Dok se u Hrvatskoj priprema zvanična proslava povodom obeležavanja 31 godine od vojno-policijske akcije “Oluja”, u srcima stotina hiljada proteranih Srba ovi avgustovski dani donose samo muk, neizmernu tugu i neprebolne rane.
Svaki od više od 250.000 prognanih Srba iz Republike Srpske Krajine nosi svoju golgotu, ali ih sve povezuje nepregledna, prašnjava kolone traktora, plač dece, miris paljevine i strah koji je ledio krv u žilama.
Dok se tuga iznova budi, društvene mreže preplavio je potresan video-snimak koji je u potpunosti slomio i najtvrđa srca. U njemu jedan od nevoljnika tada, 1995. godine, drhtavim glasom opisuje strahote koje je preživeo bežeći sa porodicom od “Oluje”:
– Danas je treći dan kako se izvlačimo iz hrvatsko-muslimanskih ofanziva, nekako smo uspeli da se izvučemo od artiljerije i ispred svega. I kad smo pomislili da smo se izvukli, rekoh ajde malo da pojedemo, jer tri dana nismo ništa jeli i pili. Popijemo kafu tu, skuvali smo kod ljudi, i onda smo hteli da krenemo gore, prema izvoru, da popijemo malo ledene vode. Ja sam otšao da upalim traktor, kad je doleteo avion, neki MIG, nisam uspeo da vidim tačno… Naleteo je iz pravca Zagreba i preleteo preko nas, a u povratku je bacio granatu i ubije mog rođenog brata na mestu, mamu, brata od ujaka, moje dvoje maloletne dece… Mali je imao 10 godine – smogao je snage da kaže pre nego što se, grcajući u suzama, okreno od kamere.
Njegove reči, prekinute jecajima, krik su svih koji su u jednom danu izgubili dom, mir, zavičaj i najmilije. Žrtvama “Oluje” vreme nije zalečilo rane i nikad to neće ni moći.
Kurir Politika