UZ RATKA MLADIĆA I KROZ KIŠU METAKA: Dušan Maran i Saša Jovanović, posada helikoptera, koja je četiri godine prevozila generala po ratištima

TOPČIDERSKO groblje u Beogradu, nedavno. Pomen, 40 dana od smrti generala Ratka Mladića. Oko njegove večne kuće okupili se uglavnom njegovi bivši borci. Čeka se dolazak porodice i sveštenika.

– Sećaš li se one novinarke Milene Marković – reče svom prijatelju čovek do mene.

Moje novinarsko uho odmah reagova na pomen starije koleginice sada u penziji, vrsnog i legendarnog reportera “Večernjih novosti”.  

– I onog fotoreportera Dragana Milovanovića – nastavlja isti čovek, onako suvonjav i u godinama, u crnoj košulji.

Pogledam ih, u trenutku mi drago što ih pomenuše, kad ovaj drugi u plavom sakou i letačkom značkom na reveru, vadi telefon, pokazuje mu sliku. Na njoj general Ratko Mladić u helikopteru, slušalice mu na ušima. Ispred njega vojnik, pilot. Čuvena fotografija našeg Mila, danas urednika fotografije “Večernjih novosti” Dragana Milovanovića, nastala na Žepu pre 31 godinu.

– Dragan Milovanović vam je ovde – rekoh im, ne predstavljajući se ko sam, a oni me onako obazrivo i nepoverljivo pogledaše u smislu, šta nas ti prisluškuješ.

Ispostavi se da su njih dvojica posada helikoptera, koja je generala Mladića prevozila od 1993. do 1997. godine. Iskusni pilot Dušan Maran i letač Saša Jovanović.

I eto priče o generalu, jedinstvene, autentične. Pozvah Mila, rekoh ko su, pozdraviše se oni, oduševiše se što su se sreli posle toliko godina. Počeše odmah o slici, gde je slikano, govore nije Crna Rijeka, znaš li ovoga, sećaš se onoga i tako generalovi piloti prihvatiše da pričaju za “Novosti”.

Na slici, koja nas je povezala u trenu, je letač Saša Jovanović. Govori nam da je general tokom letova uvek sedeo iza njega. Maran se ne vidi na fotografiji, ali je bio tu. Prisećaju se da su tada povezli našu novinarku Milenu Marković, a Milo ih je pred uzletanje slikao.

– Moji roditelji su u to vreme živeli u Šapcu i ko god bi pitao govorili su da sam ja na Batajnici ili da sam kuvar u BiH. Međutim, na srednjim stranama “Novosti” je objavljena fotoreportaža i ta slika je bila najveća. Čini mi se da su tog dana svi u Šapcu iz komšiluka, ulice, sa pijace kupili novine. Onda kažu mojim roditeljima, “šta vi govorite da je kuvar” – priča nam ovu dogodovštinu Jovanović.

U prvoj godini rata više helikopterskih posada je prevozilo generala Mladića i desilo se nekoliko kritičnih situacija poput uletanja u dalekovod, otkazivanja motora iznad Obedske bare, pa su na ovaj zadatak u Glavi Štab u Crnu Rijeku kod Han Pijeska upućeni Maran i Jovanović. Pokazaće se da su oni ostali kao stalna posada do samog kraja generalovog komandovanja.

– Samo su mi javili spremi se i dođi u Crnu Rijeku, a ja ne znam ni da ću ostati, ni da ću biti njegov pilot – priča nam Maran. – Sedimo ispred baraka kad iz šume izlaze vojnici i general i odmah ka nama. Kod njega nije bilo okolišanja. Upoznamo se, kaže, “a ti si taj Maran” i ode. Za četiri godine sam zapazio kod generala da je bio uredan, zategnut, spreman, dosledan, odgovoran, stručan, uporan i prijatan čovek.

Saša Jovanović nam priča da je generala prvi put sreo u Banjaluci na aerodromu Zalužani, gde ga je rat zatekao u helikopterskoj jedinici:

– JNA je trebalo da se povuče za Srbiju, jer je neko odlučio da to više nije Jugoslavija, a general je došao u našu eskadrilu i pozvao ljude da ostanu. Rekao je: “Ako vi odete ovaj narod ostaje na milost i nemilost neprijatelju”. I ja ostanem. General Mladić je prihvatio da u momentu kada se ruši država formira vojsku da štiti srpski narod. Naglasio bih, da nije tačno što mu pripisuju da je mrzio Muslimane i Hrvate. Nikada ga to nisam čuo. Gledao ih je kao protivnike, ali nije nosio mržnju. Razmišljao je kao komadant kako da ih pobedi. Raspad Jugoslavije ga je pogodio, ali kada se desilo, ostao je uz svoj narod. Istorijska situacija ga je gurnula u prvi red i on je to prihvatio i rešavao. Bio je izuzetno sposoban oficir, jako strog prema svima i veoma human.

Maran dodaje da je na Treskavici sreo nekog Muslimana, dao mu čizme i rekao: “Čiča da znaš da ti je to poklonio general Mladić”. Pre toga u zimu na Nišićima, dao je svoj prsluk opet nekom Muslimanu, koji je ostao u svom selu i na kojeg su naišli.

Obojica pričaju da je bilo zahtevno u ratu voziti generala Mladića, često opasno, ali je imalo neku lepotu i čast. Leteli su uvek nisko na 40 metara u visini drveća i između brda, da bi izbegli dejstvo sa zemlje i NATO avijaciju i njihove radare.

Saša Jovanović priča da se dešavalo da on traži da se leti, a oni procenjuju da nije bezbedno, ali krenu na zadatak:

– U helikopteru komanduje pilot, a mi smo često imali problem, jer je general smatrao da treba da komanduje i letenjem i tražio da letimo preko bezbedne granice. Bio mu je važan moral vojske i da vojnici vide da on nema straha da bude na prvoj liniji, da lično izvidi, da priča sa njima. U Kalinoviku traži da idemo ka liniji gde su položaji, a jednu liniju vrha brda drže naši, a drugu muslimanske jedinice i onda naređuje da mi helikopterom preletimo između te dve linije fronta da bi se vojnici okuražili. Ne možemo da kažemo nećemo, pa je Dule to diplomatski izbegavao, pravio se da ne zna gde je naša linija, pa prođe iza nje, iako je general govorio desno, desno leti. Shvati to general, ali mi smo već prošli i on posle ne govori ništa, ode svojim putem. Na prvom mestu nam je bila odgvornost prema komadantu. Zamislite da nas obore ili zarobe.

Dušan Maran se priseća kada su u leto 1994. poleteli ka Kalinoviku i u pet ujutru preleću raskrsnicu za Foču, kad general kaže: “Hajmo desno na Treskavicu da vidimo naše položaje”:

– Samo te znoj oblije. Izbijemo na reku Ljutu, koja deli dve vojske. Naši dižu ruke, a gledam tamo rovovi Muslimana, iskaču da dejstvuju, a mi pun gas, beži sa linije vatre, kakvo osmatranje, mi na visini od 40 metara. Iznenadili i naše i njihove. Stignemo u Kalinovik, on ode u Komandu, kad iza zgrade izlazi čovek mislim da je bio komadant brigade nosi “strelu 2M”, raketa, koja se ispaljuje sa ramena i služi za protivvazdušnu odbranu. Viče mi: “Treba da platiš kafu, pobegao si mi za par sekundi iza brda, imao sam te na nišanu”. Mene preseče samo preko stomaka. Mi smo došli nenaljavljeno.

Jovanović dodaje da je to bio čudan rat, jer je general Mladić morao da komanduje vojskom, koja nije bila profesionalna, već narodna sa hiljadu mana i prednosti.

– Preletimo Foču, pa posle dve godine dođeš u Foču i oni pričaju, “mi smo helikopter kao vaš gađali iz kafane, cela kafana je pucala”. Mislili da su Muslimani, koji idu za Goražde, a mi vozili ranjenika iz Hercegovine u bolnicu u Sokolac – priseća se letač.

Sa generalom nikada nisu unapred znali gde će da lete, već im je on usput govorio. Stigne naređenje, “spremite se idemo za Zvornik”, a kada uzlete, general samo potapše po ramenu i kaže, “idi za Sokolac”. Tamo obiđe ranjenike i onda, “hajmo momci na Pale”, a na pola puta tapše i govori desno, a desno Nišići. Maran navodi da se sam najviše bojao NATO avijacije, kako kaže, ne moraju ni da pucaju, dovoljno je da “lovac” preleti iznad i da se helikopter obrne kao čačkalica. Zbog toga su uvek leteli nisko i brzo.

Jovanović pojašnjava da su od 1994. godine bili zabranjeni letovi iznad teritorije BiH.

– Moraš da tražiš od UN snaga dozvolu kada voziš ranjenike, oni ne odobre, a general kaže: “Letite”. I mi krenemo po ranjenike. Dešavalo se tokom leta da nas otkrije NATO radar iz njihovog komandnog centra, uključe se u našu radio vezu i naređuju “sletite”, a mi nastavljamo dalje. Onda drugi put ponavlja i osećate da vam se znoje leđa i treći put čujete da dežurni “lovac” traži našu lokaciju. Ako nismo već stigli na bezbedno mesto, onda slećemo i maskiramo helikopter. Zato sam uvek nosio sekiru, da isečemo neko granje i pobacamo preko njega. Iznesemo ranjenika, odmaknemo se stotinjak metara i čekamo da oni odu. To se dešavalo dva tri, puta u toku leta, ako je duži let.

Maran naglašava da je general Mladić bio izuzetno hrabar.

– Izviđamo jednom kod Hadžića, nisko smo i pucaju na nas. Vidimo ih u šumarku iz pušaka pucaju. Pogledam ga, on se ništa nije plašio – priseća se Maran.

Generalov pilot dodaje i kako je komadant Mladić bio strog.

– Letimo i javljaju da je neka jedinica napustila položaj. Uočimo ih kod Tjentišta, nije im došla smena i oni krenuli kući. General ih presreo helikopterom. Sleteli smo pred njihovu kolonu i on onako besan naredi: “Ko je komandir, veži komadira za skiju helikoptera”. Nismo ga vezali, ali im je održao motivacionu govor i svi su se vratili na položaj. Znao je ako pustiš da jedni pobegnu, gotovo je, sve ode. Takvi susreti su me držali kao na iglama. Priđe tako direktno pred 200 naoružanih ljudi, a ja sam se plašio da neko ne potegne i ne ubije ga tu pred nama. Nosio sam stalno u prsluku hekler sa 10 metaka, otkočen i repetiran. Molio sam Boga da ne dođe do tog incidenta sa vojnikom, kojem je i rata i fronta i rova do grla i da ne kaže, “šta mi ti generale pričaš, idem kući šta mi možeš”. Ali, general je znao sa narodom i u tome je nekako bila njegova veličina, svi su ga poštovali, jer njegove su reči bile iskrene, sa argumentima. Niko mu nije mogao prigovoriti, brinuo je o koristi svih. Bio je oficir, kojeg su vojnici sledili. Svojom harizmom je sve rešavao.

Jovanović dodaje da je general tokom celog rata nosio težak krst komandovanja i donosio teške odluke.

– Uveče kada je čekao izveštaje iz korpusa razmišljao je koliko je danas naših vojnika poginulo. Indirektno je smatrao da je on kao komadant odgovoran. Taj kamen je nosio, a u Hagu su mu dodali komandnu odgovornost za događaje s kraja rata. Mi nikada nismo čuli da je planirao, najavljivao ili naredio da se bilo šta loše učini. Komandna odgovornost važi samo za male narode, ne i za velike – priča letač Jovanović.

Kada je 1995. godine rat bio gotov, Jovanović je pitao generala da se vrati u jedinicu u Batajnicu.

– Rekao mi je: “Ne možeš sada, još godinu dana moraš da ostaneš”. Rat je gotov, a počinje drugačiji rat za Republiku Srpsku. Ne verujem da je bio sretan zbog “Dejtonskog sporazuma” i Republike Srpske u sastavu BiH, ali nikada nije rekao da se ne slaže sa tim. Smatrao je da vojska mora da ostane spremna za sve izazove, koji mogu da se pojave. Sledeće godine je ušao u sukob sa političarima, jer su se oni dosetili da im general Mladić jako smeta i da ga što pre treba skloniti, što je njega razočaralo. Na kraju je podneo ostavku.

Jovanović kaže da je tada ugašen Glavni štab i formiran Generalštab u Bijeljini, a generala Mladića je razočaralo kada je video, kako su neki njegovi bliski saradnici potrčali u tu Bijeljinu po veće činove i funkcije.

– Krajem februara 1997. godine me pozvao i rekao, “mali ti si završio, evo ti vozač i neka te vozi gde hoćeš” i ja sam se tada vratio u Beograd. Nikada se više nismo videli – završava priču letač generalovog helikoptera.

Pilot Maran priča da je Mladić samo nestao iz Glavnog štaba u Crnoj Rijeci i da nije govorio da će otići.

– A, mene su prkomandovali u Bijeljinu. Sledeći put sam ga video u Sheveningenu u septembru 2024. godine. Išao sam u posetu sa njegovom suprugom Bosom i još jednim prijateljem. Devet vrata i pregleda sam prošao do njega. On je tada već bio u kolicima. Lice mu je bilo belo kao zid, bio je bolestan, mršav. Mogao je da govori, bio je mentalno jak, pamtio sve događaje i ljude, sve detalje. Ta mentalna snaga ga je držala. Živeo je da bi se izborio sa nepravdom – zaključuje razgovor Maran.

JARAC ROUZ I KONj SMIT

JOVANOVIĆ priča da je general Mladić od svih u Glavnom štabu tražio spartanski život.

– Govorio je često: “Mogao sam da otvorim Glavni štab na Palama ili Banjaluci, ali bi se radilo do 3 sata, a onda u 3.15 nikoga”. Ovako ih je smestio u Crnu Rijeku u barake u sred šume, pa je odlučio da životinjama oplemeni prostor, da iz baraka ne gledaju samo drveće. Nabavio je 30 ovaca, da daju pitomost, pa je dobio na poklon vrhunskog jarca, koze, belog konja. Svim životinjama je davao imena po protivnicima, ali u tome nije bilo zlobe, već šale. Jarca su svi znali i nazvao ga je Rouz, po generalu Majklu Rouzu, a belog konja Smit, po generalu Rupertu Smitu. Dolazio je jednom Smit i on ih je vodio, kao da im pokazuje ko zna kakve retke životinje. Pokaže na jarca i kaže ovo je Rouz, a za belog pastuva da još nije dao ime. Kada je Smit otišao, kaže: “Pišite konju ime Smit”.

GENERAL NEMA VEZE SA UBISTVOM GARDISTA

SAŠA Jovanović nam kaže da bi voleo da se jednog dana objavi istina gde je general bio, kuda se kretao, da se zaustave optužbe da su dvojica gardista zbog njega ubijeni u kasarni Topčider.

– To je prljava igra. Znajući njega, nema šanse da se to desilo. Njemu je vojnik bio svetinja. Da je bio tu, on bi ih zaštitio, previo i prvim autom vozio u bolnicu. Da ih je video, on bi im prišao i pitao, “momci, kako je”, pitao za porodice, kako je u jedinici i oni bi to pamtili do kraja života. Ovako je to sve jeftina priča kao iz američkih filmova u kojima postoji neki najveći negativac, pa ko god ga vidi, mora da bude ubijen. To je sve smišljeno da bi se srozali lik i delo generala Mladića. Da mu takvo zlo prikače, da ga oblate, verovatno sa ciljem da mu zatvore sve puteve – kaže nam Jovanović.