Србија је у пријатељској утакмици против Саудијске Арабије показала врло мало. Тешко је пронаћи речи за оно што су “орлови” одиграли. У дану када се широм Европе играју одлучујући мечеви за пласман на Светско првенство, издање фудбалера Србије деловало је неубедљиво, безидејно и негледљиво током већег дела сусрета. Једино вредно пажње – еврогол Страхиње Павловића и симболична победа.
Победа Србије против Саудијске Арабије без покрића – систем и даље највећи проблем
Увек је лепо победити, али овај тријумф не даје наду за било шта у будућности када је у питању селекција Србије.
Биће потребно много стрпљења да би Пауновић од ове селекције изградио компактну и функционалну целину. Ако је убедљив пораз од Шпаније био показатељ разлике у квалитету у односу на сам врх светског фудбала, дуел са Саудијском Арабијом открио је нешто још забрињавајуће – да проблеми постоје и против ривала који су објективно испод тог нивоа, упркос чињеници да су се они пласирали на Мундијал.
Екипа која је само неколико дана раније убедљиво поражена од Египта 4:0, успела је да више од сат времена држи Србију у потпуној резултатској и тактичкој контроли.
Рано примљен гол већ у уводним минутима усмерио је ток утакмице, али и оголио слабости у игри националног тима. Лоша комуникација у одбрани, несигурност у предаји лопте и недостатак концентрације омогућили су ривалу да лако дође до предности.
Иако је Србија у наставку имала територијалну иницијативу, чини се да без капитена Александра Митровића то не би умела да искористи. Напади су се сводили на споро кружeње лопте и покушаје преко бокова, без довољно креативности и ризика у завршној трећини.
Изостајали су уиграни механизми, као и правовремена кретања без лопте, па су ретке прилике долазиле више као плод индивидуалних покушаја него осмишљене игре.
Посебно је забрињавајуће деловала игра по боковима, где је Србија имала проблема и у нападу и у одбрани. Док офанзивни играчи нису успевали да створе вишак, дефанзивци су остављали превише простора, што је противник користио за брзе контранападе. Уз то, везни ред није успевао да наметне ритам, па је екипа често деловала споро и без енергије.
Две утакмице – два утиска. Шпанци су нам показали како изгледа сам врх фудбала и шта значи систем и аутоматизам у игри. Пауновић је имао идеју и “орлови” су успели делимично да је спроведу, али су били далеко од било каквог позитивног резулата.
Саудијци су показали шта значи дисциплинована репрезентација која зна на који начин жели да игра. Србија није показала ништа, тј. ништа ново ако не рачунамо утакмице против велесила као што су Енглеска или Шпанија.
Појединци нису оправдали прилику
Прилику да се наметну нису искористили ни поједини играчи који су добили поверење стручног штаба. Уместо да покажу да могу да буду ослонац у наредним изазовима, многи су оставили утисак да у овом тренутку нису ниво потребан репрезентацији.
Посебно забрињава утисак да репрезентација нема играче који могу да направе разлику, а оно што највише упада у очи – нема лидера.
Симболично, да би Србија добила на тежини у нападу, било је неопходно увођење капитена Александра Митровића, који већ дуже време није део најјачих европских лига. Тај детаљ додатно осликава стање у екипи и недостатак решења на противничкој половини.
У овом тренутку, Србија делује као екипа која нема идентитет на терену, али и ван њега.
Утисак остаје да је до победе Србија дошла више захваљујући појединачном квалитету и грешкама противника. То је и кључни изазов за стручни штаб у наредном периоду – да од тима који тренутно делује неуиграно и предвидиво створи организовану целину.
Прве следеће утакмице, “орлови” играју против Мексика и вероватно Аргентине током лета.
Након тога, такмичарски мечеви почињу у септембру у оквиру Лиге нација против Грчке, а онда и Холандије. Ако је циљ да се Србија кроз Лигу нација спреми за почетак квалификација за Европско првенство, дуел са Саудијском Арабијом је наговестио лош почетак.
Објективно, нема разлога за оптимизам, а времена је све мање.