Uhvatili su ga partizani, ubacili su metak u cev, a onda se desilo nešto neočekivano: Ovako je pokojni deda Živan (107) izbegao streljanje

Junačko srce dede Živana Popovića iz Arilja, prestalo je da kuca 12. jaunara 2024. godine u 107. godini.

Živan Popović je bio druga najstarija osoba u Srbiji, posle Milke Bauković, i treći najstariji muškarac na Balkanu, iza Ilije Čočana i Josifa Rusa.

Rođen je 30. januara 1917. godine, u selu Latvica, opština Arilje, Zlatiborski okrug. Mediji su ranije preneli da je deda Živan živeo sam u trošnoj kući iako je imao preko 30 potomaka.

Živanova majka Persa rođena je u susednom selu, u porodici Lukovića, a otac Radič je iz Latvica. Imali su 11 dece, od kojih je osmoro umrlo.Živan je jedan od troje preživelih. Latvice su, inače, u vreme Živanovog rođenja pripadale Austrougarskoj monarhiji.

U školu je išao samo tri godine, dok nije dobio prve batine od učitelja. Posle toga nije htio ni da prekorači školski prag. Do svoje dvadesete čuvao je stoku, da bi se zatim pridružio kraljevoj vojsci i tu ostao.

On je postao najstariji živi čovek u Srbiji nakon smrti 107-godišnjeg Sime Ivoševića, 22. oktobra 2022. godine.

Bio i četnik i partizan

Kada je izbio Drugi svetski rat, Živan je prvo mobilisan u četnike, gde je proveo godinu dana i učestvovao u pet borbi, između ostalog i sa ljotićevcima, a zatim u partizane, gde je takođe proveo godinu dana i jednom se čak našao pred streljačkim strojem, ali se spasao.

Uspeo je čak da pobegne iz vojne bolnice, iz fašističkog logora u Skoplju, zahvaljujući jednoj ženi koja mu je kroz žicu proturila civilno odelo. U tom odelu uspeo je da prođe celu okupiranu Srbiju i stigne do svojih Latvica.

Posle rata posvetio se poljoprivredi, napravio je kuću u rodnom selu i stekao porodicu. Ženio se dva puta, jednom 1937. godine, a drugi put 1951. godine. Prva žena mu je umrla 1950. godine. Sa njom je imao petoro dece. Druga supruga je preminula 2004. godine. I sa njom je imao dve kćerke. Imao je i jednu usvojenu devojčicu, kako kaže poćerku.

Čitao Sveto pismo

Danas ima više od 30 potomaka, a široj javnosti postao je poznat tako što je sa 102 godine bio najstariji aktivni lovac u Srbiji, ali i celoj Evropi.

– Nema smrti bez sudnjega dana. Nemcima sam bio na dohvat ruke dok sam boravio u skopskoj bolnici. Ali, sam im jedva umakao i peške iz Makedonije došao do Arilja. Tokom svih tih mojih iskušenja puno sam čitao Sveto pismo, to mi je mnogo pomoglo u životu – ispričao je svojevremeno deda Živan.

Kad je deda rođen, Srbija je još bila kraljevina pod kraljem Petrom, posle su se ređali kralj Aleksandar, pa Petar Drugi, pa Tito, Stambolić, Milošević, Koštunica, Đinđić, Vučić, u međuvremenu preživeo je i španski grip, Šestojanuarsku diktaturu, pa ubistvo kralja Aleksandra, pa Drugi svetski rat, pa Informbiro, bombardovanje 1999…

Bio u četnicima, partizanima…

– Godinu sam proveo u četnicima, godinu u partizanima. Kad sam bio u četnicima, učestvovao u pet borbi, na Jelici nas 300 četnika tuklo se s partizanima, meni neki Momir bio narednik, jedva sam ostao živ. Posle bile borbe na Medvedniku, pa na Jelovoj gori, pa na Trudovu. Jednom slavili mi kraljev rođendan, prineli svu hranu, napadoše nas ljotićevci. Posle sam bio u lageru u Skoplju – ispričao je ranije od reči do reči.

Posle je bio u partizanima, u miliciji. Samo, pre toga, uhvatili su ga partizani, tražili oružje, izveli na streljanje, ubacili metak u cev, pa kad je Živan ostao pri tome da nema pušku, oni mu rekli “m’rš kući, džukelo”. I on živ i zdrav došao kući.

– Kad su mi udarili lisice na ruke i sproveli metak u cev, a bio sam vezan, najviše sam se uplašio, ja sam samo čeko pucanj da čujem – prisećao se deda iz sela Latvice koji ne zna zašto su ga pustili.

Decu je na put izveo baveći se poljoprivredom, a kao najcrnje dane pamti rat u kom su ga mobilisali i četnici i partizani pred čijim se i streljačkim vodom našao.

Kurir/ Srpska info/ Novosti