(VIDEO) MAJKA MU JE DOVELA POLICAJCA ZBOG NEDOZVOLJENIH SUPSTANCI Veljko Kuzmančević o odrastanju, ocu boemu: “Nisam bio na njegovom grobu od kad je bila sahrana”

Kompozitor Veljko Kuzmančević gost je emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje danas u 22 sata samo na Blic televiziji, gde je do detalja ogolio svoj životni put, odrastanje u Sremskoj Mitrovici, ali i nesvakidašnji odnos sa roditeljima koji su bili dve potpuno različite ličnosti.

Na samom početku razgovora u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”, Veljko Kuzmančević se prisetio kako su se upoznali njegovi roditelji.

– Moji roditelji su se upoznali u Sarajevu dok mi je otac studirao na likovnoj akademiji, a majka je studirala ekonomiju i njih dvoje su se još tada upoznali i bogami zabavljali su se oni dobrih jedno šest-sedam godina pre nego što su se venčali i pre nego što sam se ja rodio – kaže Veljko Kuzmančević na početku razgovora.

Prisećajući se detinjstva i muzičkih početaka, Veljko se osvrnuo na Žitni trg u Sremskoj Mitrovici, gde je među rimskim iskopinama provodio školske odmore i maštao o velikim simfonijskim orkestrima:

– Kad razmišljam o Sremskoj Mitrovici najviše me uspomene vezuju i prva slika mi je taj Žitni trg koji je bio kod muzičke škole i danas je, to su u stvari iskopine rimske koje su tu i koje smo mi kao deca prihvatali i shvatili kao jedno igralište, jer mi smo… Ne znam kako je danas u školama, ali mi smo ranije imali i to neko vreme da se sakupimo pre časa pa da se tu družimo, pa da se obavi čas, pa onda ima taj kao neki odmor, pa za vreme tog odmora mi smo provodili tu na tim iskopinama i sve je to deo detinjstva i neki lepi trenuci bar za mene, jer sam ja od tog trenutka u stvari ušao u svet mašte i u svet muzike. Kako su godine prolazile, kada sam napravio i svoj prvi bend koji je sastavljen od mojih drugara, baš sa svojom prijateljicom s kojom sam se i skoro čuo, koja je moj korepetitor i pijanista bila i ceo život smo zajedno radili i sarađivali… Baš sam sa njom kao klinac sedeo i tako smo razgovarali da l’ će jednog dana da se stvore mogućnosti da se napravi neki koncert sa nekim velikim simfonijskim orkestrom. Zamisli taj zvuk tog velikog orkestra, jer ja sam pisao po potrebi, je l’ to bio kvartet, kvintet ili nekad je brojao sedmoro, osmoro ljudi, zavisi od potrebe za instrumentima, za solistima, i onda smo uvek tako maštali da l’ će se jednom dogoditi i, eto, hvala Bogu, posle toliko godina krenulo je prvo sa manjim orkestrom. Prvi moj značajniji nastup je bio sa Kraljevskim gudačima Sveti Đorđe, koji je imao oko 20 članova i to je zaista u tom trenutku bilo jako značajno za mene i drago mi je što je baš taj koncert odsviran u Sremskoj Mitrovici. Nekako sam se ja, to je bilo 2005. godine, nekako sam se ja na taj način oprostio onako zapravo i od svog grada i od tog dela detinjstva i nekih stvari koje sam proživljavao dok sam tamo živeo.

“Otac je bio vojno lice, vratio se sa ratišta drugačiji”

Veljkov otac Lazar bio je umetnik, ali i čovek koga materijalno uopšte nije zanimalo.

– Otac je bio neko ko je zaista bio slobodan duhom i njegov način života, on nije o tome govorio nikad. On je prosto svojim ponašanjem i načinom života to pokazivao. On je živeo život zaista tako. Dok je bio mlađi bio je boem. Kasnije, kada je ušao u neke ozbiljnije godine i kada se nažalost desilo da je imao jedan težak infarkt i posle toga ozbiljan zdravstveni problem koji ga je pratio do kraja života, on je svoj život apsolutno preokrenuo naglavačke i otišao je na Frušku Goru, tačnije u Vrdnik gde je kupio jednu kuću manju gde je napravio atelje sebi i tu je proveo poslednjih 20 godina života, ali slobodan duhom, bez svakodnevnih tema, politike i bilo čega. Mislim da je tih poslednjih njegovih 20 godina on zapravo živeo najslobodnije i onako kako je možda trebalo da živi od početka. Svi znamo da smo imali te teške godine koje su bile ratne i koje su nosile sa sobom niz problema. On je čovek koji je možda na neki način žrtva tog vremena utoliko što je, pored toga što je bio slikar i umetnik, bio i vojno lice. I prosto je bila situacija takva da je otišao na ratište i vratio se kad se sve to završilo, ali se vratio drugačiji – kaže Veljko pred kamerama Blic televizije.

Majka iz SUP-a mu dovela kolegu policajca

Nasuprot ocu umetniku, majka je bila racionalna, zaposlena u SUP-u i stub porodice:

– Majka je dosta racionalnija, strožija, ali je uvek insistirala na razgovoru. Sa mnom je sate provodila razgovarajući jer nije bilo poenta da mi nametne nekakvu vrstu vaspitanja, nego je bila poenta da ja shvatim. To je bio taj jedini način, jer je ona to i shvatila i uvek se trudila da sa mnom razgovara da bih ja razumeo, a ne da bih prihvatio njeno mišljenje. I to je u stvari bila poenta. Posao koji je mleo i svakodnevnica joj nije dozvoljavala i nije imala vreme za to, ali evo sada, od kada je u penziji već godinama, recimo, ona je počela da pravi mozaike. Počela je da se bavi nekim lepim i kreativnim stvarima za koje nije imala vremena jer je praktično ona nosila kuću. I u svakom smislu ona je bila tu da se brine i o porodici i o svemu, naročito tih godina ratnih kada je u našu kuću došlo još dosta ljudi.

Uprkos opštoj nemaštini u tom periodu, roditelji su mu uvek obezbeđivali instrumente:

– Ja sam to par puta i rekao. Bio je onaj period kada je bilo jako važno, valjda je to kod nas krenulo i to su te devedesete i ceo taj model i ponašanja i izgleda je bio takav da su svi morali da imaju patike sa onim vazdušnim đonovima. To je tad bilo moderno. Ja se sećam, prvi ti brendovi do kojih se dolazilo kod nas u tom trenutku, u jednom sistemu koji je potpuno izolovan i pod sankcijama, to su bile patike koje su koštale ne znam, 200, 300, 500 maraka. To je bilo puno u tom trenutku, ali ja sam tako vaspitan i učen sam da mi nije palo na pamet ni da tražim tako nešto, jer kako sam ja mogao da tražim te stvari, a u tom trenutku moj brat koji je u Bosni, raspada mu se porodica, kuća, ginu nam najbliži srodnici i prosto nije bilo prostora za tako nešto. Uvek se gledalo na tu neku duhovnu komponentu i neku budućnost u smislu, treba sutra da postaneš čovek, ja ću ti pomoći. Ja da sam izabrao da budem automehaničar, sigurno bi mi pomogao da kupim alat. Ali pošto sam se bavio tom muzikom i ušao sam u taj svet, ja sam uvek imao dobar instrument.

Na konstataciju profesorke Slavice Đukić Dejanović da je ocu rekao da bi bio uspeh da bude bar upola čovek kao on, Veljko je potvrdio:

– To sam mu rekao. To je poslednje što sam mu rekao kada sam bio na njegovom ispraćaju.

Potom se prisetio i dramatičnog momenta kada mu je majka u srednjoj školi pronašla nedozvoljene supstance.

– Tih godina to je stvarno bilo toliko dostupno i bilo je prosto svuda u društvu i kada je to pronašla pokušala je sa mnom da razgovara, ja sam normalno pričao da nije, pa sve one gluposti, ali nije to dugo trajalo. Ona je odmah pozvala svog kolegu i rekla: “Pošto nećeš da razgovaraš sa mnom, razgovaraćeš onda sa kim treba”. I bukvalno je to uradila. I danas sam joj mnogo zahvalan na tome jer mislim da je to bio trenutak kada, možda su oni to negde znali, osećali, ja sam to uvek govorio, moj duvački staž je bio jako kratak, ali dosta intenzivan. Možda nekih godinu, godinu i po dana da sam to koristio, ali danas sam jako zahvalan na tome zato što način na koji je to uradila… Nisam se ja, da se razumemo, nisam ja uplašio policajca jer nemam ja sedam godina u tom trenutku, ali nekako taj osećaj da je ona spremna da uradi to sada, ja znam na šta bi onda još bila spremna – istakao je Veljko.

Osvrnuo se i na zablude o kreativnosti i nedozvoljenim supstancama:

– Vidim da je to danas opšte prihvaćena stvar u društvu, a smatram da ne bi trebalo da bude. Evo ja mogu da govorim iz svoje perspektive, sve te priče, naročito od ljudi koji su u nekom kreativnom procesu ili nešto, verujte mi, ja nikada nijednu notu nisam zapisao i ništa mi se kreativno nije dogodilo dok sam to koristio. Samo sam bio tupav i prosto smatram da nije to stvar koju treba legalizovati.

“Nisam bio na njegovom grobu od kad je bila sahrana”

Kao posebno važan trenutak sa ocem, Veljko Kuzmančević je izdvojio koncert u Beogradu:

– To je bio koncert u Narodnom pozorištu, na velikoj sceni, moj koncert “Genezis”. Bilo je, eto, to je nažalost poslednji koncert na kom je on bio i gde je mogao da me čuje i naravno da je bio beskrajno ponosan što sam ja na sceni u Narodnom i što je tu jedan veliki simfonijski orkestar i što je sve to tako izgledalo vizuelno i tako je zvučalo. Nažalost to je poslednji koncert na kom je on bio. Valjda su i to trenuci kada naši najdraži, najmiliji ne budu tu tokom našeg života kada ostvarujemo neke uspehe ili neke zacrtane ciljeve. I onda kada nisu tu, koliko mi se puta… Trebalo mi je sigurno jedno dve-tri godine da prođe da kada se desi tako neka bitna stvar u mom životu, nebitno da li je lepa ili je ružna, trebalo mi je vremena, sve krenem za telefon pa se čujem sa majkom, sa Vericom javim prvo, i krenem njega da okrenem… A nije tu…

Na kraju, Veljko je iskreno objasnio zbog čega nikada nakon sahrane nije posetio očev grob.

– Imam jako specifičan odnos prema njegovom odlasku i on za mene nikada nije otišao u smislu da… Novinar jedan je od mene insistirao da definišem moju odluku i činjenicu da nisam bio na njegovom grobu od kad je bila sahrana. Na to nemam nikakav konkretan odgovor sem ono što zaista ja osećam i kako ja gledam na te stvari, da od tog trenutka kada on više nije među nama ja osećam da je njegov duh i njegovo prisustvo upravo na toj Fruškoj Gori. Nije mi na toj lokaciji gde sam bio na sahrani. Mene jake emocije vežu za tu Frušku goru, za tu moju ravnicu i za taj Srem. I ja kada imam najveći problem u životu, ja ga rešavam tako što odem, sednem na motor i provozam se do Fruške Gore. Izađem tamo gore na Zmajevac, sednem, popijem jednu kafu, odsedim, ćutim, gledam u onu prirodu i vratim se – ispričao je Veljko Kuzmančević u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”.

Celu ispovest Veljka Kuzmančevića gledajte večeras, u ponedeljak od 22 sata samo na Blic televiziji u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”.