“NAŠA ZEMLJA JE U RATU!” Sa zalaskom sunca tog 24. marta Srbiju su ZASULE BOMBE, usledilo je 78 dana straha i stradanja: 27 godina od NATO bombardovanja SRJ

Pre tačno 27 godina na današnji dan počelo je 78 dana dugo NATO bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije. Više od 1.000 vojnih i policijskih, ali i do dan danas zvanično nepoznat broj civilnih žrtava, uz nekolicinu slučajeva zločina nad njima tada opisanih kao “kolateralna šteta”, i dalje ostaju duboki ožiljci u sećanju građana Srbije.

Iako se mesecima ranije, već od jeseni prethodne godine, naslućivala NATO intervencija, ta sreda, 24. mart 1999. godine, naizgled je bila sasvim običan prolećni dan. Sve do večeri, kada je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević građanima u drugom dnevniku RTS saopštio sledeće – “Naša zemlja nalazi se u ratu”.

Nedugo potom, u gradovima su se u 20 časova začule sirene za vazdušnu uzbunu, mada je bombardovanje počelo i ranije, u 19.41 časova, tako što je Alijansa sa brodova u Jadranskom moru krstarećim raketama gađala vojne i policijske položaje i objekte na Kosovu.

Prva žrtva bombardovanja u Srbiji pala je praktično pet minuta pre uzbune, kada je jedna raketa pogodila vojni aerodrom u Somboru.

Slučaj Račak i neuspešni pregovori u Rambujeu

Na taj način, prvi put u istoriji protiv jedne suverene države i bez rezolucije SB UN, počela je NATO intervencija. Prethodili su joj, širom Kosova, višemesečni sukobi vojske i policije sa pripadnicima OVK, a neposredan povod za uključenje NATO dogodio se 15. januara 1999. u selu Račak, u opštini Štimlje.

Naime, pošto je otkriveno 45 tela ubijenih Albanaca, verifikaciona komisija OEBS-a na čelu sa Vilijemom Vokerom saopštila je da su u pitanju civili. Srpske vlasti, s druge strane, tvrdile su da je reč o pripadnicima OVK poginulima u sukobu sa našim bezbednosnim snagama.

U poslednjem pokušaju da se izbegne bombardovanje, organizovani su pregovori delegacije Srbije i kosovskih Albanaca u francuskom Rambujeu. Albanci su prihvatili predlog sporazuma, zvanični Beograd ga je odbio, a kada je specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk 22. marta napustio Beograd, bilo je samo pitanje trenutka kada će početi vojna akcija.

Broj poginulih civila i dalje nepoznat

Usledilo je 78 dana bombardovanja tokom kojih je, po podacima Ministarstva odbrane Srbije, život izgubilo 1.008 pripadnika VJ i MUP-a, a broj civilnih žrtava ostao je nepoznat do današnjeg dana.

Prema izveštajima organizacija Hjuman rajts voč i Fond za humanitarno pravo, broj civilnih žrtava znatno je – između 489 i 527. Ni NATO nikada nije saopštio broj žrtava na svojoj strani, a medijski izveštaji navodili su dva poginula, četiri povređena i tri zarobljena vojnika.

NATO je tokom intervencije izveo 2.300 vazdušnih udara na vojne ciljeve, kasarne, aerodrome ili fabrike namenske industrije širom SRJ. Više od 22.000 tona projektila koji su pogodili mete, naneli su štetu procenjenu na 100 milijardi američkih dolara. Razorena je bila polovina proizvodnih i trećina elektroenergetskih kapaciteta zemlje.

“Kolateralne štete” duboki ožiljci u sećanju

Tragedije koje su obeležile to proleće 1999, postale su duboki ožiljci u kolektivnom sećanju kroz brojne primere “kolateralne štete” bombardovanja, kako su te slučajeve tada nazivali zvaničnici Alijanse.

Jedan od najjezivijih zločina odigrao se 12. aprila, na drugi dan Uskrsa, kada su dva projektila pogodila međunarodni putnički voz na liniji Beograd – Solun, dok je prelazio železnički most u Grdeličkoj klisuri.

Kompozicija je bila puna civila, a tačan broj žrtava ni danas ne zna. Na mermernoj ploči pored ovog srušenog mosta danas stoji poruka: “Ne treba se bojati ljudi, nego neljudskog u njima”.

Trogodišnja Milica Rakić nastradala je od gelera 17. aprila dok je sedela na noši u svojoj kući u Batajnici. Njen lik danas je oslikan na freskama u tri manastira, kao večni podsetnik na stradanje najmlađih.

U noći između 22. i 23. aprila, NATO je proglasio RTS legitimnom metom i pogođena je zgrada državne televizije, odnevši živote 16 radnika. Nekoliko dana kasnije, u noći između 29. i 30. aprila, u samom srcu Beograda razorene su zgrade Generalštaba koje i danas stoje kao nemi spomenik ovog rata.

Niš pamti krvavo prepodne tog 7. maja pre 27 godina. Niška Tvrđavska pijaca i okolina zasute su kasetnim bombama, usmrtivši 16 građana, uključujući i 26-godišnju trudnicu.

Uz Grdelicu, Surdulica ostaje upamćena kao grad koji je, srazmerno broju stanovnika, podneo najveće žrtve. U ovu varoš ispaljeno je 175 projektila, pogađajući najgušće naseljene delove, dok su u stravičnoj noći 31. maja bombardovani Gerontološki centar, Sanatorijum za plućne bolesti i paviljoni sa izbeglicama. Žestina udara bila je tolika da su ostaci stradalih pronalaženi na obližnjim stablima, a ubijeno je najmanje 20 civila, od kojih čak dvanaestoro dece.

Od KFOR-a i UNMIK-a do nezavisnosti

Bombardovanje se završilo 10. juna, nakon diplomatske misije koju su činili finski diplomata Marti Ahtisari i američki i ruski izaslanici Strob Talbot i Viktor Černomirdin.

Mirovni sporazum su u makedonskom gradu Kumanovu potpisale delegacije NATO i SRJ, a na osnovu njega omogućen je ulazak stranih vojnih trupa na Kosovo i Metohiju, sa čije teritorije su se povukli srpska policija i VJ. Potom i SB UN usvaja Rezoluciju 1244, na osnovu koje se na KiM upućuje 37.000 vojnika u sastavu misije KFOR, a umesto srpskih organa vlasti uspostavlja se civilna misija UNMIK.

Tog dana se, tadašnji predsednik a budući haški pritvorenik Slobodan Milošević, ponovo obratio preko TV ekrana rečima – “Dragi građani, srećan vam mir”.

Kosovo je nezavisnost proglasilo 17. februara 2008. godine.