Uznemirujuće depeše o Titu, diplomatska mina: Šta se sve dešavalo iza kulisa Prvog samita nesvrstanih u Beogradu

Dok su se Amerika i Sovjetski Savez nad Evropom približavali opasnoj granici sukoba, Tito je u Beogradu okupio lidere 25 država koje nisu želele da biraju između Vašingtona i Moskve. Prvi samit nesvrstanih od 1. do 6. septembra 1961. pretvorio je jugoslovensku prestonicu u jednu od najvažnijih diplomatskih pozornica Hladnog rata. Dokumenti iz američkih arhiva danas, međutim, otkrivaju i drugu stranu samita: Kenedi je pažljivo pratio svaki govor, ambasador Džordž Kenan slao je iz Beograda uznemirujuće depeše o Titu, a sovjetski ambasador koristio je skup kao kanal preko kog su se Vašingtonu prenosili Hruščovljevi stavovi o Berlinu.

Kada su početkom septembra 1961. u Beograd počeli da pristižu avioni sa šefovima država i vlada s tri kontinenta, svet se nalazio u jednoj od najopasnijih faza Hladnog rata. Berlinski zid počeo je da se podiže samo 19 dana pre otvaranja samita, odnosi SAD i SSSR bili su na ivici konfrontacije, a Moskva je 30. avgusta objavila da obnavlja nuklearna testiranja.

U takvoj atmosferi 1. septembra otvorena je Prva konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja. Beograd je primio predstavnike 25 država iz Azije, Afrike, Evrope i Latinske Amerike, dok su Bolivija, Brazil i Ekvador poslali posmatrače. Među učesnicima bili su Josip Broz Tito, indijski premijer Džavaharlal Nehru, egipatski predsednik Gamal Abdel Naser, indonežanski predsednik Sukarno, predsednik Gane Kvame Nkrumah, etiopski car Hajle Selasije, kambodžanski princ Norodom Sihanuk, premijer Burme U Nu i mnogi drugi lideri država koje su tek izlazile iz kolonijalnog sistema. Arhiv Jugoslavije potvrđuje da su na konferenciji usvojena tri glavna dokumenta – deklaracija, izjava o opasnosti od rata i apel za mir – kao i posebna pisma predsedniku SAD Džonu Kenediju i sovjetskom lideru Nikiti Hruščovu.

Inicijativa

Ideja nije nastala preko noći. Tito je posle sukoba sa Staljinom 1948. pokušavao da Jugoslaviji obezbedi prostor između dva bloka. Indija, Egipat, Indonezija i druge tek oslobođene države imale su sličan problem: želele su političku i ekonomsku saradnju i sa Istokom i sa Zapadom, ali bez ulaska u njihove vojne saveze.

Konferencija u Bandungu 1955. pokazala je politički potencijal azijskih i afričkih država, a susret Tita, Nehrua i Nasera na Brionima 1956. dodatno je približio njihove stavove. U Njujorku su 1960. u sedištu jugoslovenske misije Tito, Nehru, Naser, Sukarno i Nkrumah zajednički pokušavali da utiču na smanjenje napetosti između supersila. Tadašnji predsednik Dvajt Ajzenhauer je njihovu inicijativu odbio 2. oktobra, smatrajući da sastanak s Hruščovom u tadašnjim okolnostima ne bi doneo rezultat.

Samit u Beogradu je bio sledeći korak. Jugoslavija se pritom nalazila u jedinstvenom položaju. Bila je socijalistička država, ali izvan Varšavskog pakta; održavala je odnose s Moskvom, ali je istovremeno primala značajnu američku ekonomsku i finansijsku pomoć. Upravo zbog toga će američka reakcija na Titovo ponašanje u Beogradu biti mnogo ozbiljnija nego što je javnost tada mogla da vidi.

Dosije od 144 stranice

Koliko je Bela kuća pratila samit, vidi se iz predsedničke arhive Džona Kenedija. U biblioteci je sačuvan poseban dosije pod nazivom „Non-Aligned Nations summit meeting, Belgrade, 1 September 1961”, s dokumentima nastalim između 28. avgusta i 5. septembra 1961. Dosije ima čak 144 digitalizovane stranice i sadrži memorandume, analize govora, izveštaje sa sastanaka, Titov i Nehruov govor, kao i pismo koje su učesnici konferencije uputili Kenediju. Deo američke dokumentacije godinama je bio nedostupan javnosti zbog oznaka tajnosti. Građa je kasnije prolazila kroz postupak deklasifikacije, između ostalog i po pravilima Izvršne uredbe 11652, koju je 1972. potpisao predsednik Ričard Nikson. Nekada poverljive i tajne depeše američke ambasade postali su dostupni javnosti većinom od 1999. do 2003. godine.

Kenedi se nesvrstanima obratio i pre otvaranja samita. Na konferenciji za novinare 30. avgusta pročitao je svoju poruku skupu koji je trebalo da počne dva dana kasnije u Beogradu, što pokazuje da Vašington nije konferenciju tretirao kao egzotični sastanak azijskih i afričkih zemalja, već kao događaj koji može da utiče na javno mnjenje i ponašanje velikog dela sveta koji nije pripadao nijednom vojnom bloku.

Glavni američki čovek u Beogradu bio je Džordž F. Kenan, jedan od najpoznatijih diplomata Hladnog rata i čovek koji je još četrdesetih godina formulisao osnovu američke politike „obuzdavanja” Sovjetskog Saveza. Nekoliko meseci pre konferencije njegov odnos prema Jugoslaviji bio je oprezan, ali ne neprijateljski. U razgovoru s Kenedijem 22. marta 1961. podržao je čak ideju da Tito u budućnosti poseti SAD, iako je upozoravao da jugoslovensko rukovodstvo u međunarodnim pitanjima često naginje sovjetskim pozicijama. U julu je situacija izgledala još povoljnije. Kenan je razgovarao s Titom na Brionima, a otvorena je i mogućnost Titove posete Americi tokom 1962. godine.

Onda je počeo beogradski samit.

Kritika Titovog govora

Najpoznatija Kenanova depeša poslata je iz Beograda 3. septembra u 16 časova. Američki ambasador bio je duboko razočaran Titovim nastupom. Posebno su mu smetali jugoslovenski stavovi o Berlinu i sovjetskom obnavljanju nuklearnih proba. U telegramu Stejt departmentu ocenio je da u Titovom pasusu o Berlinu nema ničega „što nije mogao napisati Hruščov”, dok je Titov odnos prema sovjetskim probama ocenio kao slabiji i više prosovjetski čak i od stavova Nasera i Nkrumaha. Kenan je tvrdio i da njegove privatne informacije pokazuju da Tito iza kulisa pokušava da umanji značaj sovjetskog obnavljanja atomskih proba, verovatno zato što se plašio da bi otvoreni sukob oko tog pitanja mogao da ugrozi uspeh konferencije. To je bila suština Titovog problema. Da je preoštro napao Moskvu, rizikovao bi raskol među nesvrstanima. Da je prećutao sovjetske probe, izgubio bi kredibilitet politike koja je tvrdila da jednako kritikuje oba bloka.

Kenan je ipak smatrao da je Tito otišao predaleko. Ako završni dokument o Berlinu treba da dobije „umerenost i ravnotežu”, zaključivao je, impuls će morati da dođe od Nehrua, Nasera, U Nua i drugih – „ne od Tita”.

Vašington je Kenanovu procenu prihvatio dovoljno ozbiljno da je Stejt department 13. septembra američkoj ambasadi poslao instrukcije da jugoslovenskim vlastima prenese razočaranje Titovim „neumerenim i prosovjetskim izjavama”. Još zanimljivije, Kenan je 18. septembra javio da je i Nehru neposredno pred konferenciju od Tita stekao utisak da će jugoslovenski predsednik nastupiti umerenije, te da su Indijci bili iznenađeni kasnijim zaokretom jugoslovenske linije.

Razočaranje maršalom

Američki dokumenti ukazuju da Vašington nije smatrao da je čitavo jugoslovensko rukovodstvo bezrezervno stajalo iza takvog kursa. U depeši od 15. septembra Kenan navodi da postoje znaci da naglo približavanje pojedinim sovjetskim pozicijama nije imalo podršku svih ljudi u vrhu vlasti. Procenu je formulisao oprezno – kao sumnju, a ne kao utvrđenu činjenicu – ali je naveo da su pojedinci u jugoslovenskoj delegaciji verovatno upozoravali da takav kurs može ozbiljno da ugrozi odnose sa SAD.

To je bilo posebno važno zbog jugoslovenske ekonomije. Titova država želela je političku nezavisnost, ali je istovremeno bila duboko zainteresovana za trgovinu, kredite i ekonomsku saradnju sa Zapadom. Američki dokumenti iz tog perioda pokazuju upravo tu kontradikciju: Vašington je bio razočaran Jugoslavijom, ali nije želeo da kaznenim potezima ponovo gurne Beograd pod snažniji uticaj Moskve. Kasnije američke interne analize izričito su beležile „oštro razočaranje” Titovim govorom i ulogom Jugoslavije na konferenciji, ali su istovremeno upozoravale da samit ne predstavlja potpuno novu situaciju koja bi opravdala dramatičan prekid politike prema Jugoslaviji.

Diplomatska mina

Sovjetska odluka da obnovi nuklearne probe stigla je u najgorem mogućem trenutku za Beograd. Moskva je 30. avgusta objavila da prekida moratorijum na testiranja, samo dva dana pre početka konferencije. Za Nehrua, koji je godinama insistirao na nuklearnom razoružanju, to je bilo gotovo neprihvatljivo. Za Tita, međutim, predstavljalo je diplomatsku minu: trebalo je osuditi potez Sovjetskog Saveza, a da se samit ne pretvori u antisovjetsku konferenciju.

Istovremeno, ni Amerikanci nisu sedeli skrštenih ruku. Stejt department je 2. septembra poslao instrukciju da Kenan poverljivo obavesti najmanje Tita, Nehrua, Nasera i U Nua o američko-britanskom predlogu Hruščovu da se odmah obustave atmosferske nuklearne probe koje proizvode radioaktivne padavine. Informacija je trebalo da im bude preneta pre javnog objavljivanja predloga.

Beograd se tako pretvorio u kanal preko kog su supersile pokušavale da utiču na nesvrstane dok su nesvrstani istovremeno pokušavali da utiču na supersile.

Još zanimljivija stvar događala se praktično paralelno sa samitom. Dok su Tito, Nehru i Naser pred kamerama pozivali Vašington i Moskvu da pregovaraju, Kenan je u Beogradu razgovarao sa sovjetskim ambasadorom o Berlinskoj krizi.

Američki zvanični arhiv beleži da je sovjetski ambasador 2. septembra Kenanu saopštio da je dobio ličnu poruku Nikite Hruščova, koji je s velikim odobravanjem prihvatio nastavak razgovora dvojice ambasadora. Sovjetski diplomata potom je izneo zahteve Moskve: priznanje granica Istočne Nemačke, prihvatanje postojanja dve nemačke države i rešavanje položaja Zapadnog Berlina.

Kenan nije imao formalno ovlašćenje da pregovara o Berlinu, ali je upozorio sovjetskog kolegu da su nedavni potezi Moskve situaciju učinili izuzetno opasnom. Predložio je Stejt departmentu da se kanal nastavi kao mogućnost privatne komunikacije s Hruščovom. Dva dana kasnije sovjetski ambasador predao mu je memorandum od deset stranica s detaljnijim stavovima Moskve o Berlinu i Laosu. Kenan je dokument prosledio Vašingtonu i upozorio da su SAD već ušle u „zonu ozbiljne opasnosti”. Državni sekretar Din Rask odobrio je nastavak tog kontakta. Tako se dogodio jedan od paradoksa Beograda 1961 – dok su nesvrstani javno zahtevali direktan razgovor supersila, njihov glavni grad već je bio mesto diskretne komunikacije Vašingtona i Moskve.

Apel dvojici lidera

Najvažniji zajednički politički potez konferencije bio je apel dvojici ljudi u čijim se rukama nalazio najveći nuklearni arsenal na planeti.

Učesnici su zaključili da odluke o ratu i miru ne mogu biti samo unutrašnja stvar velikih sila jer bi posledice njihovog sukoba snosio ceo svet. U posebnom apelu pozvali su SAD i SSSR da odmah obustave poteze koji vode daljoj eskalaciji i obnove pregovore.

Petog septembra formulisana su pisma Kenediju i Hruščovu.

U pismu sovjetskom lideru šefovi država i vlada upozoravali su na pogoršanje međunarodne situacije i mogućnost rata koji bi u nuklearnom dobu mogao da ugrozi sam opstanak čovečanstva. Od Hruščova i Kenedija tražili su neposredne razgovore i nastavak pregovora sve dok se opasnost od rata ne ukloni. Suštinski gotovo ista poruka upućena je Kenediju, a originalna građa tog obraćanja nalazi se među dokumentima u njegovoj predsedničkoj biblioteci. To nije bilo samo protokolarno pismo. Nesvrstani su pokušavali da stvore politički pritisak stotina miliona ljudi na dve nuklearne supersile. Njihova poruka bila je jednostavna: vi imate bombe, ali nemate pravo da sami odlučujete o opstanku sveta.

Samoopredeljenje

Konferencija je završena 6. septembra. Usvojeni dokumenti bavili su se održavanjem mira, razoružanjem, kolonijalizmom, ekonomskim razvojem, suverenitetom i pravom naroda na samoopredeljenje. Beograd nije stvorio vojni savez niti „treći blok” sa zajedničkom armijom i komandnim sistemom. Upravo suprotno: učesnici su insistirali na pravu svojih država da u svakom međunarodnom pitanju samostalno zauzmu stav.

Ali iza te formule krila se velika politička ideja. Većina prisutnih država pojedinačno nije mogla da utiče ni na Vašington ni na Moskvu. Zajedno su, naročito u Ujedinjenim nacijama, mogle da predstavljaju ozbiljan glasački i politički faktor. Za Jugoslaviju je dobit bila još veća. Zemlja srednje veličine postala je jedan od centara diplomatije postkolonijalnog sveta, a Tito je dobio uticaj neuporediv sa ekonomskom i vojnom snagom države kojom je upravljao.

Cena je ipak postojala. Američki arhivi pokazuju da se odmah po završetku samita između Beograda i Vašingtona otvorila ozbiljna rasprava o tome da li je Tito zaista nesvrstan ili je u ključnom trenutku otišao previše prema Moskvi. Ali upravo činjenica da je ista konferencija izazvala nervozu i u Vašingtonu i u Moskvi pokazivala je ono što je Tito želeo da postigne: nesvrstanost nije trebalo da znači jednaku udaljenost od svih, već pravo da se odbije poslušnost bilo kojoj supersili.

***

Beogradskih šest dana nije zaustavilo Hladni rat. Samo godinu kasnije Kubanska raketna kriza dovešće svet još bliže nuklearnom sukobu. Nesvrstani nisu uspeli ni da spreče ratove u Vijetnamu, na Bliskom istoku, u Africi i Aziji.

Ali su u septembru 1961. prvi put organizovano rekli nešto što će narednih decenija ponavljati desetine zemalja: svet nije vlasništvo dve supersile.

A grad iz kojeg je ta poruka prvi put zajednički poslata Kenediju i Hruščovu bio je Beograd.

KIPAR UZ JUGOSLAVIJU JEDINI IZ EVROPE

Prijateljstvo komuniste i arhiepiskopa

Pored Jugoslavije, Kipar je bio jedina druga evropska država na samitu. Ostrvo je nezavisnost od Velike Britanije steklo samo godinu ranije, a u Beograd je stigao njegov prvi predsednik, arhiepiskop Makarije III. Za malu državu opterećenu sukobom interesa Grčke, Turske i Velike Britanije, nesvrstanost je predstavljala način da sačuva tek stečenu samostalnost i izbegne potpuno vezivanje za jedan od hladnoratovskih blokova.

Odnos Makarija III s Titom najbolje je pokazivao koliko je nesvrstanost mogla da spoji ideološki potpuno različite lidere – jednog komunističkog maršala na čelu socijalističke države i jednog pravoslavnog arhiepiskopa. Nisu ih povezivali ideologija ni odnos prema veri, već interes da njihove zemlje ne postanu pioni velikih sila. Tito i Makarije III su 2. septembra u Beogradu razgovarali o položaju Kipra, odnosima s Velikom Britanijom i Alžiru, a politička bliskost nastavljena je i narednih godina. Kada je Makarije III svrgnut u puču 1974, Jugoslavija je podržala njegov legitimitet i insistirala na nezavisnosti, suverenitetu i teritorijalnom integritetu Kipra. Ta veza ima snažan nastavak i danas. Kipar je jedna od pet članica Evropske unije koje ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i ostaje čvrst u podršci suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije. Beograd zauzvrat podržava suverenitet i teritorijalni integritet Republike Kipar i rešenje kiparskog pitanja u skladu s međunarodnim pravom.

PUČEVI, REVOLUCIJE, ATENTATI, EGZIL I SMRT

Tragične sudbine lidera nesvrstanih

Kada su 6. septembra 1961. poslednje delegacije počele da napuštaju Beograd, gotovo niko nije mogao da pretpostavi koliko će dramatično izgledati sudbine ljudi koji su prethodnih dana sedeli za istim stolom. Predstavljali su novi svet koji je upravo izlazio iz kolonijalizma i pokušavao da se odupre diktatu dve supersile. Ali mnoge od njih čekao je mnogo suroviji obračun kod kuće. Vojni udari, revolucije, atentati, zatvor, egzil, a poneke i smrt. A upravo njihova kasnija sudbina pokazuje koliko je 1961. bio samo kratki trenutak između dve epohe.

KVAME NKRUMAH (GANA)

Bio je jedna od najvećih zvezda konferencije. Gana je 1957. postala prva podsaharska afrička kolonija koja je u talasu posleratne dekolonizacije stekla nezavisnost, a Nkrumah jedan od najpoznatijih zagovornika panafrikanizma. Pet godina posle konferencije više nije imao državu kojom bi upravljao. Dok se nalazio na putu za Aziju, 24. februara 1966. vojska i policija izvele su puč i oborile njegov režim. Azil mu je dao predsednik Gvineje Ahmed Seku Ture. Umro je 1972. u Bukureštu, gde se lečio.

SUKARNO (INDONEZIJA)

Indonežanski predsednik spadao je među političke arhitekte nesvrstanosti. Njegova Indonezija bila je domaćin konferencije u Bandungu 1955, jednog od ključnih događaja iz kojih će kasnije izrasti Pokret nesvrstanih. U Beogradu je bio među centralnim figurama. Ali nekoliko godina kasnije Sukarnov svet počeo je da se raspada. Posle pokušaja puča 1965. i krvavog obračuna s Komunističkom partijom, general Suharto postepeno mu je oduzeo stvarnu vlast. Poslednje godine života proveo je u kućnom pritvoru. Umro je 1970.

HAJLE SELASIJE (ETIOPIJA)

Za mnoge Afrikance već tada je predstavljao istorijsku ličnost. Njegova zemlja bila je simbol otpora italijanskoj fašističkoj okupaciji, a on je još 1936. pred Društvom naroda upozoravao svet na Musolinijevu agresiju. U Beograd 1961. dolazi kao car. Trinaest godina kasnije više nema ni presto. Tokom 1974. Etiopiju zahvataju pobune, nezadovoljstvo vojskom, posledice gladi i društvena kriza. Vojska preuzima vlast. Selasije je svrgnut i zatvoren u svojoj nekadašnjoj palati. Ubijen je 1975.

MODIBO KEITA (MALI)

Bio je jedan od najradikalnijih afričkih zagovornika antikolonijalizma i panafrikanizma. Mali je tek 1960. stekao nezavisnost. Njegova vlast posle posete Beogradu trajala je još sedam godina. U novembru 1968. mladi oficiri predvođeni Musom Traoreom izveli su vojni udar. Keita je uhapšen i više se nikada nije vratio na vlast. Umro je 1977. kao zatvorenik režima koji ga je svrgnuo.

U NU (BURMA/MJANMAR)

Još brže se sve promenilo za premijera Burme U Nua. U Beogradu je nastupao kao jedan od veterana azijskog antikolonijalnog pokreta. A onda 2. marta 1962, samo pola godine nakon konferencije, general Ne Vin izveo je vojni puč. U Nu je uhapšen i stavljen u ono što je režim eufemistički nazivao „zaštitnim pritvorom”. U zatočeništvu je proveo više od četiri godine, sve do oktobra 1966. Umro je 1995.

DAUD KAN (AVGANISTAN)

Avganistanski premijer Muhamed Daud Kan u Beograd je 1961. stigao kao premijer kraljevine. Dve godine kasnije napustio je tu funkciju. Onda se, posle decenije van vlasti, vratio. Organizovao je puč 1973. kojim je svrgnuo svog rođaka, kralja Zahira Šaha, ukinuo monarhiju i proglasio Republiku Avganistan. Postao je njen prvi predsednik. Pet godina kasnije revolucija se okrenula protiv njega. Komunisti i pobunjeni oficiri 1978. napali su predsedničku palatu i ubili ga. Posmrtni ostaci identifikovani su tek 2008.

OSVALDO DORTIKOS TORADO (KUBA)

Kubu na Prvoj konferenciji nije predvodio Fidel Kastro, niti Če Gevara, već formalni predsednik Dortikos. Ostao je visoko u kubanskom političkom sistemu još godinama, ali je 1983. izvršio samoubistvo. Kuba je u Beogradu predstavljala jedinu zemlju zapadne hemisfere koja je već bila direktno u epicentru američko-sovjetskog sukoba. Samo 13 meseci kasnije, u oktobru 1962, Kubanska raketna kriza dovešće svet najbliže nuklearnom ratu u čitavoj istoriji Hladnog rata.

NORODOM SIHANUK (KAMBODŽA)

Kambodžanski princ još je dramatičniji primer. Bio je jedna od najprepoznatljivijih ličnosti azijske nesvrstanosti. U martu 1970, dok se nalazio u inostranstvu, svrgnut je s vlasti. Otišao je u egzil. A onda je napravio potez koji će imati strašne istorijske posledice: u borbi protiv nove vlasti povezao se i s komunističkim Crvenim Kmerima. Kambodža će nekoliko godina kasnije postati poprište jednog od najvećih masovnih zločina 20. veka.

Ivan Čorbić