“Trinaest godina laži” Vučić o godišnjici Briselskog sporazuma: Ne žele da osnuju ZSO (VIDEO)

PREDSEDNIK Srbije Aleksandar Vučić izjavio je, povodom 13. godišnjice Briselskog sporazuma, da 19. april 2013. godine nije bio lak, već dan pun kompromisa u gotovo nemogućim uslovima, ali da je taj dokument bio najmanje loše što se u tom trenutku moglo dobiti.

U intervjuu za Kosovo onlajn, 13 godina kasnije, ističe da je i tada, kao što je i danas, bio zagledan u budućnost, želeo dobre odnose sa Albancima i verovao da njihov jedini cilj nije samo da proteraju Srbe, već da žele mir i stabilnost, ali se, kaže, prevario, jer to nisu želeli ni oni, a još manje oni koji su Beograd primoravali na sve.

Napominje da ga je sramota što šest od deset tačaka sporazuma koje se odnose na osnivanje Zajednice srpskih opština, nije ispunjeno, iako sramota nije njegova, već onih koji su to garantovali – Evropsku uniju, uz konstataciju da je prošlo 13 godina laži.

Predsednik Srbije je uveren da Priština neće osnovati Zajednicu srpskih opština, ističući da očekuje da ga sada neki „poluprijatelji“ pozivaju na zajedničke sastanke sa predlogom da to ne bude ZSO, već nešto slično, i ponovo u kosovskom sistemu.

„To im je sledeća ideja. Suština je u tome da su oni iscrpeli svoj bunar i rezervoar laži i to ne prolazi više nigde. Jedino kako mogu sada da razgovaraju je – ‘morate to da uradite, ako ne, sankcije će biti takve’“, rekao je Vučić.

Poručio je da bez obzira na pritiske, Srbija neće prihvatiti i priznati kosovsku nezavisnost i da nema te vlade koja to može da učini u budućnosti.

U nedelju je 13. godišnjica potpisivanja Briselskog sporazuma. Govorili ste da se Srbija drži „kao pijan plota“ tog sporazuma. Ostajete li danas pri istom stavu o značaju tog sporazuma za Srbe i za očuvanje mira?

Taj 19. april 2013. godine nije bio lak dan za nas. Bio je dan prepun kompromisa u gotovo nemogućim uslovima. Lako je posle bitke biti general, ali došli smo do nečega što je garantovalo elementarna prava našem narodu na Kosovu i Metohiji, opstanak na Kosovu i Metohiji, a nije priznavalo nezavisnost ili državnost Kosova. Pritisci su bili ogromni sa svih strana i neko može da kaže – pritiscima uvek možete da odolite. Ako je neko odolevao pritiscima, onda su to bile delegacije u čijem sam radu učestvovao i ja i trudio se da štitimo naše interese na najsnažniji i najjači način.

Ali, tada je moralo da se razmišlja i o ekonomskom oporavku Srbije, ne zaboravite, o tome da Srbija ne bude izolovana, sankcionisana od svih. Srbija koja je ostavljena bez 500.000 radnih mesta, Srbija gladna, Srbija bez fabrika, bez puteva, škola, bolnica, bez ičega. I u svemu tome postigli smo jedan sporazum u kojem su oni očekivali još dve tačke. Jedna se ticala u budućnosti ne samo „de fakto“, već i „de jure“ priznanja i jedna se ticala nametanja, odnosno oktroisanja regionalnog komandanta policije za sever, što je kasnije Aljbin Kurti zloupotrebio i uradio, što je dovelo do raspuštanja policije, do svih nemira na severu i do svega drugog.

Kada sam sve ovo ispričao, želeo sam da dam jedan istorijski kontekst, ali mnogo važnije od svega toga – Briselski sporazum smo mi ispunjavali u dobroj veri, a lagali su nas i slagali sve. I Albanci sa Kosova i Metohije i njihova rukovodstva i još više treći potpisnik, Evropska unija.

Nisam lično potpisao taj sporazum, ali sam znao da je to najmanje loše što smo u tom trenutku mogli da dobijemo. I kada kažete da se toga držimo kao pijan plota, taman kao što se držimo i Dejtonskog mirovnog sporazuma, a koji su mnogi od nas kritikovali svojevremeno kada je donet. Zašto? Zato što Evropljani, kada bi donosili takva pravila, pa i Amerikanci, ali sada čak pre Evropljani nego Amerikanci, oni bi ih donosili da bi nas uveli u mašinu, u centrifugu da počnemo da prihvatamo sve, a da oni naravno ne poštuju ništa. Mene je sramota da kažem da šest od deset tačaka Briselskog osnovnog sporazuma, koje su prihvaćene i potpisane – nije ispunjeno, a svaka se tiče formiranja Zajednice srpskih opština. Ali, ne treba mene da bude sramota, već one koji to nisu ispunili, a koji su to garantovali, a to je Evropska unija. Trinaest godina laži. Održali smo, nećete verovati, 245 sastanaka u procesu dijaloga, 38 na najvišem nivou, Bog zna koliko ukupno dana i noći, Bog zna koliko multilateralnih sastanaka na marginama Evropske političke zajednice i mnogih drugih organizacija i institucija. I uvek je postojala samo jedna želja – kako i na koji način Srbe uterati u to da prihvate nezavisnost Kosova.

Da budem potpuno precizan, sve su igre i igrice. Samo je cilj da Srbija, iako će oni reći ne i „de jure“, a na kraju bi došlo i do toga – prizna „de fakto“ nezavisnost Kosova.

Zašto im je to potrebno? Jedno da pokrije njihovo kriminalno delovanje 1999, 2000. i 2008. godine. Nikada vam ne velike, čak ni male sile, neće priznati da su pogrešile. Nikada neće reći da nije trebalo da izvrše agresiju na Srbiju, milion puta će tražiti i pronalaziti opravdanje za teške zločine koje su u ovoj zemlji počinili. Pravdaće ih time što su neke druge štitili od tobože naših zločina, makar to ne bilo zasnovano na međunarodnom pravu, na bilo čemu.

Pod dva, oni moraju da dobiju konvalidaciju svega i rešenje za taj problem, jer cela priča i oko Ukrajine i oko Grenlanda, na kraju krajeva i oko Irana, oko svega drugog im zvuči glupo, ukoliko im neko kaže – pa to ste vi uradili Srbiji. A, to može da im kaže bilo ko. I pod tri, oni se danas pozivaju na principe, na Povelju UN, na rezolucije, akta, međunarodno javno-pravna dokumenta. Sva javno-pravna dokumenta u sferi međunarodnog prava i politike su po pitanju Srbije brutalno pogazili i prekršili. I oni to odlično znaju. I zato je uvek najbolje svoditi sve na politiku. To su tri razloga zbog čega to moraju da urade. I zato je najlakše – nećemo Vučića, nećemo ovoga ili onoga, hoćemo da nađemo nekoga ko će da odobri sve što smo učinili, ko će da gleda tobože u budućnost, da bude zagledan u budućnost, a ne u prošlost.

I pre 13 godina i danas, kao predsednik Republike i tada kao prvi potpredsednik Vlade Srbije, bio sam zagledan u budućnost, želeo dobre odnose sa Albancima, verovao da njihov jedini cilj nije samo da proteraju Srbe, već da žele nekakav mir i stabilnost. Prevario sam se. Niti su oni to želeli, a mnogo manje od njih su to želeli oni koji su nas primoravali na sve to i govorili nam – samo se zagledajte u budućnost, prihvatite realnost i to je to. Zamislite kako bi izgledalo da im neko kaže – prihvatite realnost u Ukrajini i kako biste bili ocenjeni, osuđeni i okarakterisani od svih. To sve govori o njihovom licemerju.

Šta oni danas rade, i to kažem da bi znala javnost u Srbiji da nismo kreteni. Vi morate da prihvatate uvek dijalog, jer kad niste za stolom onda ste na meniju. Morate da razgovarate. Ako me pitate da li mi se ide na sastanak Evropske političke zajednice u Jerevanu – ne ide mi se. Ali, neko će morati da ode, ili premijer ili ja, da ne bismo baš bili sasvim na meniju. Uvek moramo da razgovaramo, jer je i najlošiji i najteži razgovor uvek bolji od bilo kakvog sukoba.

Ali, nekoliko primera. Nikada me niko nije pitao šta je sa dečacima Stojanović od 11 i 19 godina koji su bili upucani i da li je kažnjen pripadnik tzv. Kosovskih službi bezbednosti koji je pucao na njih samo zato što su nosili Badnjak na Badnje veče. Miliste li da su me ikada pitali ili tražili od bilo koga ko je taj koji je pucao iza leđa u Dragišu Galjka ili u mnoge druge Srbe. Mislite li da ih zanima ko je taj ko je skinuo tablu srpske ambulante koja je lečila ljude u selu Banje u opštini Srbica. Nikada ih ništa od toga nije interesovalo. Interesuje ih je samo da zbog smrti jednog policajca koji je nesrećnim slučajem nastradao odgovara koliko god hoćete ljudi za Banjsku, jer jedino što ih zanima danas je da tiho i ispod žita, a sve tobož nesaglašavajući se sa tim sasvim, ali ćuteći i dopuštajući to integrišu zdavstvo i prosvetu u prištinski sistem. I mi to vidimo i znamo. I to rade direktno suprotno sporazumu, i rečima i duhu sporazuma koji smo potpisali. I ništa ih ne interesuje. Pa su donosili čak druge sporazume u međuvremenu koje nismo ni potpisivali, želeći da kažu da su to „leks specijalisi“ u odnosu na prethodni koji je bio „lege generali“, pa to treba jedino da važi.

Hoću da kažem građanima Srbije da im sve trikove znamo, ali znamo i raspored moći i snaga. I znamo šta je to što moramo da činimo da čuvamo svoju otadžbinu i svoj narod na Kosovu i Metohiji, sa jedne strane, a šta je to drugo što moramo da radimo na jačanju ekonomije u Srbiji. Nisu oni pametniji od nas, samo su mnogo jači od nas. A, i tom koji je mnogo jači suprotstavljamo se koliko god možemo, u poštovanju našeg Ustava, teritorijalnog intergiteta i čuvanju naše zemlje.

Mi svake godine povećavamo davanja za naš narod na Kosovu i Metohiji. Imate užinski dodatak od 5.000 dinara svakog meseca, za svako dete, od jaslica, vrtića, škole, kao i po 20.000 dinara svakog meseca za 10.000 nezaposlenih koji druga primanja nemaju, na moj predlog. Za svakog ko je uhapšen, optužen, osuđen izdvajamo ogroman novac i za advokatsku pomoć i za pomoć porodicama. O narodnim kuhinjama i svemu drugom da ne govorim, kao i o čuvenom kosovskom dodatku i zašto seljak u Lešku ili Leposaviću ipak živi neuporedivo bolje nego seljak u Raški i zašto ima veća primanja učitelj u Lešku nego učitelj u susednoj Raški. To je ono što mi možemo da radimo.

Nažalost, ta nepravda i zločin koji su počinili nad srpskim narodom, i 1999. i 2008. godine i sve vreme u kontinuitetu je nešto što niti možemo niti hoćemo da zaboravimo i uvek su se nadali da će pronaći neke koji će to da posmatraju na drugačiji način. Nemoguće je to, jer ne možete da nam objasnite zašto ste pogazili Povelju UN i Rezoluciju 1244. Ona je i dalje na snazi, a oni je i dalje ruše i krše svakog dana. Nama su stavili kao posebno poglavlje (u pregovorima sa EU) – poglavlje 35. Da ne podsećam da su rekli – uhapsite Miloševića i vi ste spaseni. Kao najgori bednici uhapsili smo svog predsednika i predali ga nekom drugom na Vidovdan, kao najveća sramota u istoriji bilo koje vlasti u Srbiji. Hapsili smo ljude kao u džakovima, kao kilo mesa ih predavali i svaki put je bilo – samo još ovo i sva su vam vrata otvorena. Tolimira prebacivali preko Drine na silu, u džakovima, u gepeku. Hapsili Radovana Karadžića i Ratka Mladića, to su bile velike objave, čestitao ceo svet – sad ste u Evropi… A, znate šta će sada da urade? Da kažu Moldavija otvara sve klastere jer su antiruski orijentisani, a vi Srbi ne možete da otvorite zato što ste imali izmišljeni zvučni top. A, oni znaju da lažu za zvučni top, ali će da nastave. Naveo sam samo jedan primer.

I bez obzira na to, i dalje smatram da je to put kojim Srbija treba da ide zbog važnih i dobrih zakona, zbog toga što pripada Evropi, ali mora da bude potpuno jasno i da razgovetno, sebi pre svega, kažemo šta je to što su nam učinili po pitanju Kosova i Metohije i da će te stvari biti samo teže po nas. Kao i to što su stvorili vojni savez Prištine, Tirane i Zagreba, koji je veoma preteći i ugrožavajući za nas i našu zemlju. Ali, dovoljno smo snažni i jaki da nam to pomaže i služi kao odvraćajući faktor za sve one koji misle da mogu da slome Srbiju.

Ni 13 godina kasnije taj sporazum nije ispunjen, nedostaje Zajednica srpskih opština. Da li postoji neki plan B, ako se ne osnuje ZSO, šta Srbija može još da učini po tom pitanju?

Otkriću vam ja. Neće oni to da osnuju. Radiće nešto drugo. Sada će da nađu neke koji su nam poluprijatelji da me pozivaju na zajedničke sastanke i kažu – ajde da rešimo to, da to ne bude ZSO, ali da bude nešto slično, i da bude ponovo u kosovskom sistemu itd. To im je sledeća ideja. Suština je u tome da su oni iscrpeli svoj bunar i svoj rezervoar laži i to ne prolazi više nigde. Jedino kako mogu sada da razgovaraju je „morate to da uradite, ako ne, sankcije će biti takve“. Tako da to očekujem. Tekst koji je pustila Marta Kos preko svog pi-ar stručnjaka je tome služio. Pustio je prljav tekst protiv Srbije. Razumeli smo poruku. Samo da pokažemo da znamo tačno ko stoji iza tog teksta, koji nije nikakav novinarski, istraživački tekst, već tekst koji je dirketno diktirao pi-ar šefice odeljenja za proširenje.

Kosovski premijer Aljbin Kurti je tokom nedavne posete Londonu ponovo insistirao na preduslovima za nastavak dijaloga – izručenje Milana Radoičića, povlačenje pisma bivše premijerke Ane Brnabić (rezerve koje se odnose na obaveze iz sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa) i potpisivanje Ohridskog sporazuma. Šta mislite o tim ultimatumima i da li je u tim okolnostima nastavak dijaloga moguć?

Mi nemamo nikakve uslove za dijalog. Uvek smo želeli dijalog. On nikada nije učestvovao u dijalogu suštinski. A, to može da potrvdi Borelj i svako ko je s njim razgovarao. Sve su to bezveze priče. Ispunite prvo ono što je potpisano 2013. godine. Nemojte da pričate o onome što nije potpisano. Ispunite što je potpisano 2013. i nema problema. Posle toga ćemo ispuniti sve svoje obaveze.

Poslednjih dana nastavlja se pritisak na Srbe na Kosovu, ovaj put zatvaranjem i preuzimanjem ambulanti u srpskim sredinama, stalnim hapšenjem Srba zbog navodnih ratnih zločina. Beograd je sa tim, preko svojih ambasada i misija, upoznao međunarodnu zajednicu, i tražio hitnu i jasnu reakciju. Ima li reakcije, pre svega, Zapada i kako Srbija može da zaštiti svoj narod na Kosovu od takvih učestalih jednostranih poteza Prištine?

Nećete verovati, oni koji su jedini reagovali po pitanju određenih inspekcija u Gračanici, bezobrazluka i bezobzirnosti prištinskih vlasti su bili Amerikanci. Ja sam im veoma zahvalan na tome. Nastavićemo da radimo snažnije sa Amerikancima i po tom i svim drugim pšitanjima. Što se Evropljana tiče, po pitanju Kosova i Metohije, da li mislite da bi oni postavili nama sve Hrvate da odlučuju o našoj sudbini, a Prištini sve Estonce. Mislite li da je to slučajno? Veruje li neko da je to slučajno? Bili bismo idioti ako bismo poverovali da je to slučajnost.

Suđenje vođama OVK u Hagu je u završnoj fazi. Istovremeno, Priština čini sve da sačuva imidž takozvane „oslobodilačke borbe Kosova“, kroz rezoluciju „o zaštiti istine o ratu OVK“, ali i kroz prikazivanje Albanaca kao jedinih žrtava sukoba. Šta, po Vama, stoji iza toga? Kako će presuda u Hagu uticati na odnose u regionu?

Neću da se mešam u to. Ne bi bilo čak ni časno. Zna se šta mi mislimo o zločinima koji su počinjeni nad našim narodom. Imali smo, nažalost, srpske sudije koje su danas velike blokaderske zvezde, koji su puštali silovatelje, ubice dece, ubice majki, srpskih majki, srpske dece, sillovatelje srpskih žena, koje su puštali na slobodu, poput Gnjilanske grupe, kao što je učinio jedan od vrhovnih blokadera Majić. Tako da mislim da je dovoljno da vidite u regionu šta se dešava – samo su Srbi krivi, optuženi i osuđeni za sve. Kada pogledate slučaj Atifa Dudakovića, ranije Nasera Orića, Ante Gotovine i svih drugih, mora da nam bude jasno da samo Srbin sme, može i mora da bude osuđen, a svi drugi ne moraju. To je ta pravda, to je ono o čemu sam govorio. Nije važno šta je istina, važno je ko je jači, ko ima više takozvanih liberalnih medija, ko ima više snage, sile, para. Taj koji kroji istinu, prošlost i sadašnjost, a misli da će da kroji i budućnost. A istina, ona im nije važna, može i na smetlište istorije, osim ako je neki narod tvrdoglav i želi da je čuva i brani, baš kao što to mi Srbi radimo.

U više navrata ste upozorili da najveću pretnju Srbiji predstavlja vojni savez Zagreba, Tirane i Prištine. Da li je iko iz međunarodne zajednice reagovao na to, da li ste dobili odgovor na pitanje protiv koga je taj savez, barem u direktnom razgovoru sa Vama?

Nikada. Pričali su mi svašta. Govorili su mi da je Tadić potpisao 2006. sporazum sa Zagrebom, sporazum o vojno-tehničkoj saradnji. Ne razumem baš, ali nije ni važno. Poštujem jer država je država, morate da služite i onome što je neko pre vas uradio. Ne počinje država od vas, ne završava se sa vama. Ali, to nije vojni savez. Ovo je vojni savez. Sada bi hteli da i ono što su stavili u ime tog vojnog saveza demantuju. Zato Anušić govori – „ovo je saradnja“ i slično, ali to je vojni savez. Pitao sam Nato, EU, sve sam ih pitao zbog čega. Samo mi recite zbog čega. Nisam dobio odgovor. Naravno da oni nisu zabrinuti, jer je njihova ideja da drže Sbriju opkoljenom i okruženom, da te snage služe kao kontrolne snage za Srbiju, da tobož, „malim Rusima“, kao da mi nismo Srbi, već „mali Rusi“. I sve takve laži i izmišljotine puštaju svuda, da nam ne bi palo napamet da mi negde nekoga napadnemo.

U stvari oni se spremaju da u nekom trenutku, kada izbije veći svetski sukob, nastave sa daljim raspračavanjem teritorije Srbije. Samo nemojte da mi kažete da takvih primera nismo imali u istoriji. Samo se vratite 80 godina unazad i videćete koliko ih je bilo. Nemojte 80 godina, možete i malo manje godina da se vratite unazad i videćete da sam u pravu, ma kako vam to danas delovalo neverovatno. Ne zaboravite oni su nama oduzimali 14 odsto naše tertorije. Nikada nisu rekli izvinite, nego je to podrazumevajuće, normalno i da mi nismo normalni zato što to ne prihvatamo. Nemojte da vas podsećam na priče o tome – vas je samo 300.000 tamo, pa 200.000, pa samo 100.000, a tamo gde je njih 50.000, tamo bi da sačuvaju i po 60 puta veću teritoriju. Šta da radite. Vreme licemerja, laži, prevare, u kojem smo živeli i svakako ćemo još neko vreme živeti, ali nadam se i verujem ne zadugo.

Imajući u vidu da Kurti stalno optužuje Srbiju da je „proksi“ Rusije i Priština se naoružava, treba li da se brinemo za mir i stabilnosti na ovim prostorima?

On je uvek čeznuo da dobije ono što nije imao, ratnu ulogu. Naravno ono što je najlakše dolazilo do zapadnih ušiju bilo je „vi ste ruski proksi“. Ima više tekstova u Rusiji napisanih protiv mene nego protiv njega, ali koga to briga. Zato što neki Rusi podrazumevaju da moramo uvek da budemo u svakoj odluci uz njih i da ne smemo da imamo ponekada drugačiji stav. Ja sam ponosan na srpsku samostalnost. Mene bi bilo sramota da se ponašam kao što se ponekad ponaša njihova predsednica ili premijer. Šta da radite, različiti smo ljudi. Ali naravno da je opasnost ne samo on, već ceo taj savez. Videli ste i odgovore i albanske i hrvatske na pitanje šta bi bilo kada bi bilo. Nama je to sve jasno. Zato snažimo svoju zemlju ekonomski, vojno, na svaki način, da budemo uvek u stanju da sačuvamo živote naših građana.

Nakon promene vlasti u Mađarskoj očekujete li da bi zvanična Budimpešta mogla da promeni stav prema Kosovu i u međunarodnim organizacijama? Mađarska je priznala Kosovo, ali za vreme Viktora Orbana je u međunarodnim organizacijama podržavala poziciju Srbije.

Stvarno ne mogu da nagađam. Sasvim je izvesno da ću razgovarati sa premijerom Peterom Mađarom kada za to dođe vreme. Verujem da ćemo naći zajednički jezik. Imamo bezbroj zajedničkih projekata, bezbroj zajedničkih interesa, verujem i zajedničku budućnost. Tako da ne mislim da je lako srušiti nešto veoma dobro i prijateljstvo koje je građeno godinama.

Koja bi bila Vaša poruka srpskom narodu na Kosovu?

Prošlo je ne samo 13 godina, prošlo je 18 godina od najtežih odluka. Prošlo je 27 godina od Kumanovskog sporazuma, teškog života za naš narod na Kosovu i Metohiji. Koliko god budemo mogli, a uvek ćemo se truditi da to bude više i više, kao država pomagaćemo svom narodu. Sa druge strane kosovsku nezavisnost, bez obzira na pritiske, nećemo prihvatiti i priznati. Nema te vlade u Srbiji koja to može da učini u budućnosti. I treće za mene veoma važno, neko će reći izgubili smo toliko ljudi koji su napustili Kosovo i Metohiju, ali verovali ili ne, manjom brzinom nego što smo ih gubili od 60-do 90 godine prošlog veka. I proprocionalno čak manje.

Ali, ima nešto što smo podigli. To je duh kosovskog zaveta. To je slobodarski duh cele Srbije. Nije Kosovo samo svako selo, svaki grad, nije Kosovo samo Novo Brdo, Pasjane, Parteš, Klokot, ni Velika Hoča, Osojane, Banje kod Srbice, ni Mitrovica, Zubin Potok, Leposavić, Lešak, Zvečan, Štrpce, Gracanica, Laplje selo, niti Donja i Gornja Gušterica, Kosovo je u duši i srcu svakog našeg čoveka. Kosovo i Metohija pokazuju naš odnos prema našim junacima, našoj prošlosti, ali nam i daju pogled u budućnost kako treba da izgleda Srbija. Da bude nezavisna u donošenju odluka, da bude samostalna, da bude verna sebi, svojoj tradiciji, da se modernizuje, ali da se ne odriče istine zarad toga i da ne gazi po svojim mrtvima, svojim junacima, koji su živote dali na oltar otadžbine. U svakom slučaju biće mnogo teško, ali zajedno ćemo to sve uspeti da prebrodimo i verujem da ćemo za dve ili tri godine imati povoljniju situaciju u svetu. Posebno sa najvećim silama sveta SAD i Kinom mnogo povoljniju nego što smo imali do juče. Sa Kinom smo uvek imali, sa Amerikancima ne. Verujem da u naredne dve godine to itekako možemo da promenimo.