Dok hiljade mladih jure za gradskim svetlima i lakšim životom, Marija Seočanac iz Novog Sela kod Vrnjačke Banje izabrala je sasvim drugačiji put od detinjstva provedenog za volanom traktora i osvajanja pehara u oranju, stigla je do jednog od najemotivnijih podviga svog života, pešačenja dugog gotovo 100 kilometara do manastira Ostrog. Na svoje prvo hodočašće nije krenula zbog izazova niti dokazivanja, već zbog vere i, kako kaže, tihog poziva srca koji se ne može objasniti rečima.
Iz Vrnjačke Banje, kako se navodi na Instagram stranici “vrnjačke novine”, automobilom je stigla do Trebinja, a potom zajedno sa grupom vernika krenula peške ka ostroškoj svetinji, noseći sa sobom i životnu priču kakva se danas retko sreće.
Marija je odrasla na njivi, među brazdama i senom, gde je još kao osmogodišnjakinja naučila da vozi traktor, dok je prvu brazdu uzorala sa nešto više od deset godina. Danas iza sebe ima brojne pehare sa takmičenja u oranju, od čega najmanje pet za prvo mesto, ali kaže da joj je vera dala snagu za najvažnije putovanje do sada.
– Jedna od prvih asocijacija na moje detinjstvo je njiva… Odmalena sam bila na njivi, a od osme godine počela i da vozim traktor. Moji tovare seno, ja vozim, a oranje nam je bio posao kao i svaki drugi. Samo bih čula dedu: “Ajmo, sine, da oremo.” Imala sam nešto više od 10 godina kad sam uzorala prvu brazdu, pričala je jednom prilikom za Kurir Marija Seočanac iz Novog Sela kod Vrnjačke Banje.
– U selu živim sa mamom, tatom, bratom i bakom. Oranje mi nikada nije bilo strano, pomagala sam svojima u svim poslovima, a latila bih se i toga, no, sve se promenilo kada sam se, na želju deka Voje, prijavila na takmičenje u selu “Prva brazda” 2013. Brzo sam naučila sve finese, baratanje priključcima, pogađanje dubine i pravca, kako da uzorem… Na takmičenju ja, jedina devojčica tada. Nije mi bilo svejedno šta će ljudi da kažu, ali želela sam da ispunim želju deki, koji je tradicionalno otvarao svaku “Prvu brazdu” – prisetila se tada se kroz osmeh Marija pa nastavlja:
Dedi za ljubav
– To je bilo dedi za ljubav, učinila sam ga ponosnim, ali sam i dobila želju da nastavim s tim. Stigla sam dotle da sam na nadmetanju u Srbobranu među 50 muškaraca bila jedina žena i pobedila sam u oranju traktorom. Imali smo 30 parceli za oranje, a oni bili ozbiljni takmičari, poljoprivrednici. Nisam se nadala, ali mi je to omiljena pobeda.
Marija Seočanac vozi traktor od 8. godine i pobednica je mnogih takmičenja u oranju Foto: Privatna Arhiva
Ova devojka je rekla i da se nakon smrti dede njena porodica manje bavi poljoprivredom.
– Imamo oko 5,5 hektara zemlje, obrađujemo je za svoje potrebe, a nekada smo radili i zakup. Tata je auto-mehaničar i najviše popravlja traktore, brat je završio fakultet, a i mama radi nešto drugo pa je zemlja ostala samo za nas. Kad sam upisivala studije, poljoprivreda mi je bila više obaveza nego ljubav.
Imala sam želju da radim u laboratoriji, da se bavim istraživanjima i naučnim radom, ali na sredini studija desile su se moje ozbiljnije pobede u oranju i nekako sebe sada više vidim u tome. Uvek možeš onoliko koliko hoćeš, pa tako i ja želim da uradim nešto značajno za svoje selo, a onda za državu, a u tome me podržavaju i porodica i prijatelji.
