TESLA OSVAJA DRUŠTVENU ELITU AMERIKE: Njegova elegancija, šarm i obrazovanje nikoga nisu ostavljali ravnodušnim, naročito žene

KRIZA koja je pritiskala Ameriku, tih godina kada je Tesla stigao na „obećani kontinet“, postajala je sve ozbiljnija. Nikoli nije polazilo za rukom da pronađe posao u struci.

Nastupio je vrlo težak period za njega. Deo 1886. godine i sledeće radio je kao nadničar u Njujorku. Toga se kasnije nerado sećao, jer mu je delovalo isuviše ponižavajuće.

Ali uvek kada dodirnemo dno počinje da se promalja svetlost na kraju tunela. Rat struja, jednosmernih i naizmeničnih, oličen u Edisonu i Vestinghausu uzimao je sve više maha. To će biti velika prilika za Teslu i njegove patente. Centrale za naizmeničnu struju pokazale su se ekonomičnijim, ali njihov problem je bio nedostatak upodobljenog motora i merača potrošnje što je onemogućavalo potpunu komercijalizaciju sistema.

Prvi koji je prepoznao vrednost Teslinih patenata bio je profesor i osnivač katedre za elktrotehniku Kornel univerziteta Vilijam Entoni. Zahvaljujući njemu, Tesla je, kao jedan gotovo anonimni mladić, 16. maja 1888. godine održao predavanje pred Američkim institutom elktrotehničara. Kao predavač bio je na visini zadatka ostavivši sjajan utisak na publiku. Po rečima profesora Entonija, suština Teslinog patenta je bila u predivnoj jednostavnosti motora, bez potrošnih delova i bez mogućnosti lakog kvarenja.

Sve se odigralo u najboljem mogućem trenutku za Teslu i njegov patent. U julu 1888. godine došao je taj veliki trenutak, potpisan je ugovor sa firmom Džordža Vestinghausa. Iako je do tada propustio više prilika da zaštiti svoje interese, sigurno bi bio jedan od najbogatijih ljudi Amerike, da nije velikodušno i iz gluposti par godina kasnije pocepao i taj ugovor kako bi omogućio Vestinghausu da prebrodi tešku finansijsku situaciju u koju je zapao. Tako je ostao bez tantijema koje su prispele na isplatu 1906. godine, a čija bi vrednost danas iznosila približno 250 miliona dolara.

U jednom pismu upućenom prijatelju Robertu Džonsonu u decembru 1914. godine, Tesla piše: „Stari novinski isečci koje si mi poslao tužna su uspomena na moju pređašnju glupost. Imao sam trideset šest patenata mog sistema prenosa snage u koji su sada uložene milijarde dolara. Dobio sam svaki sudski spor bez izuzetka i, da nije bilo ’zgužvanog papira’, primio bih u tantijemama Rokfelerovo bogatstvo.”

Nakon potpisivanja ugovora sa Vestinghausom Teslino finansijsko stanje znatno se popravilo. Ulazi u visoke društvene krugove. Pozivi za razna društvena dešavanja stižu mu sa svih strana, i iz redova njujorške Grupe 400.  Brzo se peo društvenom lestvicom Njujorka. Njegova elegancija, šarm i obrazovanje nikoga nisu ostavljali ravnodušnim, naročito žene. Prisutne je posebno fascinirao recitovanjem poezije u originalu na više jezika. Ništa manje prijatan utisak nije ostavljala njegova plemenitost, a naročito milosrđe koje je bilo jedna od njegovih najistaknutijih osobina i vrlina.

Posle više meseci provedenih u Pitsburgu u radionici Džordža Vestinghausa, Tesla će se sredinom 1889. godine vratiti u Njujork željan novih istraživačkih poduhvata i njujorškog društvenog života.

KRAJEM iste godine odlazi na Svetsku izložbu u Pariz koja je upriličena u čast obeležavanja stogodišnjice Francuske buržoaske revolucije. Na izložbi će uzeti aktivno učešće sa svojim patentima. Za tu priliku, kao eksponat, izgrađena je Ajfelova kula na Marsovom polju, osvetljena Edisonovim sistemom, koji je već tada, za poznavaoce prilika poput Tesle, bio istorija. Ali Edison je uprkos tome bio zvezda izložbe. Sa Teslom na izložbi u Parizu bio je i njegov ujak Petar Mandić. Njih dvojica će iz Pariza zajedno otputovati u Gospić.

Nikola će se posle čitave decenije vratiti u Liku, i u zagrljaj svoje majke Đuke. Pored nje, sa radošću i ljubavlju, dočekale su ga sestre i ostali rođaci. Kao naučnik čija je slava rasla u dalekom svetu došao je sa raznim poklonima kojima je darivao svoje najbliže. Majku je obukao u najlepšu i najkvalitetniju svilu, u kojoj je ona ponosno šetala kroz Gospić. Nije se dugo zadržao u zavičaju. Iako na rastanku nije bilo suza, kasnije su se slivale i niz njegove i niz majčine obraze. Te iste godine navršilo se deset godina od smrti prote Milutina, i petsto godina od Boja na Kosovu što je dostojno obeleženo u svim srpskim krajevima, od Trsta do Temišvara.

Centralna proslava je održana u Kruševcu. Prisutan je bio Aleksandar Obrenović sa majkom Natalijom, namesništvom i članovima vlade. Kralj Milan je bi odsutan jer se po povratku sa puta na istok zadržao u Carigradu. Najpre je odslužena sveta liturgija u prisustvu preko pet hiljada duša, a zatim je održana vojna parada. U popodnevnim časovima postavljen je kamen temeljac za spomenik kosovskim junacima. Kraljica Natalija poklonila je kruševačkoj crkvi zastirač, koji je ona lično izvezla. Aleksandar je, zadužbini carice Milice, manastiru Ljubostinji darivao zlatan krst.

Proslava je, iako zabranjena od vlasti, u prisustvu velikog broja ljudi iz svih krajeva Austro-Ugarske, svečano održana i kod manastira Ravanice u Sremu gde su počivale mošti Svetog kneza Lazara. Pošto su vlasti zabranile litiju narod se spustio na kolena i sa sveštenstvom i monaštvom horski pod vedrim nebom pevao pesme posvećene vitezovima palim na Kosovu.

IZ PISMA koje je Tesla primao tih godina od rođaka saznajemo da je, pored uobičajenih novosti iz familije, redovno obaveštavan o kulturnim, društvenim i političkim pitanjima u zavičaju. Tako mu Nikoladin Kosanović u pismu upućenom 24. januara 1890. godine, piše: „Šaljem Ti u 2 paketa 8 kom. knjižica, a da čitaš kada se odmaraš. Osim onih, koje su meni poznatije nego tebi, kao Gorski vijenac, Čengić Aga šaljem ti nešto proze i stihova, što je naša kritika proglasila za najbolje kod nas zadnjih godina. Neki komadi Veselinovića (seoskog učitelja Srbijanskog) i Lazarevića prevedeni su već na velike jezike, kao što je francuski, italijanski i.t.d. 

Ujedno Ti šaljem po jedan broj Branika i Srpskog Glasa, da vidiš kako su te predstavili Srpstvu, i Slovenstvu. Tako su Te od prilike prikazali valjda svi srpski i slovenski listovi, koliko sam i sam čitao, i koliko sam čuo. Za naslov nemoj se ljutiti. U originalu bilo je rečeno ’Srbin pronalazač u Americi, ali Branik sam na svoju ruku promjeni naslov onako kako vidiš. Urednik mi je naročitim pismom zahvalio za članak i molio me i privatno, da ga o Tebi i Tvojim radovima izvještavam. Ali šta mogu ja, ako ne dobijem koji broj novina otuda, – a ja bi već našao, ko bi stvar ma donekle protumačiti mogao.

Dakle u ime Srpstva i Slovenstva, ja Te molim da nas ne držiš u neznanju i neizvjesnosti o Tvojim umnim radovima. Inače Tvoj će um i odsad svijetliti samo tamo u tuđini – ali za Tvoj rod i narod pogotovo kao iskra u pepelu. Neđe sam od skora čitao, da se u Njujorku bune protiv elektr. rasvjetljenja. Ne znam je li što na stvari.” 

Članak u novosadskom „Braniku”, koji pominje Nikoladin objavljen je u novembru 1889. godine, i zatim sličan u Srpskom Glasu, prvi su tekstovi u našoj štampi o Tesli iako se o njemu u Americi uveliko pisalo još 1885. Vlasnik i izdavač lista bio je Miša Dimitrijević, a odgovorni urednik Zemunac Nikola Joksimović, koji je završio gimnaziju u Gracu gde je započeo studije tehnike koje je brzo napustio zarad ljubavi prema novinarstvu. Kako je boravio u Gracu u isto vreme kada i Tesla nema sumnje da su se poznavali.

SUTRA: DOSTOJANSTVENI SRBIN ZADIVLjUJE NAUČNI SVET