TICANOVA BUNA: Pobuna sremskih seljaka protiv vlastele 1807. godine završena krvavim obračunom

Prvi srpski ustanak probudio je nacionalna osećanja ne samo kod Srba, koji su bili pod viševekovnim turskim ropstvom, nego i kod njihovih sunarodnika preko Dunava i Save, podanika Austrijskog carstva. Povodeći se za Karađorđevim ustanicima, i Sremci su 3. aprila 1807. godine digli bunu.

Gotovo ceo Srem je u to vreme bio vlasništvo italijanskih kneževa Odeskalkija. U 17. veku oni su podržali austrijskog cara u borbi protiv Turaka i za to dobili posede oko Iloka, grada u današnjoj Hrvatskoj.

Njihovo vlastelinstvo protezalo se na otprilike 35 sremskih naselja oko Iriga i Iloka. Tada se govorilo: „Od Zemuna do Iloka kneževi Odeskalki hodaju po svojoj zemlji“.

Osioni i pohlepni

Silni vlastelini dolazili su na svoje posede jednom godišnje u lov i da uberu prihode, a imanjima su u njihovo ime gazdovali upravitelji, i sami nosioci plemićkih titula, osioni i pohlepni baroni i grofovi rodom sa ovih prostora.

Oni su seljake sa Odeskalkijevih poseda nemilosrdno iskorišćavali za svoje bogaćenje, uzimajući im ogromne poreze i goneći ih na kuluk na svojim imanjima.

Zato nije čudno što je Karađorđev ustanak u Srbiji podstakao i njihove slobodoljubive težnje.

Ustanak je buknuo 3. aprila 1807. godine, na imanju kojim je upravljao grof Karlo Pejačević, a digao ga je seoski knez u Vognju Teodor Avramović Tican. On je pozvao seljake iz Buđanovaca, Brestača, Subotišta, Dobrinaca, Sibača, Petrovca, Bešenova i drugih mesta da „odmah sutra pošlju u Voganj izaslanike i druge ljude pod oružjem“.

Tican je poticao iz siromašne porodice iz Jaska. Služio je kao austrijski vojnik i borio se u Napoleonovim ratovima. Kao zarobljenik u Francuskoj došao je u dodir s modernim revolucionarnim idejama. Krasili su ga odlučnost i samouverenost, seljacima je govorio da će biti „drugi Bonaparta“.

Pobunjenici su položili zakletvu: „Zaklinjem se živim Bogom i Svetom Trojicom da ćemo pod ovim krstašem barjakom ginuti i mreti i da ga nećemo ostaviti sve dotle dok ne oborimo spahijsku silu i dok jadni narod ne izbavimo od spahijske napasti. Amin.“

Pošto je Voganj u ravnici, nepodesan za odbranu, pobunjenici predvođeni Ticanom, učiteljem Andrijom Popovićem, Pantelijom Ostojićem i Markom Ognjanovićem odmetnuli su se na Frušku goru, u Vrdnik.

Odmah su poslali Karađorđu svog čoveka s pismom da su voljni da se protiv mađarskih spahija bore do kraja, i da su spremni za ujedinjenje sa Srbijom. Tražili su od Karađorđa sto dobro naoružanih konjanika, slagavši ga da imaju preko šest hiljada svojih ljudi pod oružjem. Ali šabački oborknez, pop Luka Lazarević, koji im je geografski bio najbliži – s druge strane Save, upozorio je Vožda da se ne zaleće, pošto je Srbija imala dugačak front prema Turskoj… Tako su Sremci ostali bez pomoći iz Srbije.

Bezdušne spahije

Pobunjenici su s Fruške gore diplomatski poručili u Beč da oni priznaju carsku vlast, ali da se bore protiv bezdušnih spahija. U isto vreme upadali su na vlastelinska imanja i u magacine i presretali karavane s robom, pa su austrijske vojne vlasti zamolile mitropolita Stefana Stratimirovića (1790-1836) da utiče na ustanike kako bi prestali s napadima.

Mitropolit je uživao veliki ugled i među narodom i na bečkom dvoru, što mu je omogućavalo da Karađorđu obezbedi snabdevanje oružjem i barutom. Imao je velike zasluge i za prosvetu: u Sremskim Karlovcima je osnovao gimnaziju i bogosloviju, a u Novom Sadu gimnaziju koja sada nosi ime Jovana Jovanovića Zmaja. U isto vreme, bio je veliki protivnik Vukove jezičke reforme.

Mitropolit Stratimirović, poglavar Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini, prihvatio je molbu Beča da utiče na smirivanje pobune. Sveštenicima je naložio da narodu poruče kako ne treba izazivati gnev cara i slanje vojske, a da Beč neće kažnjavati učesnike u pobuni ako polože oružje. Preneo je i carsko obećanje da će biti osnovana posebna komisija za žalbe seljaka i da će se dvor založiti za njihov snošljiviji život.

Bekstvo iz tamnice

Pobunjenici su pristali da se manu ustanka – svi osim ratobornog Teodora Avramovića Ticana, nekadašnjeg graničara, i njegove čete od 300 ustanika. Oni su napustili Vrdnik i otišli dublje na posed kneževa Odeskalkija. Tican je 9. aprila, posle žestoke bitke s carskim vojnicima, uhvaćen i zatvoren u Irigu. Razvalivši rešetke na prozoru, pobegao je iz zatvora, ali stigli su ga na Savi, odakle je pokušao da se prebaci u Srbiju. Zna se da je ubijen, ali ne i kada: prema nekim izvorima, streljan je krajem 1807, dok drugi tvrde da je to bilo tek 1810. godine.

Buna je, međutim, sticajem neobičnih okolnosti ostavila posledice koje će se u Vrdniku osećati narednih 25 godina. Kad je mitropolit Stratimirović posle pregovora odlazio iz ovog mesta, pobunjeničke straže su na izlasku iz sela hicima u vazduh javile da je prošao. Mitropolit je, međutim, pomislio da su pucali na njega. Prek kakav je bio, došavši u Karlovce, bacio je anatemu, odnosno isključio je Vrdnik iz crkvene zajednice. To je značilo da nijedno svešteno lice ne sme nogom da kroči u Vrdnik, a kamoli da obavi neki verski obred ili administrativnu dužnost.

Uloga crkve

Treba imati na umu da je crkva u ono vreme imala veliku ulogu u svakodnevnom životu ljudi: ona je vodila podatke o stanovništvu, upravljala školama i retkim bolnicama, zastupala ih pred državnim vlastima i branila njihova prava. Zato je mitropolitova kletva imala ogromnu težinu.

Jedan hroničar beleži: „Kako su godine prolazile, selo je postalo potpuno odsečeno od ostatka civilizovanog sveta, pa je napuštalo i njegove običaje. Nekrštena deca nisu išla u školu, brakovi nisu sklapani niti pokojnici sahranjivani, kuće su postajale zapuštene i oronule, jer bačeno prokletstvo je povlačilo i određene ekonomske posledice… Čim bi palo veče, meštani su se zavlačili u trošne domove, štiteći se raznim bajalicama protiv zla koje bi mogli da im nanesu vampiri i vukodlaci.“

Ispostavilo se kasnije da su priče o vukodlacima imale stvarnu osnovu: računajući na strah Vrdničana, lopovi iz jedne bande su upadali u njihovo selo maskirani u natprirodna bića, što im je olakšavalo pljačkaški posao.

Tek 1832. godine ostareli mitropolit je poslao sveštenika Vasilija Stojadinovića u Vrdnik. Sveštenikova ćerka, docnija slavna pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja, beleži da je Stratimirović i tada bio ljut na Vrdničane. Njenom ocu je kazao:

„Idi pa gledaj da to selo načiniš pravim Hristovim stadom, čemu ću se i ja kao arhipastir radovati, premda mene to selo nikada videti neće ni moga blagoslova dobiti“.