Vršnjačko nasilje odavno je preraslo okvire običnog školskog koškanja, koje sada dobija opasne dimenzije, a pretnje su se preselile i na društvene mreže i u vajber grupe.
Zvanični protokol Ministarstva prosvete jasno definiše tri nivoa nasilja i tačne korake koje obrazovna ustanova, policija i Centar za socijalni rad moraju da sprovedu, uključujući i sankcije za roditelje koji odbijaju saradnju.
Zataškavanje više nije opcija, a evo kako sistem funkcioniše u praksi.
Tri nivoa nasilja: Šta roditelji često ne znaju?
Mnogi roditelji misle da škola mora da obavesti policiju za svaku guranje u hodniku, ili obrnuto – da škola može sama da reši ozbiljne fizičke povrede.
Protokol to strogo deli na:
- Prvi nivo (guranje, ignorisanje, ruganje): Rešava se unutar odeljenja. Reaguje razredni starešina u saradnji sa roditeljima. Stručne službe (psiholog/pedagog) se uključuju samo savetodavno
- Drugi nivo (šamar, iznuđivanje novca, pretnje na internetu): Uključuje se školski Tim za zaštitu od nasilja. Roditelji se zvanično pozivaju na razgovor, a sa decom se radi pojačan vaspitni rad. Izriču se ukori
- Treći nivo (tuča sa povredama, deljenje intimnih slika, teška ucena): Najviši stepen. Škola je po zakonu obavezna da u roku od 24 sata (a često i odmah) obavesti policiju i Centar za socijalni rad, kao i Ministarstvo prosvete.
Od učionice do zakonskih sankcija
Da bismo razumeli kako sistem funkcioniše, stručnjaci za vršnjačko nasilje i školski pedagozi objašnjavaju tačne procedure na najčešćim primerima iz prakse.
Šamar u školskom dvorištu je drugi nivo, uz mogućnost prelaska u treći ukoliko ima vidljivih povreda. Škola ne sme da ignoriše izolovan udarac pod izgovorom “dečja posla”. Odmah se obaveštava Tim za zaštitu od nasilja. Roditelji oba deteta se pozivaju u školu. Donosi se plan pojačanog vaspitnog rada za učenika koji je udario vršnjaka, a žrtvi se pruža psihološka podrška. Ukoliko dete koje je udarilo ne popravi ponašanje, izriče se ukor direktora.
Razgovor sa školskim psihologom je važan za žrtvu nasilja Foto: George Rudy/Shutterstock
Pretnje i uvrede u vajber grupi odeljenja su isto drugi nivo. Iako se digitalno nasilje dešava van školske zgrade, škola je dužna da reaguje jer se posledice odražavaju na učenike. Roditelji žrtve treba da sačuvaju skrinšotove i prijave razrednom starešini. Uključuju se školski psiholog i pedagog. Ukoliko pretnje ugrožavaju bezbednost uz poruke poput “sačekaću te posle škole i prebiti”, slučaj se odmah podiže na treći nivo i uključuje se policija.
Deljenje kompromitujućih fotografija i ucene odavno nisu retkost i svrstavaju se u treći nivo kao teško digitalno i psihološko nasilje. Ovo je crveni alarm! Ukoliko neko dete tajno slika vršnjaka u svlačionici i to podeli na mrežama uz ucenu, škola nema pravo da to rešava samo “internim razgovorom”. Direktor je dužan da momentalno prijavi slučaj MUP-u i Centru za socijalni rad. Policija preuzima istragu o digitalnom tragovima, a CSR ispituje porodične prilike deteta koje vrši nasilje.
Uloga institucija: Gde se pravi najčešća greška?
Stručnjaci upozoravaju da najveći problem nastaje kada roditelji odbijaju saradnju. Uloga škole prvenstveno je obrazovno-vaspitna. Ne može da hapsi niti da izriče novčane kazne, ali mora da pokrene disciplinski postupak (od ukora do premeštanja u drugu školu) i da vodi evidenciju.
Centar za socijalni rad (CSR) se uključuje kod trećeg nivoa ili kada roditelji ignorišu pozive škole. CSR ima ovlašćenja da pokrene postupak za zanemarivanje deteta protiv roditelja čije dete uporno vrši nasilje, a oni ne preduzimaju ništa.
Policija interveniše kada postoji direktna ugroženost života i tela, ili kod teških oblika sajber kriminala poput dečje pornografije ili teške iznude.
Izuzetno je važno da roditelji ukoliko primete promene u ponašanju deteta, povlačenje u sebe ili strah od odlaska u školu, odmah reaguju. Prvi korak je uvek razgovor sa razrednim starešinom, a svaki prijavljeni slučaj ostavlja pisani trag koji institucije moraju da prate.
