VEŠTICE IZ MARINKOVE BARE Neobičan slučaj Božidara Švabića: Poslednji potez povukao je šef beogradske krivične policije

– Evo, kao da neko ovako lupa u zid, lepo se čulo – započeo je svoju jezivu priču izvesni Božidar Švabić.

Mesecima unazad u Marinkovoj bari na svakom ćošku se pričalo samo o njegovoj ukletoj i omađijanoj kući. Svi su znali da su to učinile, veštice! Ali niko nije znao ko su one i zašto…

“Dotle nisam verovao u vradžbine”

Kuću su zidali on i njegov brat Svetozar, dobri i vredni zanatlije, u Milutinovićevoj ulici na broju 20.

U njoj su živeli sa svojim ženama već neko vreme pre nego što su počeli da se dešavaju krajnje neobični događaji.

– Ispričao mi je brat kako je oko ponoći neka ruka dva puta udarala o zid. Nisam mu verovao. Jer, znate, dotle nisam verovao u vradžbine. Ali sutradan opet lupanje. E, sad sam se i ja pobunio! Izleteo sam iz kuće da vidim ko to lupa. Ali nigde nikoga – uzbuđeno je govorio Božidar a predstavnici beogradske štampe užurbano zapisivali.

Lupanje se nastavilo iz noći u noć. Istina, njegov Svetozar je bio sa mnogima u zavadi, ali nije verovao da bi neko zbog toga baš priređivao scene od kojih su postali više nego uplašeni.

– Jednog dana dođosmo Svetozar i ja zajedno kući. Ulazim ja prvi, a Svetozar za mnom. Odjednom viknu: “Nemoj, Božidare, da ideš dalje. Evo žene pred tobom”. Ma, koje žene, upitah ga. “Pa, žena, ona žena što me davi svake večeri”- pričao je Božidar:

“To su čini”

– I stvarno, Svetozara je svake večeri davila jedna žena. Lepo mi vidimo kako Svetozar padne i koluta očima i dođe mu pena na usta, i bori se… Ušli smo u kuću kad ono iz tavanice padaju kamenčići. Lep, beo sitan šljunak. “To su čini” – kazivao je Boža a njegov otac potvrđivao: “Jeste, jeste i ja sam video. Lep, sitan beo šljunak”.

Kaže i da su u nekom trenutku začuli strašnu buku u kuhinji. Tamo je bilo sve ispreturano, a ništa polupano!

Kada se priča već raširila po Marinkovoj bari, pa stigla i do beogradskih sokaka, na vratima Švabićevog doma pojavio se kum Živorad Vojčić da vidi može li im kako pomoći. Ali došao pijan, sa sve harmonikašem.

– I molim vas lepo, pijani ljudi da se bore protiv vradžbina? Ko je to još video! Nisu mogli ništa! – žalio se Boža.

“Selite se, ljudi, što pre”

Tako su se njihova muka i strah širili dok nije na njihov prag došla vračara. Pustili su je unutra, ona pomirisa pa nasloni pramen kose na zid i povika:

– Ma, opčinjena vam kuća! Selite se, ljudi, što pre! Jeste li našli neke konce oko kuće? A ovo što su zidovi popucali, mislite da je to zato što je kuća nova pa se sleže? Bože sačuvaj! To su čini.

I zaista bilo je i konca, i popucali zidovi, pričao je Švabić radoznalima, dok se oko njih skupljala svetina da još jednom čuje užasne detalje.

– Bez duše rano ujutru uleti kod mene Svetozareva žena Radmila. Bleda, a oči joj unezvereno lutale tamo-amo: “Pomagaj, brate. Svetozara vezaše! On je sedeo u postelji, ruke mu bile vezane nekom kučinom. Kučina sa sedam čvorova! Ne može to da je slučajno!

“Švabići krajem oktobra 1936. napustili kuću”

U njihovom domu zavladao je nemir. Sveta je hteo da se odseli. Dugo su većali, ubeđivali se… I naposletku su Švabići krajem oktobra 1936. napustili kuću. Rešili su da je prodaju. Niko nije hteo. Onda su razglasili da je daju budzašto, samo da više ne bude njihova.

Ali ceo slučaj je već bio stigao do policije, a da Boža i njegovi nisu ni znali. Pažljivo su inspektori sklapali kockice, ne raspitujući se previše, a kad su to i činili, glumili su obične građane koji su čuli da se u Marinkovoj bari nešto mnogo čudno dešava.

Poslednji potez je povukao šef beogradske krivične policije Rade Petrović.

Naredio je da se uhapse Svetozareva žena Radmila, i još tri muškarca: Steva Čelić, Petar Veličković i Aleksandar Lalić.

“Veštice koje su davile Svetozara”

Ispostavilo se da je Radmila bila veoma bliska sa ovim ljudima i varala muža. Hteli su da ga izlude, da napusti ženu, da oteraju Švabiće, a onda “ukleta” kuća da ostane njoj i da mogu da joj dolaze kad god im je volja.

Međutim, na kraju su svo četvoro završili na psihijatriji Opšte državne bolnice, a lekarima je naloženo da se dobro pobrinu za “veštice koje su davile Svetozara”.

Ova epizoda o strahu koji se mesecima širio Marinkovom barom ostaje kao neobičan spomenik beogradskom mentalitetu tog vremena, gradu koji je s jedne strane postao moderna prestonica, a s druge još uvek duboko gazio po blatu sujeverja. Neko bi rekao da ni danas nije drugačije.

(Kaldrma)