Čuveni profesor i diplomata dr Darko Tanasković, na promociji knjige „Horizonti smisla – Razgovori sa Darkom Tanaskovićem“, osvrnuo se na stanje univerziteta u Srbiji, ističući da je univerzitet u ozbiljnoj krizi.
Foto: eparhijaosecka.hr
U četvrtak, 16. aprila 2026. godine, u organizaciji Eparhije osečkopoljske i baranjske, Fondacije “Sveta Petka” i Ustanove u kulturi Srpski dom u Srpskom domu u Vukovaru, održana je promocija knjige Miloša Jevtića – “Horizonti smisla -Razgovori sa Darkom Tanaskovićem”.
Profesor dr Tanasković odgovorio je i na pitanje koje mu se često postavljalo, a to je kako je moguće da nije član Srpske akademije nauke i umetnosti.
-Ja sam se dvoumio i konsultovao sa ljudima do čijeg mišljenja držim, da li uopšte na takvo pitanje da odgovaram. Ako nisi postao član SANU, a nešto se kritički o tome izražavaš, svako će reći „Pa, naravno to je zato što nije primljen“. Matija Bećković je jednom rekao, i u tome se slažem s njim, da je zanimljivo da SANU najviše kritikuju oni koji u nju nisu primljeni. Razmišljao sam i odlučio da o tome ne govorim. Međutim, gospodin Jevtić je insistirao, a i još neki ljudi, navodeći da mene poznaju u javnosti i da, u izvesnom slislu, dugujem da nešto ovim povodom kažem. Možda mi je najteže bilo da odgovorim na to pitanje, jer, s jedne strane, nisam hteo da pričam isprazne priče, a s druge, nisam želeo da preko ove dijaloške knjige uđem u neku vrstu sukoba sa Akademijom, jer smatram da je to najznačajnija institucija srpskoga naroda u svemu što je nauka, kultura i umetnost. Ja sam samo pojedinac i nikada, kao i u odnosu na državu, ne bih sebi dozvolio da na takav lični način uđem u konfrontaciju s nacionalnom institucijom. Baš sam, eto, pitao i preosvećenog vladiku Heruvima da li misli da sam uspeo da odgovorim časno, a da ne izgleda kao da se jadam. Većina onih koji su čitali knjigu smatra da sam našao meru. Mera je, po meni tu najbitnija. Izgubljena mera u stvarima jedno je od ishodišta velike tragedije sveta.
-To je značilo postepeni pad kvaliteta nastave i nauke na univerzitetu. Jedino što je bilo stalno i permanentno, praktično od mog dolaska na Univerzitet početkom sedamdesteih godina, bio je navodni proces reformisanja visokog obrazovanja. Ono do čega je kao posledica došlo jeste da je na univerzitetu prevladao broj zaposlenih za koje bi se u akademskoj zajednici svojevremeno reklo da nisu univerzitetski ljudi. Uz nelagodnost koju donosi svako uopštavanje, rekao bih da su se u prevelikom broju pojavili ljudi kojima nije mesto na fakultetima. Kada imate takvu većinu, onda su
moguće različite manipulacije i aberacije, pa i da se potpuno zamene uloge – da studenti postanu profesori! Čuvena „Bolonjska reforma“ se uvodila u vreme kada sam ja bio ambasador u Vatikanu, a kada sam se vratio dobio sam da predajem novouvedene predmete, jer nisu znali da ih predaju oni koji su ih uveli…. Dok sam bio u Italiji, pozvali su me
sa slavnog Univerziteta u Bolonji da držim predavanje o neoislamizmu. Posle predavanja razgovarao sam sa kolegama sa tog univerziteta i dobio odgovor da su dva lista papira „Bolonjske deklaracije“, kod nas od strane nekih predstavljene kao jevanđelje, u biti čista politika i da sve to nema mnogo veze sa naukom i sa univerzitetom. Vratim se potom u zemlju, a na jednom savetovanju nam počeše soliti pamet da se takav model svuda u svetu primenjuje. Ja se javim pitanjem gde je to u svetu i kažem da, recimo, u Bolonji nije. Odgovor, naravno, nisam dobio…
Cenjeni profesor je podsetio da se sada vodi akcija da Bogoslovski pravoslavni fakultet izađe iz sastava Univerziteta u Beogradu i da se oformi novi univerzitet „Sveti Sava“, u saradnji sa državom.
-Ja sam, iz više razloga, načelno bio protiv toga. Dosta sam razgovarao s vladikom Irinejem, uglednim profesorom. Sada više nisam siguran da zagovornici te ideje nisu u pravu. Vladika Irinej, recimo, tvrdi da se ne bi desilo da šačica aktivista na Bogoslovskom fakultetu upropasti celu akademsku godinu, da je ovaj fakultet bio izvan sastava Univerziteta u Beogradu. Univerzitet je doista, ukupno uzevši, nisko pao, ali računam da će naći snage da se oporavi… Ovakvo stanje nije posledica nečeg iznenadnog, već višedecenijskog opadanje nivoa, nebrige za univerzitet, ima tu mnogo odgovornih. Ne meri se sve, odnosno ne bi trebalo da se meri mestom na Šangajskoj i sličnim listama.
Episkop Heruvim: Profesor Tanasković je primer časnog erudite
Na promociji knjige obratio se i Episkop osečkopoljski o baranjski g. Heruvim dajući osvrt na ovo delo i njegove bitne momente.
-Profesor Tanasković je, sa sigurnošću možemo reći, jedan od najsvestranijih intelektualaca našeg vremena, pravi primer časnog i uglednog erudite koji je uvek spreman da se svojim angažmanom, pisanom ili usmenom rečju, bezrezervno stavi na raspolaganje svom narodu, svojoj Crkvi i Otadžbini. To je činio, između ostalog, i kao naš stalni predstavnik pri Unesku u Parizu gde je branio vitalne interese našeg naroda ali i kao član mešovite Komisije koja je u Vatikanu raspravljala pitanje kanonizacije kardinala Stepinca. To čini i sada, ovde, svojom posetom našoj zajednici, svojim prisustvom i razumevanjem našeg položaja i svih izazova sa kojima se susrećemo. U knjizi „Horizonti smisla” profesor Darko Tanasković i gospodin Miloš Jevtić, kroz dijalog istražuju širok spektar tema koje povezuju nauku, religiju, diplomatiju i aktuelne društvene procese- istakao je episkop Heruvim.
On je naglasio da knjigu prate autobiografski prikazi iz života i nesvakidašnji bogate karijere profesora Tanaskovića u kojima, odgovarajući na pitanja svom sagovorniku, profesor govori o najupečativijim situacijama, prilikama i susretima u kojima je, kao prepoznati autoritet i priznati stručnjak, zastupao i branio srpsku poziciju.
-U razgovoru prof. Tanaskovića i gospodina Jevtića, izdvajaju se kao ključne teme: savremena geopolitika i diplomatija; odnos vere i kulture i religije i politike; značaj jezika i pisma; duhovnost i identitet naroda ali i mnoge druge. Čitaocu ove knjige ne može promaći skromnost profesora Tanaskovića koja provejava kroz mnoge iskaze i odgovore na pitanja u kojima se konstatuju ili čak pohvaljuju nebrojene profesorove zasluge i doprinosi u kulturnom, naučnom i diplomatskom polju njegovog delovanja. Tako, sa krajnjim smirenjem akademik Tanasković, odgovarajući na pitanje, primećuje da nije izabran za profesora emeritusa na Univerzitetu u Beogradu, prihvata tu tužnu činjenicu smireno i smelo i odbija da dalje komentariše razloge svoga neizbora u to počasno i doživotno univerzitetsko zvanje, takođe odbijajući da komentariše zakulisne radnje svojih kolega kojima za to ima da zahvali. Hrišćanska vrlina skromnosti provejava iz sveg lika i dela akademika Tanaskovića: „Blago siromašnima duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko” (Matej, 5:3) — poučava nas Sveto Jevanđelje. Na drugom mestu u knjizi, odgovarajući gospodinu Jevtiću na pitanje kako procenjuje svoj doprinos javnom životu, prof. Tanasković odlučno odgovara: „Čovekov javni doprinos treba da procenjuju drugi, odnosno javnost, a ne on sam, a i vreme, kao jedini nepotkupljivi sudija” (str. 144).
On je istakao i da prof. dr Darko Tanasković, uprkos svojim naučnim zaslugama koje se ne bi smele dovesti u pitanje, nije udostojen članstva u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), te da ovu činjenicu prihvata sa krajnjim hrišćanskim smirenjem iako se ona teško može objasniti i pojmiti, tim pre što je profesor član Evropske akademije nauka i umetnosti sa sedištem u Salcburgu i što zvanje akademika ima i kao član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske.
-Čitaoci ove knjige će imati priliku da kroz autobiografski i u nekim delovima čak i ispovedni ton, makar na trenutak, osete odgovornost i težinu krsta koji je akademik Darko Tanasković, služeći svome rodu na različitim meridijanima, nosio i, dozvolite mi da primetim, dostojanstveno i uspešno i izneo. O perfektnom stilu, bogatstvu izbora reči i jezičkom čistunstvu jednog od naših najvećih lingvista ne bih se usudio, ja neuk, ni reči da kažem. Iz vrlo informativnih i podrobnih odgovora profesora Tanaskovića koje je odgovarajući nesebično davao gospodinu Milošu Jevtiću, može se izvući mnoštvo životnih umnih saveta, izrazito mislenih poruka i oplemenjujućih pouka koje ovu knjigu čine pravom riznicom mudrosti i iskustva. Naposletku, zaključio bih svoje kratko i skromno izlaganje prenoseći konstaciju počivšeg profesora Vladete Jerotića koji je odgovarajući gospodinu Milošu Jevtiću na pitanje ko bi u budućnosti mogao da bude oslonac duhovnih kretanja srpskog naroda odgovorio- „Ima ih… Ne mnogo. Ipak, na prvo mesto bih izdvojio Darka Tanaskovića- rekao je episkop Heruvim.
Promociji knjige prisustvovali su gospodin Vladimir Marjanović, Generalni konzul Republike Srbije u Vukovaru, gospodin Vojislav Stanimirović, predsednik Glavne skupštine SDSS, gospodin Srđan Jeremić, dožupan Vukovarsko-srijemske županije, gospodin Srđan Kolar, zamenik gradonačelnika grada Vukovara, gospodin Vladimir Horvat, zamenik župana Osječko-baranjske županije, gospođa Danica Stanisavljević, upravnica Fondacije Sveta Petka, gospođa Katarina Pavičić, sekretarka Fondacije i gospođa Sandra Mališić, članica Fondacije.
