Идеја о том несвакидашњем и историјски важном студијском путовању рађала се дуго. Према речима директора Тринаесте београдске гимназије интересовање је порасло после обележавања стогодишњице битке на Кајмакчалану 2016. године и завршетка Првог светског рата 2018. године, односно изласка књиге “Битка на Кајмакчалану” аутора Игора Гојковића.
Заједно с бившим учеником Александром Алимпијевићем и оцем Јованом Бабићем из цркве Архангела Гаврила, који су више пута боравили на тим местима, Вучковић је дошао на идеју да на врх планине Ниџе одведе и ђаке. После паузе, коју је наметнула пандемија коронавируса, и сам директор је добио прилику да посети то историјско место, што је потпуно променило његову перспективу о школским екскурзијама.
“Како сам стао на то тле, одједном су неке завесе пале. Одједном сам схватио да је то оно што ми нисмо осећали, а снажно је недостајало. Јер су све наше екскурзије почињале с Видом, с можда најтрагичнијим местом наше историје, које све нас оставља растужене, пуне пијетета и неке приче зашто се то нашем народу догађа. Онда одемо на Зејтинлик, а не видимо шта је било између уопште”, објашњава Вучковић.
Од туге на Виду до поноса на Кајмакчалану
Вучковић истиче да су реакције ученика на острву Видо и на самом врху Кајмакчалана потпуно различите, али нераскидиво повезане. Док је на Виду владала тишина испуњена тугом и пијететом, успон на 2.500 метара надморске висине донео је сасвим другачија осећања.
“Сада, када имамо ово искуство, када сам у два наврата видео ђаке на врху Кајмакчалана, ја не могу да вам опишем колико је то дубока радост, какво озарење, које садржи и ону тугу са Вида. Али је то једна бриљантна победа била. Један народ се за шест месеци винуо од дна Јонског мора до 2.500 метара висине, где су били неосвојиви бугарски положаји. И то је једна порука деци, невероватна“, истиче директор Тринаесте гимназије.
Колико је овај подухват одјекнуо у јавности говори и податак да је након прве посете 2016. године директора позвао човек српског порекла из Македоније и кроз сузе му захвалио речима: “Ви немате појма шта сте учинили за нас”.
О томе шта су српски војници урадили 1916. године сведочи и податак да су Бугари врх Кајмакчалана звали “Борисов град”, по престолонаследнику Борису, сматрајући га потпуно неосвојивим.
Филм “Капија слободе” и успон по суровим временским условима
Да теренска настава има неупоредиво већи утицај на ђаке од класичних лекција, потврђује и кратки филм “Капија слободе”, који је о овом успону снимио ученик одељења III-7 Михајло Вила.
“Он и сам коментарише, каже да то ми данас учимо из дигиталних садржаја, из уџбеника, али отићи на само место, видети… То има своју енергију и то вас носи и то вас промени, дефинитивно”, каже директор гимназије.
Сам успон на Кајмакчалан био је изузетно захтеван, како емотивно, тако и физички. Током другог путовања, ђаци су се суочили са суровим планинским условима.
“Ми смо имали ветар од 70 километара на сат. Имали смо субјективни осећај температуре око минус десет. Већином су девојчице биле, што је посебно фасцинантно. Мислим да никада толико жена и девојчица није изашло на врх Кајмакчалана као за време ова наша два студијска путовања. Ма нико није, чак ни није се ни жалио, нити помишљао да одустане”, поносан је директор.
Током првог путовања 2016. године, на врх се попела готово цела генерација – око 230 ученика, заједно са свим разредним старешинама, водичима и возачима.
Историјска лекција – како се побеђује
Вучковић се осврнуо и на речи кустоса на Крфу који је ђацима поставио кључно питање о томе шта треба да научимо из места као што су Видо, Крф, Кајмакчалан и Солунски фронт.
“Па једну ствар – како се побеђује. Шта треба да се ради да би се победило у сложеним историјским околностима?”, преноси Вучковић речи кустоса, додајући да боравак на овим местима људе сигурно чини бољима и поноснијима на сопствену историју.
Апел другим школама и планови за нову експедицију
Оваква врста путовања у Тринаестој београдској гимназији полако прераста у традицију. Школа већ планира следећи успон за октобар, што ће бити прилика да и трећа генерација матураната закорачи на “Капију слободе”. Ако се план оствари, број ученика ове школе који су ступили на врх Кајмакчалана достићи ће близу 800.
Директор Вучковић се нада да ће њихов пример следити и друге образовне установе у Србији, али упозорава да су за овакав подухват неопходне озбиљне и систематске припреме.
“Посебно бих се радовао да крену Ваљевска гимназија, гимназије из Лознице и Шапца, јер је Дринска дивизија, њихова дивизија, одиграла пресудну улогу у бици за Кајмакчалан. Осам хиљада њихових бораца су некако променили ток историје нашег народа. Али ако се одлуче на то, да се добро припреме, то је потребно. То је планина, то је опасно. Може да наиђе магла. Није стаза означена. Потребна је навигација, потребни су неки планинари у пратњи, потребан је доктор. И да сва деца знају где иду и зашто иду“, указује Бојан Вучковић у емисији Првог програма Радио Београда “Јутро је” .