среда, 25.02.2026, 14:05 -> 16:24
Извор: РТС
Аутор: Даница Мирић
Четири године сукоба у Украјини за поједине грађане те земље значе и године избеглиштва, несигурности. У Врању је почетком марта 2022. године отворен Центар за азил, за оне који су склониште тражили у нашој земљи. У објектима Комесаријата за избеглице и миграције, за то време, било је смештено око 350 људи.
Сузе. Прва реакција на питање о домовини и четворогодишњем рату. Осамдесетогодишња Тала из Херсона дошла је у Србију по избијању сукоба, њена кћерка волонтира у Украјини, унук је на фронту. Емоције су јаке када говори о њима.
Тала, из Украјине каже: “Када сам дошла, прво сам живела са једном породицом, па сам сазнала за Центар у Врању. И то ми је била жеља, да боравим овде како бих била ближе Украјини јер ту су моји сународници.”
Сународница Олена са породицом је готово две године у Врању. Напустили су Украјину августа 2022. године, боравили у другим земљама, размишљају о животу овде.
Олена, из Украјине, додаје: “Видели смо како се живи у Шпанији, и овде хоћемо да останемо. Супруг ради, ја сам овде прошла обуку за књиговодствено дело, деца имају лепо друштво у школи, ја сам отишла на праксу, за неколико месеци ћу можда радити то дело. И размишљамо да купимо кућу.”
Зоран Димић, управник Центра за азил у Врању, наводи: “Када је Центар за азил кренуо са радом, 35-оро деце је укључено било у образовни систем. Тренутно је у образовном систему у школама у Врању 7-оро деце, од тога су два средњошколца и 5-оро их је у оновној школи. Оно што бих посебно нагласио, ми смо као Комесаријат свој деци обезбедили и ужину, тако да се не разликују од остале деце.”
Кроз Центар за азил у Врању за готово 4 године прошло је 276 особа, сада их је 57-оро. Најмлађа је Аријана, која је са родитељима дошла пре три месеца.
Викторија, из Украјине објашњава: “Засад нам је добро овде, све нам се свиђа, али се надам да ћемо ускоро отићи. Желим да одем кући јер је и моја мама тамо, она је инвалид и нисам је видела две године јер сам била трудна и нисам могла да одем у свој град. Ја сам из Харкова који је близу границе са Русијом и сваког дана га бомбардују.”
Године избеглиштва нису лаке, кажу да се овде осећају сигурно и збринуто, и желе исто што и Тала из Украјине: “Завршетак рата, мир и повратак кући.”