija, skače, kliza i ja sam poželeo da probam.”

• Kad ljudi lete: Magija novogodišnje Turneje četiri skakaonice
• „I nedeljni ručak je prekidan zbog slaloma”: Kad su skijaši bili superzvezde u Jugoslaviji
• Kako je pre više od tri decenije Sarajevo postalo centar sveta

Porodična kuća Prevcovih je u Dolenjoj vasi, selu nadomak Kranja, jednog od najvažnijih sportskih centara u Sloveniji – ne samo za skijaške skokove.

Na prvoj ozbiljnijoj skakaonici dočekao ih je Milan Romšak, danas 59-godišnjak, prvi trener sportistima iz ove porodice.

„Bili su jako vredna i poslušna deca, njihova fizička građa bila je bolja i razgibanija od drugih, potpuni fenomen.

„Bili su najbolji i na treninzima na suvom, čak i u jednostavnom skoku u dalj, a nije im bilo teško ni da idu da trče po šumi kada smo radili kondicione treninge”, priseća se Romšak u razgovoru za BBC na srpskom.

Trener kaže da je bilo izuzetno važno pažljivo raditi sa mladim skakačima.

„Poseban izazov bio je period naglog rasta, kad se telo nije ravnomerno razvijalo, pa su često bili u bolovima.

„Kad su porasli, bilo je važno ojačati ih, ali i raditi na eksplozivnosti i brzini.”

Osobine koje su ih krasile od početka, sačuvali su do vrhunaca karijera.

Fenomen uspeha ove porodice kao supruga najstarijeg Petera spoznala je Mina Prevc, i sama potekla iz skijaškog okruženja.

„Upoznala sam mnogo ljudi koji se bave sportom, ali kod Petera je disciplina iznad svega.”

Roditelji: prisutnost bez pritiska

Cene Prevc nema nikakvu dilemu: ključ njihovog uspeha jesu roditelji.

„Živeli smo tačno 23 minuta od mesta za treninge u Kranju i oni su taj put prelazili bezbroj puta.

„Rekord je bio kada smo svi troje morali da budemo odvojeno odvoženi i dovoženi sa treninga, pa su put prešli u dvanaest navrata.”

Za volanom su se smenjivali majka Julijana, bibliotekarka u srednjoj školi u Kranju, i otac Božidar, vlasnik salona nameštaja koji je vremenom postao međunarodni sudija u sportu kojim mu se bave deca.

„Usadili su nam vrednosti poput one da, kad nešto stvarno želiš, za to moraš i da se potrudiš.

„Za njih je bilo normalno da ustaneš u pet, radiš do deset uveče i to će te dovesti do uspeha.”

Roditelji Prevc bili su uvek prisutni, ali se nisu mešali u sport, pustili su decu da se njime bave i po tome su posebna familija, kaže Mina.

„Kad su deca dolazila tužna, nisu se mnogo bavili time i stvarali dodatni pritisak – bilo je kako je bilo, i to je to, za njih je svejedno jesu li pobedili ili nisu.

„Oni nisu imali ogromne ambicije, a bili su uvek na raspolaganju.”

Ipak, ona kaže da su neka pravila bila čvrsta.

„Disciplina je bila važna i kod kuće: kad se nešto radilo, recimo brale jabuke, moralo je sve da se završi pre nego što može bilo gde da se ide.”

Porazi i povrede

Iako mu je osmeh zaštitni znak, kako na njegovom, tako i na licima publike koja sluša njegove šale, Cene Prevc seća se i trenutaka koji su najteži za sportiste.

„Bio sam jako tvrdoglav i, kad ne pobedim, za mene je to značilo da se još više trudim da napredujem, izvučem lekcije za budućnost.

„Emocije bi i dalje postojale, mada ih nisam mnogo pokazivao jer sam izgledao tiho i povučeno, ali unutrašnja motivacija mi je bila veliki stimulans na svim poljima, ne samo u ski skokovima, već i u školskim domaćim zadacima.”

Njihov prvi trener kaže da je mlade skakače bilo teško odvojiti od staze čak i kad su bili povređeni.

„Morali smo da sednemo i razgovaramo, da analiziramo snimke kako izgledaju kad im je išlo, a kako kad nije”, seća se Milan Romšak.

Ipak, i u teškim trenucima, ključnu ulogu odigrali su roditelji.

„Oni nikad nisu tražili od nas da budemo najbolji, možda jer su uvideli da smo već sami tako nešto snažno želeli.

„Znali su da nam je podrška najpotrebnija kad ne ide najbolje: stvari su kod kuće uvek bile iste, bez obzira kakav smo rezultat ostvarili i to je nešto o čemu nikad nisam razmišljao.”

Mada porazi i posebno povrede nisu bili laki trenuci, supruga Petera Prevca kaže je podrška ostajala i kada su sportisti porasli u slavne profesionalce.

„Mi smo uvek mnogo razgovarali o svemu, veselili se uspesima, pravili doček s prijateljima.

„Peter kaže da sam, kad je bilo teško, bila njegov terapeut jer je meni govorio šta ne ide, šta mu je dosadilo”, kaže Mina u razgovoru za BBC na srpskom.

Svako selo ima skakaonicu

Istorija slovenačkih uspeha na snegom prekrivenim zaletištima počela je decenijama pre istorijskih postignuća braće i sestre Prevc.

Imena Primoža Ulage, Matjaža Debelaka, Mirana Tepeša, Matjaža Župana ili Francija Peteka bila su poznata širom Jugoslavije, a pravu ekspanziju sport doživljava posle osamostaljenja Slovenije 1991. godine.

Neverovatne rezultate postižu Primož Peterka, Peter Žonta, Robert Kranjec, Rok Benkovič, Timi Zajc, Urša Bogataj, Nika Križnar.

„Skoro svako selo u Sloveniji ima po jednu malu skakaonicu, više ih je od stotinu širom zemlje.

„U sistemu Saveza je više od 20 klubova koji su raspoređeni po celoj Sloveniji i oni imaju dobre uslove za skakače do 15. godine, kada sportisti prelaze u centar u Kranju”, kaže Gorazd Pogorelčnik, u Skijaškom savezu Slovenije zadužen za skokove.

U „skakačkoj laboratoriji”, kako Pogorelčnik naziva trening centar u Kranju, trenutno je približno 40 skakača i oko 15 skakačica koji tu treniraju, ali i idu u školu.

Ipak, jasno je da bi dolazak do skija, odela, opreme, novca za putovanja bio nemoguća misija za mnoge od budućih, ali i dosadašnjih šampiona.

„Mladi u klubovima dobijaju svu neophodnu opremu koja nije jeftina, ali oni plaćaju samo članarinu od 40-50 evra mesečno.

„Kasnije, u fazi kada sport postaje zaista skup, skijaški savez pokriva sve troškove za sportiste u našem kampu i u reprezentacijama.”

Pogorelčnik kaže da su skokovi sport koji je skup za savez, ali ne i za takmičare.

„Mi imamo naš sistem unutar sistema države: bez entuzijasta, posebno na nižim nivoima, ne bi bilo ne ovog, nego bilo kog sporta.

„Po našim proračunima, država pokriva jednu trećinu troškova, a sve ostalo moramo da pokrijemo na tržištu, pre svega od sponzora”, kaže Pogorelčnik za BBC na srpskom.

Posebna pažnja posvećuje se školovanju trenera, a razvijaju se i nacionalni programi po kojima vežbaju mladi sportisti širom države.

„Mi radimo sa decom punog srca i duše, od malena pratimo ko bi mogao da bude izvrstan, ali ni ostale ne odbacujemo, već ih stimulišemo da ostanu na zaletištu koliko god žele.

„Imali smo i posebne treninge na rolerima, pa su deca na točkovima dobijala više eksplozivnosti, bolje su koristili sopstvene kvalitete”, kaže Milan Romšak, i danas trener mladih skakača.

On, ipak, kaže da se osnovne predispozicije razvijaju i pre dolaska na prve treninge.

„Deca bi trebalo da se što više igraju loptom, voze rolere, skaču levo-desno, penju po drveću – tako nešto im donosi najbolju telesnu građu, razvija se organizam.

„Najvažnije je da ne sede samo u kući, za stolom, na telefonu i kompjuteru, jer tako nikad neće postati sportisti.”

Skokovi za porodičnim ručkom

Cene Prevc se, osim komedijom, bavi i komentarisanjem sporta u kome je bio šampion na nacionalnoj televiziji, želi da konačno završi fakultet, vodi sopstveni ugostiteljski objekat.

Ipak, priznaje da nema želju da stane pored zaletišta i deli savete mladim takmičarima.

„Kao neko ko ima kafić, vi ste na neki način i tu trener svima koji dolaze u vaš tim.

„Ipak, priznajem da nemam pravo strpljenje za rad sa decom, dok za vrhunski nivo ne smatram da bih bio dovoljno dobar.”

Pažljivo prati rezultate mlađih i trenutno aktivnih, a izuzetno uspešnih Domena i Nike.

Na Olimpijskim igrama u Milanu prethodne zime, njih dvoje su osvojili tri pojedinačne i jednu timsku medalju, a nosili su i zastavu Slovenije na svečanom otvaranju.

„Ako saberem sve poruke braći i sestri ove sezone, mislim da ih je manje nego što imam prstiju na rukama.

„Znam da oni znaju da sam presrećan zbog njih i da smo uvek tu jedni za druge, kada god naše reči mogu da znače na psihološkom planu.”

Najstariji Peter je u skakačkoj penziji od 2024. godine, pa zajedno sa suprugom Minom planira poslovne poduhvate, poput fondacije za obrazovanje odraslih koji rade s decom u sportu.

„Mnogo ljudi nam je reklo da će povlačenje biti teško, pa smo bili malo spremniji, ali zaista nije bilo lako jer svako gubi ulogu koju je nosio čak i nekoliko decenija – i on, i ja.

„Na sreću, imamo sad i druge terapeute i sve je dobro došlo”, kaže ona.

Skije i zaletišta ostaju neizbežna tema ove porodice koja obeležava istoriju slovenačkog sporta.

„O sportu se na porodičnom ručku nije pričalo mnogo, osim ako se nisu događale neke velike promene.

„Ipak, što su stariji, više se priča o skokovima, pa sam im zimus rekla da sam primetila da mogu više od sat vremena neprestano da pričaju o tome”, kaže Mina uz smeh.

Ona i Peter imaju dva sina, pa je neizbežno pitanje – jesu li upravo oni nastavljači uspešne loze lovaca na medalje.

„Mi još ne dozvoljavamo da se deca bave samo jednim sportom, da do 10. godine ne budu pretrenirani i pod prevelikim pritiskom.

„Važno je da se prvo napravi fizička i mentalna baza, da sve bude na zdravim osnovama, pa posle 10. godine mogu da se bave bilo čime što je bezbedno za telo i psihu.”

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• ‘Rođen da skija sa Everesta’: Slovenac koji je izveo prvi spust sa krova sveta
• Kako se Sarajevo izborilo za Zimske olimpijske igre 1984.
• O upornosti i granicama fizičke izdržljivosti: Lindzi Von, žena od titanijuma