TRENDOVE u poljoprivredi u najvećoj meru usmerava neprestani razvoj novih tehnologija i to ne samo onih koje se primenjuju za unapređenje proizvodnje, nego prvenstveno onih koje se odnose na prenos informacija, transport itd.
Foto: Pinimage / Alamy / Profimedia
Informacione i komunikacione tehnologije danas igraju presudnu ulogu u obaveštavanju o inovacijama, vremenskim uslovima, inputima za poljoprivredu, finansijskim uslugama i cenama. Novi proizvodi u poljoprivredi više nisu samo nove sorte, nove aktivne materije u kontroli bolesti i štetnika ili bioregulatori koji već imaju široku primenu, nego su to i aplikacije koje koriste satelitske snimke, senzore zelenila, milione detaljnih podataka o vremenu, inovacije u pakovanju hrane (kao što su folije od biorazgradive materije, kese od recikliranog papira, mastila na bazi vode) itd. Nova tehnologija nosi troškove (istraživanje, razvoj, usvajanje, itd.) i rizik.
Ko preuzima taj rizik?
Celo društvo kroz finasiranje nauke i istraživanja, individualni “pronalazači” ili privatne firme sa kapacitetom i spremnošću da preuzmu rizik razvoja novih tehnologija? Globalno, privatna ulaganja u istraživanja u poljoprivredu čine 20 odsto ukupnih ulaganja. Gotova sva privatna ulaganju su u visoko razvijenim zemljama, ali se poslednjih godina značajno povećavaju u Indiji i Kini gde čine 19 odnosno 16 odsto ukupnih ulaganja.
Do nedavno, privatna ulaganja u R&D bila su koncentrisana u sektorima mašina i hemijskih supstanci. Trenutni talas privatnih investicija odnosi se na biotehnologiju i, uopšte, prirodne nauke, a vođen je promenama u upravljanju intelektualnom svojinom za biološke inovacije. Dakle najmanje 80 odsto ulaganja u nova istraživanja dolaze iz javnog sektora, tj. države. Izračunato je da je interna stopa povrata (IRR) na ulaganja u istraživanja u poljoprivredi u rasponu između 20 i 80 odsto što pokazuje da imaju veoma veliku društvenu vrednost.
Povećanje produktivnosti je brže nego porast stanovništva, i predviđa se nastavak takvog trenda. Postoji stalni strah da neće moći da se nahrani brzorastući broj stanovnika na planeti. Ipak, danas je broj neuhranjenih najmanji u istoriji čovečanstva, jer tehnologija napreduje brže nego porast staovništva. Tehnološke inovacije u proizvodnji hrane povećavaju prinos, kvalitet, dužinu čuvanja, transportabilnost, produktivnost u proizvodnji i sve ostale faktore koji utiču na to da je hrana stalno jeftinija i pristupačnija.
Nema nikakvih naznaka da u doglednoj budućnosti neće biti tako. Povećanje produktivnosti je jedan od osnovnih uzroka depopulacije ruralnih područja. Danas je znatno manji broj ljudi potreban da obradi istu površinu zemlje, ali je i zarada sa te površine dovoljna za manji broj ljudi. To je razlog napuštanja ruralnih područja. Razne zemlje pokušavaju da na različite načine ruralna područja učine boljim, što znači i konkurentnijim za život.
Tako se stvaraju ekonomske pretpostavke da ruralna područja ne služe samo za obezbeđivanje sirovina i hrane, nego i mesta za uživanje, odmor, kulturno uzdizanje. U tom pogledu posebno se izdvaja Evropska unija koju karakterišu visoka javna ulaganja i participativni pristup u razvoju ruralnih područja. Jasno je da tog razvoja ne može biti na račun produktivnosti, tj. vraćanjem na stari model seoskog života.
Želja da se na limitiranim zemljišnim resursima uposli što veći broj ljudi vodi porastu neefikasnosti i neekonomičnosti poljoprivrede, a tome zemlje EU ne teže.
Zbog toga je, u slučaju ograničenih zemljišnih površina, potrebno orijentisati se ka: (1) Kvalitetnoj, visokovrednoj proizvodnji na malim površinama (2) Dodavanju vrednosti proizvodima kroz preradu ili nekim drugim delatnostima koje ne zahtevaju značajne zemljišne resurse (3) Diverzifikaciji aktivnosti u ruralnim sredinama.
(SEEDEV)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi
