Utakmica je mali društveni eksperiment od 90 minuta, produžetaka, tajm-auta ili pet setova, u kom se vrlo brzo pokaže ko je smireni analitičar, ko viče na sudiju, ko ne sme da gleda penal, a ko je došao „samo malo da gricne nešto“ i na kraju najglasnije slavi pobedu.
Svaka ekipa ima svoje rituale, svoje srećne majice, svoje teorije zavere i svoje omiljene grickalice, a trik je da na vreme prepoznate s kim delite kauč, sto, ekran i nervozu.
Selektor iz kućne fotelje
On ne gleda utakmicu, on je vodi, mada daleko od terena. Pre prvog zvižduka već zna ko je trebalo da bude u startnoj postavi, posle tri minuta ima spremnu prvu izmenu, a do poluvremena je u glavi već sazvao konferenciju za medije. Dok ostali još pokušavaju da shvate da li je akcija bila dobra, on objašnjava zašto se „ovo ne igra ovako“, gde je pukla formacija i šta bi se desilo „da su njega pitali“.
Najbolje ga je ne prekidati dok štapićima crta taktiku jer to može da naruši ceo stručni štab u dnevnoj sobi. Samo mu dodajte Trik, pustite ga da komentariše i pomirite se sa tim da će, šta god da se desi na terenu, on na kraju imati rečenicu: „Rekao sam vam.“
Navijač koji sve doživljava lično
Ovo je za njega mnogo više od večeri uz TV i štapiće – on u svakom napadu vidi pitanje časti, karaktera i porodičnog ugleda. Ako protivnik napravi faul, to nije samo greška nego smišljena provokacija. Ako sudija ne svira ono što se iz dnevne sobe savršeno jasno videlo, to je skandal, sto posto je protiv naših. Ako naš igrač promaši zicer, nastupa napeta tišina.
On ustaje, seda, ponovo ustaje da šeta, maše rukama, viče na sudiju i povremeno izgovara rečenice koje počinju sa: „Ne mogu ja ovo više da gledam“, iako, naravno, ne propušta ni sekund. U njegovoj glavi svaka utakmica je finale i svaka lopta odlučujuća.
Zato je s njim najbolje igrati sigurno: ne raspravljati se dok traje napad, ne pitati ga da li je dobro posle promašaja i držati Trik pri ruci. Jer kad emocije krenu da rade, hrskavi slani štapići stišavaju strasti i pružaju ukusnu zanimaciju.
Dok svi već tonu u očaj, gase ton na televizoru i preispituju svoje životne izbore, večiti optimista mirno sedi, gricka Trik štapiće i ponavlja: „Polako, ima još da se igra.“ Gubimo deset razlike? „To je ništa.“ Protivnik ima meč loptu? „Sad će preokret.“ Igra ne liči ni na šta? „Baš zato ih sad niko ne očekuje.“
Njegova vera ne poznaje statistiku, formu, povrede, umor ni semafor. On tamani hrskave, slane štapiće sa kikirikijem, svoje omiljene, pamti svaku utakmicu u kojoj se neko nekad vratio iz nemoguće situacije i rado će vas podsetiti na nju baš u trenutku kada protivnik vodi toliko da je i trener digao ruke. U društvu je ponekad iritantan, ali neophodan: kad svi klonu, on diže atmosferu, nudi štapićima, vraća nadu i tera vas da ipak ostanete do kraja.
A ako se preokret zaista dogodi, budite spremni: slaviće duplo jače i prosuti sve grickalice po podu – ali na tog veseljaka niko ne može da se ljuti. Nova kesica Trika je već otvorena – on je već doneo punu kesu, da se proslavi.
On sve zna, sve prati, sve ga zanima, ali kada dođe najvažniji trenutak – jednostavno nestane s punim rukama Trik štapića, i svejedno mu je jesu li slani ili sa kikirikijem.
Penal? Okreće glavu. Slobodna bacanja u poslednjoj sekundi? Gleda u pod. Meč lopta? Izlazi „samo po vodu“, iako je svima jasno da beži od stresa. U teoriji je veliki navijač, u praksi najvažnije trenutke često sazna po reakciji drugih jer utakmicu gleda kao da je horor film, jedući štapiće kao na traci.
Njegov omiljeni položaj za gledanje utakmice je polusakriven: iza jastuka, iza šake, iza osobe koja sedi ispred njega, ili iz susedne sobe, dovoljno blizu da čuje komentare, ali dovoljno daleko da srce ne mora baš sve da izdrži uživo. Dok svi viču „gledaj, gledaj, sad!“, on odgovara: „Ne mogu, recite mi šta se desilo!“
Njemu ne treba mnogo: mesto na ivici kauča, neko ko će mu prepričati ključni trenutak ako ga propusti, i činija sa Trikom koju može da drži kao moralnu podršku dok se drama na ekranu privodi kraju. Ali baš zato što ne gleda, sve proživljava još intenzivnije. Kad se napetost konačno završi, raduje se kao da je sve vreme gledao bez treptanja.
Vaš sportski gurman možda ne zna ko je ušao u igru u 62. minutu, ali tačno zna kada atmosfera počinje da pada i šta je potrebno da se društvo vrati u formu. Dok se jedni nerviraju a drugi analiziraju,on ima svoju taktiku: činija ne sme da bude prazna, jer se najnapetiji minuti mnogo se lakše prežive kad se nešto dobro krcka.
U pravom trenutku otvara Trik, dodaje obične štapiće onima koji vole proverenu slanu klasiku, punjene kikirikijem onima koji traže jači potez, i podseća da je gledanje utakmice ipak najlepše kada se deli sa društvom. Nije svaki tajm-aut na terenu; neki se dešavaju baš tu, između dva komentara, dve nervozne prognoze i jedne činije koja kruži od ruke do ruke.
Zato je menadžer grickalica možda najpotcenjeniji član svake navijačke postave. Ne viče najglasnije, ne crta akcije po vazduhu i ne obećava preokret u poslednjem minutu, ali zna mali, važan trik: dobra utakmica traži dobru ekipu, a dobra ekipa mnogo bolje funkcioniše kada ima nešto hrskavo, slano i ukusno da se prezalogaji kad je rezultat potpuno neizvestan. Zato su rustični Trik štapići, obični i punjeni domaćom pastom od kikirikija, onaj pun ukus i kvalitetan zalogaj za svaki tip navijača.
