Димитрије Раичевић је међу ветеранским лидерима ОКК Крушевац који су предводили екипу до историјског успеха – финала другог степена Купа Србије. Очекивано, ОКК Београд је био далеко бољи, али је екипа састављена искључиво од Крушевљана показала да је могуће допрети надомак завршнице у “Чаиру”, иако су у том тренутку били у трећем рангу српске кошарке.
Клуб чији је оснивач 1998. био познати тренер Небојша Раичевић, Димитријев отац, тренутно је у великом успону. Обезбедили су промоцију у Другу мушку лигу Србије и лагодно дочекују крај сезоне. Тренинзи су сада лаганији, па је после једног таквог Раичевић разговарао за Интернет портал РТС-а.
Засићен номадским животом спортског професионалца и кварном страном међуљудских односа, момак који се на паркетима сучељавао са Пантером, Аврамовићем, Рочестијем и Фелдином вратио се у родно окружење, жељан поновног налета давно изгубљеног дечачког ентузијазма. Заменио је центар Атине и Порто Монтенегро за свој Крушевац, баш када су се “склапале коцкице” најпријатнијег изненађења у српској кошарци ове сезоне.
Против Полета за полет у виши ранг
Често фактор среће буде пресудан у борби изједначених, што и Димитрије истиче у осврту на кључне дуеле против Полета из Ратине.
“Гро тих момака из Полета су наши другари, познаници, пријатељи. Сви ми који смо играли неке више нивое смо се вратили у родне градове како бисмо из породичних, пријатељских или кумовских односа покушали да направимо нешто добро. Ето, нама се посрећило. Да ли је срећа или заслуга, то само драги Бог зна”, кренуо је Раичевић од актуелности.
“Постао сам свестан тек у последњем нападу против Полета, када смо водили 19 разлике, а претходно смо изгубили 12. Увидео сам да смо урадили нешто велико. Нико није очекивао. Ишли смо степеник по степеник, уз међусобни договор нас старијих и тренера ког смо слушали, па да видимо докле можемо. Тако смо и млађе мотивисали. Ту смо где смо јер смо заслужили”, додао је Раичевић.
Доза среће није протраћена
Прошао је Димитрије Србију и регион уздуж и попреко. Од Панчева, Крагујевца, Београда, Алексинца, до Тивта и Атине. Са 33 године и променом животних приоритета, уследио је долазак кући “за стално”.
“Почео сам прошлу сезону у Грчкој, у Пагратију, и онда сам после тога прешао на полусезони у Теодо Тиват, за који сам раније наступао пар пута. Играли су АБА 2 лигу. Ове године сам решио да се вратим. Скупило ми се доста тога. Нисам више желео да будем номад у туђим кућама, да спавам по туђим креветима. Све је то лепо док не останеш сам, као што је било у Грчкој. Колико год је лепо што си у центру Атине, немаш с ким да људски попијеш кафу. Такође, на све то и моје 33 године и дуга веза. Тад пожелиш да се вратиш у пријатну средину. Желео сам повратак на почетни колосек и било ми је мука од свих тих прича око намештања, продавања утакмица, непримања пара, кашњења плата… Хтео сам да се вратим изворишту и да се поново радујем малим успесима и циклусима, другарству… И тако сам се вратио у клуб који држи мој отац. Тако је почела прича”, прича Раичевић.
Док је бројао последње утакмице у иностранству, ОКК Крушевац је напредовао ка вишем рангу такмичења. Срећа прати храбре, то сигурно, а храбост долази из уверења да чиниш праву ствар.
“Послагале су нам се коцкице. Посрећило нам се да се лига ширила. Прошло се у Прву мушку регионалну лигу за ‘зеленим столом’. Ужице и Баточина су делили прво место, мада је Баточина имала бољи међусобни скор. Ужице одустају и отвара се једно место за ОКК Крушевац и Прибој. Екипа Прибоја није имала добру финансијску конструкцију, колико сам упознат, и тако ми пролазимо даље. Тад се скупља екипа”, објашњава Раичевић.
“По сазнању да се пласирамо у виши ранг, кренуло је окупљање свих нас бивших саиграча, који се знамо још из Напретка, пре десетак година. Рецимо, бивши капитен Војкан Милинчић, Јован Ђорђевић-Маринковић… И ту још десетак локалних играча, приде. Што је фасцинантно, сви смо Крушевљани. Нема никога са стране. Ношени кумовском, пријатељском, родбинском причом кренули смо у маниру ‘ајде да пробамо. Отворили смо са седам или осам победа заредом. Мислило се да ћемо пасти у неком тренутку, али онда смо ми искуснији по погледу на распоред увидели лепу прилику – што не бисмо пробали? Притом, многи од нас имају примарна запослења – интервентна полиција, конобарисање, студије криминалистике, фабрика… У шали кажем банда из Шервудске шуме”, прича Раичевић.
Чудо у Купу
Фантастичним партијама против Јагодине и два нишка клуба, Крушевљани су дошли до резултата о којем су само сањали.
“Пријавили смо се за Куп, ништа не слутећи. Прву утакмицу у Горњем Милановцу смо случајно добили. Њихови играчи су школовани, потекли у Чачку, сада скупљени због дружења, као и ми. Прошли смо кошем у последњој секунди. Затим смо Јагодину, тим из другог ранга, на свом терену врло лагано победили, са 37 разлике у једном моменту. Затим, Ниш са 20 разлике, а они су упали у КЛС ове године. Против Јуниора из Ниша смо се намучили, преломили смо их у последњој четвртини и тако прошли у финале против ОКК Београда. Није било реално да прођемо јер се ради о клинцима који су најбољи на целом Балкану, који тренирају два пута дневно. Сви од 17 до 20 година у пуној снази. Борили смо се колико смо могли”, истиче Раичевић.
Егзотичне појаве представника нижих лига попут Херцеговца из Гајдобре или Светог Ђорђа из Житишта оплемењивале су завршни турнир у “Чаиру”. Ове године је ОКК Крушевац могао да буде на њиховом месту, али…
“Није било у реду што нисмо отишли на Куп. Годинама уназад су се финалисти другог степена директно пласирали на завршницу Купа. Ширењем АБА лиге до шест српских представника напрасно је донета ником јасна одлука да првопласирани тим КЛС-а на полусезони пролазни директно. Неправедно је. Зашто смо онда ми играли од првог кола? Зашто одузимаш неким мањим клубовима шансу да се негде представе? Сигурно би нас неко испрашио надаље, али испоштуј обавезу према онима који су били бољи од екипа из вишег ранга, као ми. А баш смо се дигли после пласмана у финале и атмосфера је била предивна. Хала се напунила први пут од, рецимо, концерта Здравка Чолића”, наглашава Раичевић.
Друштвено-хумани принцип, људскост пре свега
Подстакнути наглим публицитетом, остали су доследни базичним вредностима. Нису наплаћивали карте за утакмице, већ су се окренули хуманитарном раду скупљајући помоћ малом Димитрију Гођевцу.
“Син моје познанице је боловао од тешке генетске болести. Хтели смо да прикупљени приход оде за његово лечење. Сав прикупљени приход, и од наших СМС-ова и из кутије је отишао за лечење баш мог имењака Димитрија. Слали смо поруку свим клубовима из другог степена да су хуманост и доброта најбитнији, на крају крајева, а не халапљивост”, рекао је Раичевић, коментаришући пораст интересовања у граду у којем је ФК Напредак прво име.
“После Купа смо направили ‘бум’. Људима је било драго да се вратио дворански спорт у Крушевцу и увидели су да све радимо из добре намере, а не из побуда да неком нешто доказујемо. Већ смо доказали да се кроз поштен и нормалан рад може да доћи до успеха”, каже комбо-бек Крушевљана.
Допринос млађих играча
Како само име каже – Омладински кошаркашки клуб се базира на развоју младих играча. Своје прве кораке су за ових 28 година у Крушевцу направила браћа Немања и Огњен Јарамаз, бивши чланови Меге Миленко Вељковић и Ђорђе Симеуновић, закључно са садашњим младим асом Меге у настајању Николом Каралићем.
Вазда климаво и упитно самопоуздање младих играча у свакој екипи постављено је ове сезоне на сигурне ноге кроз одличне резултате и комуникацију.
“У кључним утакмицама на крају сезоне нам је њихова помоћ била потребна, јер се ми старији брже трошимо. Имали су простора за грешку. Рецимо, када је меч рано решен у нашу корист, после прве четвртине, играли су у остатку како би стекли сигурност за утакмице које ће нам значити. Када смо увидели лепу прилику, онда смо и ми старији повукли, баш због пријатељских односа. Да нешто остане иза нас, да и ти други момци имају лепу успомену” истиче Раичевић.
“Низ победа на почетку значајно је утицао на њихово самопоуздање. Када смо им објаснили да су и они нама потребни, као и ми њима, видео сам на тренингу и спарингу да више нема млаке одбране, већ улазе борбено и тврдо у контакт”, појаснио је Раичевић.
Планови за наредну сезону
Клуб који се претходних пар година ослањао на добровољни останак момака који су изашли из категорије јуниора и на финансијску помоћ “Трајал” корпорације суочава се са већим изазовом. Ношен личним и искуством саиграча, Раичевић верује у останак у другом рангу.
“Састав ће бити 90 посто исти. Пласман у виши ранг сам по себи носи веће финансијске проблеме. Не можете се ослонити само на милостињу од града и на чланарину од деце. То више није реално. Биће потребна почајања на критичним позицијама високих играча, плејмејкеру и крилном центру, али гледано на партије против тимова из виших рангова, мислим да нећемо имати никаквих проблема”, закључио је Раичевић у разговору за РТС.